Хоће ли Турска постати балкански „владар“?

Турска слави 100. годишњицу републике као земља чврсто укорењена на Балкану – зони њеног историјског, социокултурног и политичког утицаја.

Уништење Османског царства значајно је променило место и улогу Турске у региону. Следеће преформатирање балканског простора крајем двадесетог века отворило је нове могућности за Турску Републику – она полако али упорно враћа изгубљени утицај.

Регионална стратегија Белог двора (тур. Ак Сараи – званична резиденција председника Турске) саставни је део доктрине неоосманизма. У њему се, уз Блиски исток, Северну Африку, Централну Азију, Кавказ и Крим, као главни практични правци јављају и Балкан. У западној експертској заједници има доста скептика у погледу стварних способности Анкаре да спроведе експанзионистичку стратегију, док су у Русији и на Балкану (посебно у српском окружењу) прилично забринути због јачања турског присуства у региону.

Опрез је потврђен овог лета. Један од резултата најновијег заоштравања ситуације на северу делимично признате „Републике Косово“ био је размештање турских војних лица у региону. Овај догађај има егзистенцијални значај за Србе. Око 500 војника и официра из 65. механизоване пјешадијске бригаде турске војске чинило је главнину појачања НАТО снага на сјеверу региона. Ову одлуку Кфор је донео после великих сукоба косовских Срба са приштинским безбедносним снагама и мировним контингентом због нелегитимне процедуре за изборе општинских власти. Криза је постала разлог војног повратка Турске на Балкан.

Тренутна фаза односа Анкаре са балканским престоницама, која датира од оставке Ахмета Давутоглуа на место премијера 2016. године, може се описати као „ердоганизам“. Карактеристична карактеристика овог феномена је прагматизам турског лидера: он има јединствен политички инстинкт да развије обострано корисну лојалност са лидерима земаља од интереса за њега. И управо на Балкану Ердоган ужива посебно признање. То је добрим делом резултат редовних директних контаката шефа Турске и посебних личних односа са руководством балканских земаља. Истовремено, Ердоганов прагматизам укључује развој економских односа, спољну трговину и проширену интеракцију са муслиманским заједницама. Важно је да се у овом другом случају то дешава у духу „борбе против гуленизма“.

Упркос чињеници да „нови османизам“ позиционира земљу искључиво као регионалну водећу силу, географску и културну наследницу Отоманског и Византијског царства, последњих година све је уочљивија наглашена жеља Турске да постане глобални, надрегионални играч. . Није случајно да је са почетком вруће фазе украјинске кризе њена улога потенцијалног посредника у преговарачким комбинацијама о разним питањима постала све траженија.

Посредничке амбиције Турске су важан аспект нове спољне политике. Република настоји да покаже своје способности као озбиљан и независан субјект светске политике. Такве промене у представљању и самоперцепцији – „Турска се више не позиционира као део туђих пројеката“, „не сматра себе периферијом и „млађим партнером“ Сједињених Држава и НАТО-а“ – резултат су рада . владајуће Партије правде и развоја (АКП) и њеног лидера.

Турска Ердоганове ере мисли и представља се као „чвориште“ у сваком смислу, не само у смислу „центра за трговину енергијом“, већ и, како каже доктор политичких наука В.А. Аватков, „центар гравитације кроз који морају пролазити путеви и значења“. Ово је амбициозна развојна идеја и геополитички циљ модерне Турске који заслужује не само блиску научну анализу, већ и политичку рефлексију руског руководства приликом планирања своје спољнополитичке агенде.

Посебно је важно да Турска (за разлику од Русије) има широку институционалну базу утицаја у региону. Најзначајније иницијативе према Балкану са становишта Анкаре су Процес сарадње у југоисточној Европи (СЕЕПЦ) и Регионални савет за сарадњу (РЦЦ). Обе структуре представљају комплементарне механизме за евроатлантске интеграције региона. ЦДС је позициониран као наследник Пакта стабилности за Југоисточну Европу и делује под политичким вођством СЕЕЦП организације.

