Илија Петровић: Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!
Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!
Србска цивилизација из Подунавља старија је од свих других раних цивилизација – њен календар броји време од 5508 година пре Христа.
Странци који су то добро знали, поодавно су записали и у наслеђе оставили онима који хоће да знају и тога се не стиде – да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски – језик-мајка.
Страни извори казују да су агресивни преци данашњих Грка и Римљана, по доласку на Србску Земљу, поробљавали затечене србске старинце и постепено преузимајући највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ огњишта, култ брака, култ својине, култ умрлих, на њима темељили не само своје наводно првенство на освојеним територијама, већ и своје будуће цивилизације којима данас “културни” свет признаје примат.
Насупрот свему томе, у виду апстракције, може се приметити да стање у коме неко себе види у димензијама које му стварно не припадају, нити му оне и по чему приличе, психијатри (можда и психолози) именују као грандиозни селф, стање у коме, по прилици, опстаје и добар део некадашњега србског света који се храни појавама садржаним у наслову овога текстићаж
Књиге инџијели
Бранку Павићевићу (1922-2012), историчару, црногорском академику, главном уреднику Редакције хрватске Енциклопедије Југославије за некадашњу брозовску Црну Гору, било је познато где се налази(ло) Подунавље, те је могао написати да се назив Црна Гора први пут помиње у повељи краља Милутина из 1276. године. У италијанским изворима тај се назив среће 1348. као Церна Гора, у дубровачким 1379. као Цернагора, а у которским као Монтенегро 1397, а као Црна Гора 1458. године. У уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана из 1435. године спомињу се цатуни Церна Гора или цатунос Цернагора (Бранко Павићевић, Црна Гора : Општи подаци – Име и граница, Енциклопедија Југославије књига 2 Бје-Црн, Загреб 1982, 697, лат).
Ови Павићевићеви подаци (вероватно је годину 1276. домислио, пошто је Милутин постао краљ 1282) углавном су преузети из књижевне радње Ивана Степановича Јастребова (1839-1984), руског конзула најпре у Призрену, потом у Скадру, коме је Гласник србског ученог друштва објавио већи број прилога за србску црквену историју, делом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да “питање, за што је садашња Црна Гора назвата овим именом, готово не заслужује пажње”, он је констатовао да “у свету више разних места зову се Црном Гором”. Поред Црне Горе “близу везирова моста на путу од Призрена у Скадар”, поменуте у једној дипломи цара Душана, и планине “што се налази међу Гиланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош Пети заједнички са својом матером свршио цркву коју је започео био градити Душан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црноречком срезу, па Карадаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Карадаг у Азији близу Карса, па близу Диајрбекира” (Иван Јастребов, Белешка о имену Црне Горе, Гласник србског ученог друштва, књига XLVIII, Београд 1880, 419-426).
У Историји Црне Горе (књига 1, том други, Титоград/Подгорица 1970), која се бави и Зетом у држави Немањића, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз “данашња”, што значи да у том времену (од краја 12. века до 1371) није постојала територијална нити управна (административна) јединица под тим именом. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је “сада већ Црна Гора” (Историја Црне Горе, друга књига Том 1, Титоград 1970, 3-95). Но, да би цела прича била мало јаснија, док се пише о владању Ђурђа Другог Страцимировића (1385-1403), само се “планински масив изнад Боке Которске и Будве” сматра Црном Гором “у најужем смислу ријечи” (Исто, Том 2, 50). Исто то потврђује се и податком да “само име Црна Гора, које се први пут помиње у дубровачким документима 1376. године, још дуго ће означавати планински масив који се од Рисанског залива, изнад Котора, Грбља и Будве, пружа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касније ће се, у доба успона Црнојевића (током друге половине 15. века – ИП), почети да шири и на околне предјеле, а на крају замијенити старо име Зета” (Исто, 169).
