СТРАДАЊЕ СРБИСТИКЕ – НАУКЕ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

На Петој интеркатедарској конференцији у Тршићу (Политика, 25. јун 2024) објављено је да је „Болоња разбила јединство студија србистике“, а истинитија би била информација да је – разбила србистику.

Нека то покаже једно просто поређење: на почетку прошлог века на студијама србистике полагана су три испита, пре 64 године потписник ових редова положио их је десет, а ови нови мајстори од српскога језика (зову их мастерима) полажу их шездесетак. И са три и са десет испита Срби су имали школу која је припремала кадрове и за наставу српског језика (у основним и средњим школама) и за науку о српском језику по највишим научним стандардима. Ови нови мајстори за српски језик заједно са својим „болоњским учитељима“, бацили су на ђубриште и српски језик и србистику.

Нека и то покажу неке чињенице.

Прва. Нови касапи српског језика „кољу испод репа“: они као на „науку“ гледају и на правопис, а заборављају да се кандидат који то не зна не може ни уписати на студије српског језика (правопис се учи у основној школи, а онај мастер који то не научи не би могао завршити ни средњу школу).

Друга. Не може се замислити настава историје српског језика без основних знања о старословенском језику, нити упоредна граматика словенских језика без увида у основна обележја макар којега од тих језика, нити се норма и култура стандардног језика може предавати у првом семестру, нити се дијалектологија може повезати с акцентологијом, нити се „академском писању“ могу поучавати они који још нису овладали правописом, нити која се научна памет скрива у „Уводу у лексикографију“ будући да је лексикографија занат, а наука је лексикологија, да је – итд.

Трећа. Не зна се ни која се лингвистичка памет шири у оквиру „курсева“ ‘Учење и настава’, ‘Вештина комуницирања’, ‘Медијска писменост’, ‘Методика развоја говора’, ‘Социолингвистика образовања’, ‘Употребна вредност прозодијске норме’, ‘Заштита животне средине’, ‘Дикција и јавни наступ’, ‘Интеркултурално разумевање и комуникација’ – итд.

Четврта. Многе су појединости у распореду курсева, благо речено, неразумљиве: акцентологија се понекад везује с ‘Дијалектологијом’, понекад се од ње одваја, а никако да се „састави“ с ‘Фонетиком’, ‘Норма и култура стандардног језика’ нашли се у првом семестру док је ‘Упоредна граматика’ померена у осми, ‘Дијалекатски текстови’ одвајају се од ‘Дијалектологије’, курсеви из књижевности на групи за језик „развучени“ су на свих осам семестара“, а догађа се да у њеном четвртом семестру нема ниједног предмета из језика. А некад се знало: општи и историјски курсеви држани су у почетним семестрима, књижевни курсеви на језичким катедрама (и језички на књижевнима) завршавани су у петом или шестом семестру, а последњи семестри били резервисани за осветљавање општијих модерних аспеката и језика и литературе.

Пета. Ново време донело је и „расцват“ неких „нових“ језика: „бошњачкога“ од 27. септ. 1993. и „црногорскога“ од 21. маја 2006 (а могли би им се додати и „хрватски“ од 5. септ. 1900. и „македонски“ од 2. авг. 1944 – који се нису смели помињати) па сад и њих ваља малкице осмотрити. „Бошњачки“ се најбоље распознаје по српским реповима који се за њим вуку: он је прокламован као „бошњачки“, али је већ сутрадан преведен на „босански“ и по томе постао једини језик у свету који се именује по држави из које потиче, а не по народу који њиме говори. Осим што му је кратка историја (тек 30 година), томе је „језику“ кратка и памет: још крајем 19. века преци данашњих „Бошњака“ знали су да су потомци „православних праоца“, да је њихов језик „чисто српски“ (и томе поучавали и своје пореднике „латине“, тј. потоње „Хрвате“). А знали су они и још нешто: да су у време о коме говоримо као Бошњаци означавани једино Срби. И зато ће бити занимљиво видети шта се то све у књизи Језичка култура и норма босанскога језика могло пресложити из српскога, а да се они репови макар покушају прикрити. (Сада ће, уз све то, постати нешто јасније и неке друге „бошњачке геостратешке замисли“ па међу њима и она предвиђена „Агендом 21 УН“ која ће подупрети оних 1.500 муџахедина из Горње Бочиње (заосталих у кућама Срба које су тамо поклали) да се преместе у „Санџак“. Да се „нађу“ – кад „Бошњаци“ обаве остале „послове“.

