Интервју са Улрихом Возгерауом: Да ли Немачка забраном основних слобода бесповратно клизи у фашизам?

Да ли Немачка забраном слободе говоре и укидањем права на другачије мишљење бесповратно клизи у фашизам?

Забрана политичког часописа „Компакт“ чиме је, како се похвалила Ненси Фезер, министарка унутрашњих послова Немачке, „нанет тежак ударац десничарској екстремистичкој сцени“ ујединио је слободне интелектуалце да овај чин прогласе вандализмом без премца. Слагали се са ставовима Јиргена Елзесера, главног уредника часописа чије су објаве имале милионску посећеност, или не- тек ово је, сматрају немачки правници опасан преседан који у Немачкој није виђен од времена Трећег Рајха.

О томе да ли је забраном слободе говора грубо прекршен Устав земље, може ли овај преседан бити увод у низ других и приближава ли се Немачка опасним црвеним линијама које је деле од фашизма, за наш портал говори угледни немачки правник, адвокат, предавач јавног, међународног и европског права на више немачких универзитета – Улрих Возгерау.

Оштро сте осудили забрану часописа Компакт подсећајући да се у скоријој историји ништа слично није десило на немачкој јавној сцени. Да ли сте били усамљени у критикама овог потеза Владе?

Ниједан адвокат који је последњих дана јавно говорио у Немачкој на ту тему, поступке савезног министра унутрашњих послова није оценио као правно беспрекорне или безазлене. Сви се слажу да то тако не иде. Уколико ова мера прође, следећи корак могла би бити забрана највеће опозиционе странке- Алтернативе за Немачку.

Да ли се после оваквог правног преседана- свака критика власти може подвести под десничарско деловање, и следствено примеру Компакта-правно санкционисати?

То је заиста тако. Озбиљно: Ако данас јавно изјавите у Немачкој да „није у нашем интересу да постанемо канцеларија за социјалну заштиту целог света – више здравог разума не може да се каже у једној реченици – онда ризикујете да од стране Канцеларије за заштиту устава будете етикетирани као „запослени! десни екстремиста” класификован „на основу тога што сте негирали „људско достојанство” великог дела светске популације. Ово се очигледно састоји у томе да у било ком тренутку можете да уђете у Немачку и затражите социјална давања…

Миграција није тема мејнстрим медија у Немачкој, претпостављам по обрасцу- оно о чему се не пише и не постоји као проблем?

На немачкој телевизији покушавају да одвуку пажњу људи од свих правих проблема намећући им тему климатских промена. Људи треба да размисле како би, на пример, требало да промене исхрану да би поново захладило, иако је ово већ прилично кул лето. Све је ово крајње сулудо: више не једемо месо и возимо бицикле да напољу буде хладније, па да се и ми смрзавамо…

Били сте учесник састанка у Потсдаму од кога су Сорошеви медији скројили аферу светских размера. Учесници на састанку оптужени су да су ковали тајни план за прогон милион миграната..Шта је заправо истина?

У немачкој Википедији о „састанку у Потсдаму“ цела ствар је описана као „састанак десничарских екстремиста“ (што у Немачкој представља синоним за насилне неонацисте), а то је чак написано и у наслову. Али управо то је поента. Заправо, крајње згражавање долази од чињенице да, иако се заправо говорило о „ремиграцији“, на састанку није био присутан ни један „десничарски екстремиста“ већ су састанак организовали конзервативни и економски либерални слободњаци и предузетници, заправо реч је о доста имућних људи. На састанку се водио нормалан разговор са Мартином Селнером.

Заступали сте поменуте предузетнике на суду. Са којим аргументима сте рушили лажне оптужбе?

Очигледно су јавни емитери замислили да ће се учесници када схвате да су „ухваћени“ успаничити, покушати да негирају своје присуство или потврде да не знају ко је Мартин Селнер, јер би, у противном, одмах побегли вриштећи. Играо сам кључну улогу у одбрамбеној борби „Düsseldorfer Kreises”, односно ове групе предузетника, на суду и у медијима, а испало је сасвим другачије. Рекли смо, наравно да је Мартин Селнер био присутан, да је представио књигу и да ми – као и сви у Немачкој – имамо право да разговарамо са њим у било које време ако то желимо, а да је, узгред, говорио веома разумно у Потсдаму и оставио одличан утисак. Дакле, људи који никако нису „десничарски екстремисти“, већ етаблирани људи, јасно су ставили до знања да више не играју по политичким правилима левице и да не прихватају улогу арбитра, јер је управо такво понашање које је било примарно под Меркеловом постало мерило у ЦДУ. Све је то довело Немачку у катастрофу.