А кад се већ србски краљ Милутин (Стефан Урош Други, ? – 1282-1321) помиње уз Црну Гору, онда се први запис о тој србској области тиче његове хрисовуље (повеље са златним печатом) “којом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Орахово и 100 перпера од светог Срђа” (И. Јастребов, Наведени рад, 424). Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Црној Гори) тада била у Србији, и не само она него и цело Србско Приморје, данас преименовано у Црногорско, и цело његово србско залеђе звано данас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш “заслуга” Милутинова, који је, ослањајући се на чињеницу да је то подручје од искони било несумњиво србско (а Скадар је некад био престони град свега Србства), верујући у чврстину и постојаност србскога духа тамошњега живља и проглашавајући Скопље престоницом Србије, “упутио српску експансију низ вардарску долину, и тако је полако преносио тежиште српске државне политике са Јадранског на Егејско море” (Владимир Ћоровић, Милутин, одредница у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, II књига И-М, друго издање, Нови Сад 2000, 782).
Ради ли се о чврстини и постојаности србскога духа у живљу настањеном у крајевима од искони србским – у данашњој Црној Гори, ваља се присетити да је Србима у Буни током маџарске револуције 1848/49. године, био потребан неко ко ће им пружити духовно и морално охрабрење. Срби из Кнежевине Србије, не само због тога што су бројни добровољци отуд војевали за Војводство Србију, него и због неостварене србске жеље да се Војводство Србија прикључи својој прекодунавској Матици, нису били допуштени за ту сврху јер би свако њихово помињање могло изазвати сумњу у лојалност угарској држави и хабзбуршкој круни. Помињање Срба из Црне Горе у којој “благородством Србство дише”, ни по чему није могло бити ни сумњиво ни опасно, барем из два разлога: Црна Гора била је мала, једва уочљива на земљописној карти, а била је и довољно далеко да би ослањање на њу могло имати и некакав стварни значај.
Стога је Јаша Игњатовић, у Славу Црногорства, могао написати и ових неколико стихова у прози:
“У старо доба Шпартанци су били уз своје јунаштво слободни и силни. Док су многи други народи као штир расли и плодили се, дође вријеме па им се спомен сбрише, док Шпартанци остадоше занавијек узор јунаштва и свијетло слободе. Црна Гора се са већим, страшнијим душманима борила него Шпарта, она се пет столећа бори против цијелог мусломанства – поÉ Азије, против својих отпаднутих и заблуђелих синова; и кад тисуће година прођу, безпристрасан нараштај Европе подигнуће у повјесници Црној Гори споменик поред споменика Шпарте на десној страни – с гледишта човјечанства”.
Па ће тој својој песми, у заносу, на сам њен крај ставити речи: “Црна Горо, ти си Србства украс, гроб и слава”.
Књаз, па краљ Никола
Несрбску политику књаза Данила (иако је у своме Законику написао да у “његовој” Црној Гори “нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне”, те да “сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива”), наставио је и његов синовац, књаз Никола, потоњи краљ, чија основна обележја беху “урођена самољубивост, до зла бога развијена пожуда за богатством, лични сукоби с људима најобичније вриједности; груби испади на јавним мјестима, присвајање цјелокупне државне власти у своје руке; негирање судске независности… вршење чисте цензорске дужности над чиновништвом; исмијавање и сељачко надмудривање; лозинка: ‘завади па владај’, те је, стога, он, у свакој прилици своје интересе стављао испред националних и државних… Након давања устава Црној Гори (на Никољдан 1905 – ИП) заиграо (је) махнито коло једне политике, политике убистава, прогона и тамница”. Можемо то видети и из следећих примера:
Године 1907, уочи избора, позвао је један број Куча и запретио им: “Слушајте, Кучи, што ћу ви рећи! Ако ми у будуће будете слали за народне посланике цигане, као што је Михајло Ивановић (који му је раније нешто противречио – ИП), учињећу од вас оно исто што је учинио мој отац, војвода Мирко, 1856. године”. Илија Божинин Петровић ( ? -1909), виђен Куч, одговорио му је одмах: “Властан си, господару, па чини од нас што год хоћеш, али знај да ћемо бират Михајла Ивановића докле и ђевојке од нас траје”. Одговор довољан да нешто касније, у оквиру Колашиског процеса, Илија Божинин буде осуђен на смрт и стрељан.
Или, на почетку Првог балканског рата дочекивао је србске добровољце из Америке. Током једне смотре тек пристиглих добровољаца, испред двора, краљ се трудио да са сваким од њих проговори коју реч. Кад је стао испред једнога, запитао га је за име. На одговор “Кадић”, краљ је забезекнуто стао, да би одмах, у неконтролисаном гневу, томе момку развалио тежак шамар, пропраћајући га речима: “Ти си ми убио стрица”.
