Мирослав Пушоња: Певај, играј и навијај – Спортисти као утеха сиромашним народима

Давно су то владари укачили. Ако хоћеш мир, нахрани и организуј забаву. А у свету мушкараца су то борилачке игре. Данас је све изменило форму али није и садржину.

Готово да је постало правило да сиромашним народима утеху пружају једино спортисти. Синоћ сам нешто погледао кратку забелешку италијанског новинара о феномену ”Ђоковић”. Поента је да је онај млади Шпанац негде изгубио и Ђоковић се аутоматски вратио на другу позицију.

Интересантна је реакција публике – навијача који своје импресије износе коментарима, за и против. Коресподенција на сајту је италијански и енглески језик. Све је било ”океј” док се извесни Енес из Сара’јва не јави и не написа како после Вимбелдона Ђоковић неће бити ни међу првих десет. Жеље су чудо. И грешимо када живимо по оној ромској, ”Како ли је селу, када је мени овако мило”. Па нешто преврћем по меморији колико нас то деценија Ђоковић оставља живе на мапи света? Али он је један. Просвећен и посвећен. Побеђује и када му сила одмаже.

И нормално, проћи ће и он.

Мене више инспирише фудбал, мада га не пратим од онога дана када Звезда победи све и постаде европски шампион, а земља се месец дана након тога распаде и то траје ево 33 године.

Аргентина је изгубила рат за Фолкландска Острва у ери једног од светских фудбалских првенстава али је изнедрила врхунске фудбалере и успех којим је ублажила војни и економски фијаско. Има много земаља које немају уређену и снажну државу али су добри у фудбалу. Народу је некада и то доста. Пева, игра и навија. Побеђују и радују се. Наш случај је специфичан. Кога год смо доводили на место селектора, није ваљало.

Могли смо им дати новаца колико год хоће, могли смо им направити националне стадионе најлепше на свету, они су увек били и остали једнако неуспешни. Али имали су увек некаква оправдања. Тај ”менаџмент” и та организација су потпуно нефункционални. Они нас додатно узнемиравају. И мислим да нема сличнија два ”менаџмента” од наше државне фудбалске и политичке организације.

Ми то сви видимо ма каква оправдања да нам они нуде, ствари се неће променити. И није то зато што смо такав народ, већ зато што су то такве организације. Оне не иду на победу. Само се бране! ”Уби Србина”, одјекује, а да не помишљамо да напустимо такво борилиште. То је већ ствар менталног ”сустава”. Морском раку кога је декласирао противник, не фале само делови тела и то што је постао инвалид, њему израсте потпуно нови поданички мозак како би могао поразе да слави као победе, и како би могао да се уподобљава сили и силеџији. И зато бих или променио мотиве или забранио ово народно мучеништво са овим нашим фудбалом. За политику сам још мање компетентан. Нека то решава БИА као и до сада.

Мирослав Пушоња / Васељенска