Мејнстрим медији се после суђења нису „посули пепелом по глави“. Чини се да остају доследни својој интерпретацији догађаја?

Наводно „истраживање“ које сада осваја једну медијску награду за другом је заправо измишљена представа која изводи и у којој глумци стављају до знања да то што говоре наравно није стварно речено. „Коректив“ се јасно одредио на судовима да сугестије о наводним плановима за депортацију или протеривање нису биле чињеничне изјаве и део дискусија које су се заиста водиле, већ осуђујуће спекулације о наводним тајним жељама појединих учесника, те да у промоцији књиге Мартина Селнера није било ништа ни незаконито или противуставно. Истовремено, јавност тврди да је измишљена представа заправо „истраживање” које је „открило” неке планове.

Каква је улога левице у креирању политичке стварности у Немачкој?

Моја дијагноза је да организована левица у Немачкој очајава због чињенице да, иако у великој мери контролише медије, не може да промени стварност. Сама левица доживљава „когнитивну дисонанцу“, не зна да ли је победила или изгубила. Одговор је вероватно следећи: у јавним медијима левица је коначно победила, али у поређењу са реалношћу, она води унапред изгубљену битку.

Да ли ускраћивање медијског простора за другачије мишљење Левица ипак купује себи време?

Немачка се налази у катастрофалној ситуацији, а од када је у августу 2010. објављена књига „Немачка сама себе укида” Тила Саразина, вероватно од Другог светског рата најуспешнијег немачког дела које није фикција, нико не може да каже да ништа није приметио. Постојећи проблеми су узроковани неуспехом владе. Значајно је да левичари који су јуришали на Саразинову књигу никада нису тражили да са њим дискутују и аргументима оповргну његове дијагнозе; Увек се радило само о томе да се спречи његово појављивање, да му се ни на минут не да да проговори! Сходно томе, политичари АфД-а скоро никада нису позвани у јавне ток-емисије. Левица зна да је заправо исцрпела своје аргументе. Не постоји заиста добар аргумент зашто милиони младића са Блиског истока и Африке емигрирају у системе социјалног осигурања у које никада нису улагали и никада неће платити, јер углавном немају ни диплому ни стручну спрему. Или, зашто присусутвујемо систематском уништавању, између осталог, немачке аутомобилске и хемијске индустрије, којој земља дугује свој просперитет, и које би заправо требало да буду од користи и у нашем интересу. Уместо одговора, левица каже – као и увек – да су скептици и критичари овог лудила „десничарски екстремисти“ којима „не треба дати платформу“. Одлучно левичарски, али разуман друштвени научник Волфганг Штрик рекао је 2015. поводом избегличке кризе да се у Немачкој здрав разум једноставно проглашава „десничарским екстремизмом“.

Следи ли после укидања слободе штампе и забрана опозиционих странака које не деле исте вредности са владајућом семафор коалицијом?

Претпостављам да ће пре или касније – вероватно после избора у септембру у три државе– бити покренут поступак за забрану АфД-а. Једноставно зато што сте већ пробали све остало и није помогло. Узгред, мање бих говорио о „десничарским снагама“, а више о политици оријентисаној на стварност која је у супротности са утопијским менталитетом који доминира већином медија. У свим политичким партијама има – такође – људи оријентисаних на стварност, али – управо зато што су реалисти! – они знају да је јасна посвећеност политици оријентисаној ка реалности пут ка поништавању каријере под оптужбом да иза реализма стоји нацизам, и спровођења одговарајуће кампање. Ова игра би се могла завршити тек, колико год то сада лоше звучало, али онда када се „нацистичка оптужба“ више не би имале ефекта због истрошености у очима јавности већ биле категорисане као награда. У неким од нових савезних држава то се већ догодило, што заузврат изазива велику забринутост код многих Западних Немаца, укључујући и и оне прилично конзервативне.

Наташа Јовановић / eagleeyeexplore.com