Или, почетком 1913. године, преко “својих” официра поручио је бригадиру Авру Цемовићу који је у Првом балканском рату командовао васојевићком војском у Рашкој и у Метохији, “да није ни Србин, ни човјек, ни јунак, но поган”. Кад је дошао на Цетиње да се са краљем “договори” ко је шта, и када му је краљ проклео “мој хљеб”, Авро је одговорио: “Ја не једем твој хљеб, но ти мој. Ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по(ла) земље, па ти је дао да с њом управљаш и на њу живиш… Ти си проигра љубав Црногораца, и Турака, и Арбанаса, и прва пушка која пукне да се зарати, срушиће тебе… Немој, господару, да се свађамо, јер ако се станемо дијелит, виша (већа – ИП) ће моја држава бит од твоје, макар један чеперак (размак између врхова палца и кажипрста, педаљ – ИП). Како је, недуго иза тога, Авро умро, у народу се говорило да је отрован”.
Или, док се припремао за бекство из Црне Горе (2/15. јануара 1916), код Даниловграда (где су, због недоличног војничког држања, Брђани убили мајора Риста Лекића и његова два ордонанса), у труду да заштити свога рођака војводу Ђура Петровића од могућег страдања због капитулантског повлачења Херцеговачког одреда с одбрамбених положаја, силеџијски је подвикнуо: “Брђани, издајници, пуцали сте на светога Петра (Цетињског – ИП), убили сте ми стрица и били оца (књаза Данила и војводу Мирка – ИП) и вазда издавали моју кућу и Црну Гору. Грозно ћете ми платити мог најбољег и највернијег официра, кога сте ми убили, а тако и све остало”.
Многи се упиру да докажу како је тајна конвенција краља Николе с Аустроугарском из 1907. године измишљена, али се нико од тих “многих” ниједном није запитао како се могло десити да се исти тај краљ Никола, после Сарајевског атентата (1914) а уочи избијања Великог рата, “надао да ће српска влада имати довољно увиђавности и да ће попустити у свим тачкама” оног аустроугарског ултиматума Краљевини Србији, ултиматума који је и у енглеској дипломатији, нимало наклоњеној србској ствари, оцењен као “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави”.
У непосредној вези са тим, мајор Густав Хубка, аустроугарски војни аташе на Цетињу, сведочи како му је, у разговору, 13. јула 1914. године, краљ Никола рекао: “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Русије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако услед породичних веза и односа обавезан; али у свим осталим питањима ја могу бити његов услужан пријатељ. Отпутујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.
Што ће рећи: краљ Никола, “услужан пријатељ” бечкога ћесара”, биће пријатељ Бечу и у очекиваном рату, као осталом питању, против Краљевине Србије!
Знало се у Бечу да се Црна Гора налази у тешком положају (унутрашњем и спољнем), да је краљ Никола, из династичких разлога, у свему незадовољан према Србији, те се увек рачунало “са династичким супротностима као најважнијим фактором удаљавања Црне Горе од Србије”.
То “удаљавање” било је очигледно и у време када су, маја 1914. године, Лазар Мијушковић и Никола Пашић склопили споразум о реалној унији између Црне Горе и Србије. Краљ Никола није се сагласио са тим споразумом, него је, љутит, “отишао на пут у иностранство, гдје га је и затекла вијест о атентату у Сарајеву”.
На своје односе с Аустроугарском и на могућу неутралност у очекиваном рату, краљ Никола није гледао једнострано; он се налазио пред крупним питањима: да ли да штити сопствене интересе или да испред њих стави “неке друге”, националне; да ли би више добио од аустроугарских уступака за црногорску неутралност или би се, “касније, после успјешно завршеног рата, могао погађати са савезницима о награди за учешће у рату”. У разговору са Хубком он се бавио и односима са Србијом “и говорио о неправилној подјели области ослобођених балканским ратом на штету Црне Горе”, али је рат “на јаву изнио потајни рад цетињске политике… (и истину да је краљ Никола) и даље остао вјерни пријатељ Беча, с којим ни у најкритичније доба рата није прекидао везе”.
