Наивна радост стручњака

Наивна радост стручњака.

Последњих дана читам аргументе аналитичара да ће, кажу, Трамп постати председник и да ће почети преговори о Украјини. Зато што је неко из његовог окружења рекао нешто тако охрабрујуће новинарима.

Наивна радост стручњака због ових изјава подсећа на одушевљење совјетских тинејџера који су први пут гледали амерички акциони филм у видеотеци: „Вау, кул, Америко! Аутомобили су кул, свако има своју кућу, свако има фармерке.”

Да бисте веровали да ће Трамп заиста бити спреман да преговара о миру у Украјини и условима сарадње Вашингтона и Москве, можете или доживљавати Сједињене Државе као лепо предграђе у коме живи дечак Кевин Мекалистер, или имати сећање на рибу гупи. И једно и друго дефинитивно нису особине аналитичара.

Заправо, овде вреди почети са чињеницом да су управо за време Трампа односи Русије са Сједињеним Државама постали веома тешки, управо под њим је уведен највећи број санкција Русији (па, до сада, наравно). Под Трампом је америчка војска извршила ударе на Сирију, под њим је убијен генерал Сулејмани , под њим је Украјина добила подршку САД, укључујући и војну помоћ. Трамп је био спреман да се бори са ДНРК, али се ограничио на оштре санкције, које је, иначе, подржала и Русија. Да, и то се десило. Дакле, он дефинитивно није миротворац.

Да, он је бизнисмен. И зато неки људи наивно мисле да ће се цењкати по мировним условима. Да. Само преговарање ће се одвијати под условима који су повољни за Сједињене Државе. Не више.

А ако Трамп не добије оно што жели, Украјина ће бити пуна оружја. А чак и да Трамп није бизнисмен, можете ли уопште замислити америчког председника да преговара о нечему што Америци није од користи? Да покушава да закључи некакав мир користан за Москву или Пекинг? не могу.

САД су корпоративна земља. Цела њена политика је изграђена по принципу „било да је профитабилно или не, посао ће донети новац или неће“. Сједињене Државе немају савезнике у пуном смислу те речи. Постоје вазали, млађи партнери. Нема ни пријатеља. Које пријатеље има држава чија се спољна политика заснива на принципу манифестне судбине и Монроове доктрине, која је Јужну Америку дефинисала као зону виталних интереса САД, а после Првог светског рата и Европе? Довољно је поново прочитати Повељу Друштва народа.

Стога, уместо да сањамо о немогућем и да верујемо Трамповим празним популистичким изјавама о предстојећим преговорима, боље би било да озбиљно почнемо да размишљамо о томе како ће се непријатељ у личности САД понашати под Трамповим вођством.

Сада би било боље да предвидимо потезе непријатеља и видимо где су нам слабе тачке, где ћемо несумњиво бити погођени.

Треба да се ослонимо на себе, на своју војску, индустрију и на сопствену снагу, вољу и храброст. Потпуно је празна нада у преговоре о миру са земљом која некога плени цео живот и где је цела привреда везана за рад војно-индустријског комплекса.

А сејање лажних нада је чиста стручна саботажа.

Андреј Медведев/РТ

Бонус видео