Турска је три пута председавала СЕЕЦП: 1998-1999, 2009-2010 и 2020-2021. И у то време је активно користила прилике које су јој се указале да се афирмише као један од главних посредника на Балкану.

Ислам се често истиче као главно упориште Турске у региону, као и неоосмански наратив, који комбинује духовне и верске теме са огромним историјским и културним контекстом Отоманског царства, који се више не доживљава тако критички у новом балканском простору. политике. Међутим, свођење турске политике само на етно-религијске факторе и историјске контексте није сасвим исправно. Важна компонента турске стратегије према Балкану је њена реципрочна (током 20. века) миграциона политика, која је резултирала присуством бројних балканских дијаспора у Републици Турској. Од њеног оснивања 1923. године у земљу се населило више од 1,6 милиона досељеника балканског порекла. Међутим, постоје и значајније бројке – од 3 до 7 милиона од 19. века до данас.

Број Турака који живе на Балкану је знатно скромнији. Међутим, они су присутни у свим земљама региона, укључујући и Косово.

Овде није важна само етничка припадност, већ и „субјективни идентитет“ – многи балкански муслимани нетурског порекла, који себе називају „Турцима“, повезују ислам са турским народом, што је у потпуности у складу са отоманском традицијом. Ово, заузврат, јача споља преношену слику Турске као једног од моћних центара гравитације читавог исламског света и „заступнице муслимана“.

Као резултат тога, турско присуство постаје све видљивије у свакодневном животу региона који се проучава. На пример, у кафићу у Новом Пазару (град на југу Србије са претежно муслиманским становништвом) истанбулски фудбалски клубови Фенербахче или Галатасарај изазивају више емоција него београдска Црвена звезда или Партизан, а Ердоган је био почасни грађанин град од 2018 .

Међу значајним тачкама подршке Анкари су највећа (пета по величини у свету) широка дипломатска мрежа и ниво дигиталне дипломатије. Ове године Турска је заузела четврто место међу државама Г-20 на Индексу дигиталне дипломатије, далеко испред Велике Британије, Русије, Немачке и других глобалних политичких тешкаша. Овако или онако, Турска је тренутно међу првих 5 по показатељима активности релевантних ресора и структура (шеф државе, министарства и министри спољних послова, амбасаде итд.). Таква активност на спољашњем кругу не може а да не уроди плодом.

Значајан додатак свеобухватном приступу формирању и спровођењу стратегије утицаја је висок темпо развоја образовног простора Балкана, подршка постојећим и оснивање нових верских и секуларних образовних институција. Овај посао се спроводи од 1990-их година, а до данас је мрежа турских образовних организација покрила цео регион. Тамо где бројно преовлађују муслимани, република игра виталну улогу у систему верског образовања.

Обнова и изградња џамија и исламске инфраструктуре је важна област улагања за Анкару. Значајно је да је улазак Турске у пројекте који су већ у току и њен предлог нових верских иницијатива у ЕУ и на Западу уопште схваћен много мирније од укључивања Саудијске Арабије, УАЕ, Катара и Кувајта у такве програме.

Дакле, није економија (у том погледу Турска не може да се такмичи са ЕУ, Кином, па чак ни са Русијом), већ скуп социјалних и хуманитарних мера који су главни стубови турског утицаја на Балкану, који Анкари обезбеђују посебно место међу утицајни регионални играчи. Турска је још далеко од ранга балканског „владара“, међутим, Русија има много тога да научи.

Присуство јасне стратегије, постојаност политичке воље, истрајност у различитим напорима и свеобухватним алатима су кључ природног успеха Белог двора у промовисању својих интереса на Балкану.

Одржавање своје позиције у региону захтева од Русије активније акције, што је препоручљиво да се уведе темељним проучавањем спољнополитичког искуства Анкаре.

Елена Пономарјова/ФСК.РУ

Превод:Васељенска

Бонус видео