Још је у том смислу смешнија ситуација у којој се нашао „црногорски језик“: он је тек пре који дан постао „пунолетан“, а ни Мило ни Мијат нису приметили да им је утемељен као аветан (тј. „преименован“) и да се ни по чему неће моћи разликовати од својих носилаца. „Хрватски“ је, с друге стране, утемељен с циљем да Србе (до краја ХХ века) истреби из Хрватске, а „македонски“ да то учини са Србима из Македоније. Сви ти „језици“ имају српски генетски кôд, сви се њихови носиоци антрополошки одређују као Срби („Хрвати-кајкавци“ антрополошки су Словенци), а Срби их не морају „одучавати“ од тога да своје „окрајке“ српскога језика срамоте својим именима. Нити да их уписују у језике-брабоњке.
*

Убити народно памћење. Све ово подсетило ме је на давнашње Стаљиново питање саветницима како тумаче чињеницу да им је привреда слабија него што је била у неко „претходно време“, а кад су му одговорили да им из школе пристижу кадрови који „не знају боље“ – он одмах наредио да се врати она школа коју су прогнали. Памтим за то и једну нашу паралелу: у великом индустријском центру „друг председник“ похвалио се да су од школа, у неком периоду, успели да уштеде, тј. да „зараде“, шест милијарди динара, а после се његов наследник жалио да му је за то време (и нешто касније) привреда изгубила – шездесет милијарди. Не знам како све то треба разумети, али се присећам и речи немачког архитекте да „по Болоњи“ они могу школовати гастарбајтере, али да се немачки студенти морају школовати једино по највишим стандардима немачког градитељства.
Кад се, међутим, пребере све о чему говоримо, показаће се да се неке науке не могу студирати по „болоњским“ обрасцима (мој другар Аца Липковски рече да се у математици не може без Линеарне алгебре, претпостављам да се у медицини не може без анатомије), али ваља рећи да „Болоња“ и није планирана ни за егзактне ни за природне науке, а јесте за убијање народног памћења, за обезвређивање националних узора, памћења, морала, тј. за оно што није нимало „егзактно“, али јесте најтврђи знак народне душе и идентитета.

Што се све, најбрже и најтемељитије, постиже разарањем школе. А за те послове најквалификованији били они „сојеви“ чије су понашање Срби, док их је било, увек пажљиво пратили или их „водили на краткој узици“. Према речима Јована Ђаје, српску је школу засновао и њен први министар био Свети Сава, дотурио је до Доситеја, а он је довео до Броза и Ђиласа – да је потопе. Кад је Броз, наиме, за руским тенковима, окупирао Србију, Ђилас је овластио своју жену (Митру Митровић) да „сређује“ Универзитет, а он (с Кардељем) „чистио“ Академију. И довео Србе до тога да још не знају јесу ли имали Академију од новембра 1944. до онога дана 1948. кад је у њу, акламацијом, изабран Броз („рече ми један чоек“ да је поменути Јован Ђаја једини био – против!); тада су Ђилас и његова Митра протерали или из живота или у ћутање најугледније професоре – по одлукама „Суда части“ чији се чланови међу часним Србима некад не би могли – ни појавити. Неки су од тих „часника“ касније стекли заслуге и за општи слом науке о српском језику тиме што су најпре прогнали из науке, а брзо и из живота, Бранка Милетића, велики Радосав Бошковић имао озбиљне проблеме са здрављем, а убрзо потом онемогућили да на Белићеву Катедру за српски језик дође неколико најбољих његових ученика; неки су, истина, касније дошли у Нови Сад (и прославили српску лингвистику), али се штета није могла поправити: тамо их је, за све године рада, једва могло чути онолико студената колико их је у Београду могло слушати сваке године, Нови Сад је ипак био српска научна провинција и то је постало потпуно јасно кад се показало да се и београдска лингвистика, заједно са свима осталима, по болоњским обрасцима и врло успешно – преселила у провинцију. И сва и свуда постала провинцијална не само по форми него и по суштини, с већим изгледима да ће таква остати него се покушати опоравити.