О односима са Србијом казује и Николино мешање у судске послове, те се сматрало уобичајеним да судије који су доносили пресуде супротне његовим жељама, назива издајницима. На једну одбрану да је пресуда основана на закону, узвикнуо је разјарено: “Даћу ја вама то ваше ‘по закону’! Сви ви, који сте са Саве воду пили (школовали се у Београду – ИП), прави сте издајници. Ја ћу се с вама већ обрачунати”.
И тако даље, у недоглед, до нашег времена, у коме се на све то гледа као на црногорско “подвижништво” у одбрани од наводнога србског зла.
У скоро расрбљеној Црној Гори
Све што се и у нашим данима дешава у Црној Гори (не само у оној коју смо знали као Стару Црну Гору, већ, нажалост, и у крајевима који су јој на разне начине, чак и геноцидом у Кучима, прикључивани током претходних двају векова – у србским Брдима – Седморо их је -, Старој Херцеговини и Србском Приморју) припремало се већ подуго, тако да смо још 2011. године у београдском “Сведоку” могли читати (овде углавном без наводника, мада за бројне несувислости исказане ијекавски, али и друкчије – они нису ни потребни) шта је о Србима писао Миодраг Мишко Вуковић (1955-2022) доктор од нечега, професор на нечему, некакав “врловажан” муфљуз у временски блиској црногорској владајућој структури.
Пошто је најпре, између осталог, “објаснио” да су Црногорци
– освјежили Србији нечисту крв;
– да је црногорство гениј, животно начело без кога Црна Гора не би могла живјети;
– да црногорство није само јунаштво него и хуманост;
– да су они баштиници луче слободе, оданости историјском трајању, визији измирења и окупљања завађених братстава и племена, одважности, мудрости, свијести о народним потребама и идеалима, бистрог погледа на вријеме у којем живе, радњи које стварају, обдарености духа и мисли, и надасве храбрости, родољубља и непоколебљивости;
– да у Црној Гори нема дискриминисаних и да о угрожености било које нације, посебно србске, нема ни говора;
Речени Мишко надугачко ће и нашироко “нахвалити” Србе, на пример:
– На почетку Великог рата, пушке добијене као руску помоћ дају својим коморџијама – трећепозивцима, уместо да их проследе црногорским ратницима (окупљеним у Ловћенском одреду, не би ли их он, при капитулацији, уручили Аустријанцима);
– на Бадњи дан 1916. године, својим подморницама довученим из Врњачке реке, или Ибра, можда из Тимока, “саучествовали” у потапању италијанског брода “Бриндизи” у Медовском заливу кад је погинуло “више од 350 црногорских добровољаца из реда потоње црногорске одбране”;
– организовали су аустроугарску анексију Црне Горе;
– Црној Гори су 1918. године донијели рат умјесто мира, жандармеријске станице, глад, болести, сиромаштво, репарације, реквизиције, везање у вериге, прогоне, хапшења, паљење пет хиљада домова, вјешала, џелате, опсадно стање, казнене експедиције, плаћене убице, легионаре, олош, криминалце, најнижи друштени шљам;
– окупирали су Црну Гору на пријеваран начин;
– скупили су Велику народну скупштину (србског народа у Црној Гори) на један насилнички начин, кукавичким препадом;
– “српско” уједињење и ослобођење донијело је црногорцима ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, традиције, економску биједу, подјеле, мржњу, братоубилачки рат, понижење и бешчашће;
– сметала им је црногорска прошлост, јер је Црна Гора била слободна, а Србија у вишевјековном ропству и систему окупационе оријенталне деспотије и вазалитета;
– имају анексионистички дух, они су асимилатори, кварно амбициозни;
– брукали су црногорско име и доводили црногорце да се стиде и одричу својега имена, традиције, обичаја, историје;
– економски су уништили и уништавали Црну Гору логорима, терором у науци, образовању и васпитању;
– извршили су лингвоцид над црногорским језиком сводећи га на провинцијализам, језик улице и убацујући у њега псовку (док црногорци “јебу оца очина” и друге “јебигузе”);
– наоружани су необјашњивом мржњом према Црној Гори;
– Срби из Војводине Србске – то су “такозвани Срби”;
– измишљају наводну угроженост србске националне заједнице у Црној Гори, трабуњају о асимилаторској политици актуелне власти у Црној Гори;
– бране србску цркву у Црној Гори а нико не зна од кога, да се заустави асимилација Срба коју нико не види, осим њих;
– по професији ратни злочинци;
– настављају злочин сталном негацијом црногораца и антицрногорским специјалним ратом;
– имају поган језик, а клевете и неистине њихово су једино оружје и једино благо;
– национално политички острашћени, великосрбски, духовно империјалистички, православно фундаменталистички и шовинистички;
– спроводе великонационални и великодржавни програм, не би ли ликвидирали Црну Гору и црногорце;
– не поштујући друге не поштују ни сами себе.