А да би се нешто у томе променило, Срби би морали имати Државу, али и „државнике“ који би штошта морали и знати. При чему ваља рећи да се знања стичу у школама које се завршавају полагањем последњег испита, а не купују – на „универзитетима“ на којима се студира до последње рате. Да је друкчије, судије Уставног суда или Републичког секретаријата за законодавство, рецимо, морали би нам макар објаснити откад Устав није највиши правни акт којим се уређује функционисање једне државне заједнице, да се из њега не „изводе“ сви закони и да на њега не треба гледати као на закон ако се „онај други“ и не донесе? У нашем случају то једино мора значити: од тренутка кад је 2006. године усвојен српски Устав – латиница је из српскога језика морала бити потискивана силом истога „Закона“, а враћана она ћирилица за коју су 12 векова пре Броза православни Срби једино знали. Брозу и онима који су га Србима делегирали, али и неуким српским законо[м]давитељима, треба коначно јавити да је латиницом потписана свака она пресуда којом је само у прошлом веку број Срба смањен макар на половину њиховога садашњег броја, да су за то најзаслужнији Брозови злочиначки таленти и она памет коју је он однеговао и дотурио нам је у лику многих „државника“ и њихових законодаваца који нам је и данас заступају и бране. И веле да неколико деценија његових злочина Срби морају уписати као значајнију тековину од оних векова током којих су као народ утемељивани (да овде оставимо по страни неке миленијуме пре тога кад су утемељивали европску цивилизацију).

На све то, међутим, треба гледати једино као на оквир у коме се садашње српске прилике могу разумети као извесност да се ни други домени њихове државне организације не могу битније разликовати од оних по којима је уређена законодавност: од људи који закон о језику не доносе ни после 20 година, који су једино навикли да разарају и да се здравом разуму изругују не треба очекивати да ће нешто изградити или поправити. Или ће бити да тамо где наши правници купују дипломе још није стигла наука да је „службен“ сваки облик језика којим се нешто саопштава, оглашава, обзнањује, тј. чини јавним, а да је „неслужбено“ само оно што није намењено „трећем пару очију или ушију“, тј. оно што се одређује као приватно; у оном првом облику све се описује, прописује, нормира, за онај други облик понекад се могу заинтересовати полиција или пакосна комшиница, а кад су Срби у питању – усташе и комунисти припазиће да им не промакне ћирилица или српски законодавци да им се, недајбоже, не би догодило да о језику нешто и науче. Па и то, рецимо, да је „апсолутно безглав“ Закључак Уставног суда Републике Србије бр. IУз–309/2013 од 24. децембра 2013. године којим је одбијен Предлог за оцену уставности и законитости члана 40. Закона о трговини (СГ бр. 53/2010, 10/2013) којег је 2. септембра исте године поднео Д. Лековић из Београда. Он је оспорио други став, који одређује да „сви подаци о роби … морају бити наведени на јасан, лако уочљив начин, на српском језику на ћириличком или латиничком писму.“ Ако је седам година пре тога „Закључка“ Устав одредио да православни Срби говоре српски и пишу ћирилицом, а Босини законодавци и даље посрћу под памећу купљеном на Универзитету Иза Ђуриног Шанка Лево, јасно је да се не зна ко ће пробудити српску власт и поучити је да се закони доносе да би се поштовали, а не да би се багателисали нити да би се њима, и наречена власт и њени законодавци, изругивали и с народом и са законодавством.

Па зато не треба ни очекивати да ће ико позвати своју сакату државу да „стане иза захтева“ да се „болоњско“ школско чудовиште суспендује и да се српска универзитетска настава врати темељима националне традиције. А кад су студије српскога језика у питању, процењујем да би оне, опет, морале поћи од оних образаца који су из последњих година Белићевог живота пренете и у Нови Сад и које су, за четири године, утемељивале и струку и науку о српском језику за следећих 40 година, тј. све до „болоњскога“ слома: у те четири године и у тих десет испита била су сабрана сва најважнија (са)знања о српском језику, студент се увек налазио и пред струком и пред науком о језику и никад се није могло догодити да упадне у лингвистичке магле какве је донела „болоњска памет“. У њених 50 или 60 „испита“ накупило се свакаквога ђубрета, али од науке о српском језику нису остали ни трагови: она је исецкана на много десетина једносеместралних „курсева“ и била потопљена, студије продужене на пет година – да би се наука што дубље обесмислила, а магистарске студије биле деградиране. Те су студије, наиме, биле „први корак у науку“ и они који су их завршавали касније су своје научне „почетке“ углавном и надограђивали док је „болоњско“ ширење студија на пет година била само прилика да се студије српскога језика што темељитије понизе и осрамоте. Да је тако, потврђује баналан пример из најновијег времена: међу младим људима последњих година све је мање оних који се пријављују за студије српског језика и већ сада у многим српским школама српски језик предаваће они специјалисти које „неће мрзети“ да с пијаце или из кафане – сврате у учионицу.
Науку о српском језику, али и српско школство у целини, ваља спасавати од „болоњске памети“. Ако је ишта од њих још преостало.

Драгољуб Петровић / Васељенска