И још безброј бесмислица подупртих неизлечивим антисрбизмом на које је, од целе такозване интелектуалне елите у Србији (где се речју елита замењују псовке), тада реаговао, прилично невешто, само Слободан Турлаков (1929-2018), некадашњи професор Факултета музичке уметности у Београду.
Нескроман какав је, једним прикладним текстићем покушао је то и овај потписник, али је редакцији “Сведока” била ближа сопствена корпа за отпатке, баш као што су описане, наговештене или овде испуштене Мишкове несојске и психопатске “медитације” постале у Црној Гори не само својство званичне државне политике, већ и масовна појава.
Мало за – нарочито против
Чини се да се у обрачун са таквом црногорствујућом логиком упустио поп Огњен Фемић (искрај Бијелога Поља, старином из Братоножића), текстом “Црна Гора и Српство” од 11. јуна 2024. године, на бојишту познатом као ИН4С – “Није црногорски, ако није српски”.
На шта личи Огњенова “србска” наводна одбрана, може се видети из следећих неколико његових “мисли”:
“Када говоримо о српству прво што нам пада на памет је Црна Гора. Појам српство је нераздвојан од појма Црна Гора. Шта више, српство је ендогена појава везана само за Црну Гору и црногорство. Српство је први пут идеолошки уобличено и формализивано у Црној Гори. Црна Гора га је препознала и назвала га српство…”
“Када је српској капи свуд име изгинуло, то име се слободно изговарало у Црној Гори… и у Србији су се учили српству од Црне Горе, као што негдје и каже Св. владика Николај Велимировић…”
“Ми као једини легитимни наследници српства не би смјели да га се тако лако одричемо и дајемо другима. Српство је ексклузива Црне Горе и црногорства. Друге државе имају исто право да се калеме на српству, али оно као такво једино је непрекидно расло у Црној Гори…”
“Српство (је) утврђено Лазаревим савезом са Богом, српство због којег су Петровићи отпјевали све што су пјевали и писали, које је било њихова Илијада и Одисеја, њихова Спарта, српство ко је било све што су Петровићи имали треба да остане нешто чега се Црна Гора љубоморно држи и чува. Све то смо ми сачували и зато српство постоји. Српство као идеологија постоји јер постоји црногорство. Српство као државност постоји јер постоји државност црногорска. Српство постоји јер постоји Црна Гора”.
Врло једноставно, једноставније не може бити: Србство је црногорски изум, крштено у Црној Гори, појава везана само за Црну Гору, Црногорци су му “једини легитимни наследници”, Србство постоји јер постоји црногорство, оно је црногорски “екслузивитет”, искључиво црногорска својина, Илијада, Одисеја и Спарта његушких певача и писара, нема Државе Србије, нема Државе Србске “јер постоји Црна Гора”…
Осталима је дато право да се на тако замишљено Србство само накалеме.
Каква Србија и Србска – какви бакрачи, какви Срби у Србији, по Старој Србији, по Херцеговини, по Србској, по србској Босни, по србским крајинама, по Војводини Србској, по беломе свету… и то баш у време кад део србскога света настоји да постави темеље Свесрбству.
У свему томе “најлепше” је што Портал ИН4С, “на прву лопту” попа Огњена Фемића, пристаде да оно своје гесло “Није црногорски, ако није српски” мало скрати и преименује у изразито антисрбско:
Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!
Илија Петровић
Став аутора не мора да подржава и став редакције!
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.