Спиновање јавног мњења, страначко преузимање и политичко рударење самог протеста под идеолошким патронатом Европске уније, нешто је што Рио Тинто може само да пожели

У претходном тексту (“Геополитичка мимикрија или како је Рио Тинто напречац постао кинеска компанија“), било је речи о медијској операцији на отвореном српском јавном мњењу, изведеној овог лета, која је имала за циљ да, уочи распламсавања протеста у Србији, Рио Тинто прикаже као кинеског вука у британско-аустралијској корпоративној кожи, како би пажња српске јавности, макар делимично, била преусмерена са чињенице да Европска унија, односно Немачка, грчевито инсистира на отварању спорног рудника код Лознице.

КАКО СУ СРБИ ОД НАЦИЈЕ ПОСТАЛИ ЛОКАЛНО СТАНОВНИШТВО?

Овдашњим протагонистима прозападне политике не иде на руку стварна позиција Србије на европском путу. Уместо обећаног чланства у Европској унији, на које сизифовски чека четврт века, Београд је “добио” распарчавање властите државне територије и намењена му је судбина немачке рударске колоније, при чему Срби, као што ће се видети у овом тексту, полако престају да буду нација и постају „локално становништво“.

Докази да је то тако испоручују нам се на недељном нивоу и то ваља признати: врло отворено и поштено, због чега немамо право да се љутимо. Тако је немачка државна секретарка Франциска Брантнер прошле недеље саопштила да евентуални пројекат експлоатације литијума у Јадру неће утицати на процес европских интеграција Србије и да неће бити „попуста” око владавине права, Косова и Босне и Херцеговине.

Штавише, она је најавила да ће Рио Тинто формирати стално саветодавно тело, сачињено од представника цивилног друштва (сиц!), додавши да су се „Зелени“ у Немачкој одувек залагали за цивилно друштво у Србији, што речито говори само за себе.

Али, оно што је кључно у њеном, поновићу, врло поштеном и отвореном обраћању јавности, нису ни европске интеграције Београда, којих у стварности ни нема, ни Косово и Метохија, ни Босна и Херцеговина. То је сама суштина протеста, односно оквир протеста из визуре интереса Европске уније.

Брантнерова је дословно саопштила да у Србији “локално становништво” и опозиција са правом захтевају да државне институције примене стандарде у области екологије, а да је, истовремено, добро да се, како је такође дословно рекла, европске резерве експлоатишу и прерађују на европски начин, како би био спречен појачани утицај Кине.

Свега неколико дана касније, Брантнерова је саопштила да у Немачкој ипак неће бити ископавања литијума, иако та земља, а не Србија, у потпуности зависи од увоза литијума из Кине.

Брантнерова је најпре подржавала протесте против копања литијума у Србији, али је у међувремену променила мишљење, саопштивши пре који дан да сматра да је Рио Тинто променио план рударења, прихватајући европске стандарде.

Остаје нејасно зашто Рио Тинто или нека друга сличан компанија, која је „променила план рударења“, усагласивши га са „европским стандардима“, ипак не може да копа литијум у Немачкој, а у Србији из неког разлога може.

ХОЋЕМО ЛИ ПОНОВО НАСЕСТИ НА СТАРИ ШТОС?

Оквир протеста ком се тежи, дакле, није забрана или макар избегавање рударења литијума у Јадру, како то очекују грађани који протестују, већ пука примена европских еколошких стандарда при експлоатацији и то не српског, већ „европског“ литијума, ради спречавања утицаја Кине која је немачку аутомобилску индустрију довела до тржишног прединфарктног стања.

Не подсећа ли вас све то на трик Европске уније о „стандардима пре статуса“ за Косово и Метохију?

Овај врло јасно изражени став важне немачке политичарке у потпуном је складу са ставом Драгана Ђиласа, најутицајнијег прозападног политичара у Србији, али и са ставовима Владе Србије.

Ђилас је, подсетимо, најпре 2017. године рудник литијума у Јадру видео као велику шансу („Хајде да причамо о концесији на те руднике, али да фабрика батерија буде код нас, зато што су оне у свим мобилним телефонима и електричним аутомобилима. Зар то није шанса за Србију?“ – Недељник, 19. октобар 2017.), да би лане саопштио исто што и Брантнерова ове недеље: да не треба забранити рударење литијума, већ да нам за то треба европска технологија („Ја се залажем не за забрану ископавања литијума, него да у овој ситуацији када не постоји технологија за коју ја знам да може да се литијум вади, да ми не можемо то да урадимо без последица. Али ја верујем да је то шанса за нас, врло велика развојна шанса. Развојна шанса, тако је. Када уђемо у ЕУ, будемо близу њима, онда ћемо имати стандарде који тамо важе.“ – „Јуроњуз“, 20. април 2023.).

ЗАХТЕВ ИЗ 2016. ОДБИЈЕН ЗБОГ ДОГАЂАЈА ИЗ 2020. ГОДИНЕ?

Имајући ово у виду, пажња српске јавности сада, посредством прозападних медија, треба да буде преусмерена. Због тога ће у извештаје о протестима против рудника литијума код Лознице све више бити укључиване кинеске компаније у Бору и Смедереву. Не да би њихово пословање било изложено објективној критици, за шта увек има простора, већ да би геополитичком инерцијом пажња грађана била скренута са чињенице да прозападне политичке снаге, које се не противе самом руднику у Јадру, али су тренутно тактички “против“ тог рудника из крајње опортуних разлога, и те како имају интерес да поново преузму и искористе спонтане протесте.

Ево примера класичног спина на тему Рио Тинта као тобоже кинеске компаније, објављеног на порталу „Форбса“ 23. јуна ове године („Највећи акционари Рио Тинта су Кинези: Све о Чиналку и његовим пословима“).

„Године 2016. и 2017. Кинези су желели да повећају власништво у Рио Тинту на око 18%, али томе се оштро успротивила аустралијска влада, највећим делом због скандала из 2020. године када је Рио Тинто у намери да прошири један рудник у Аустралији уништио Јуукан клисуру, свето место Абориџина на коме постоје докази о постојању људи последњих 46.000 година и сматра се јединим праисторијским налазиштем људских насеобина у Аустралији током последњег леденог доба.“

Све и да не знамо да у пословодним одборима Рио Тинта нема Кинеза, о чему сам такође писао у претходном чланку, као што их нема ни међу члановима менаџмента те компаније кажњених због рушења древног абориџинског светилишта, иоле пажљивијим читањем предоченог пасуса лако је установити бесмисао изнете тврдње: наводни захтев Кинеза из 2016. одбачен је због догађаја из 2020. који са Кинезима, притом, нема никакве везе.

ТАЧКА ПОЛИТИЧКЕ СИНГУЛАРНОСТИ

Изненеђујуће велики број људи са којима сам разговарао овог лета, међутим, заиста је сматрао да је Рио Тинто, у ствари, кинеска компанија.

Бојазан аутора ових редова, који иначе не спада међу оне који верују у еколошку и економску солидност рудника литијума у Јадру, да ће прозападне политичке снаге, које у основи нису против рудника, покушати да преузму, а потом прекомпонују и на крају доведу у питање сам смисао протеста, није без основа, што се види из изјава европских званичника („локално становништво“ захтева примену еколошких стандарда), али и из врло јасних изјава политичара који споља и изнутра покушавају да приступе протесту.

Може се рећи да је примена такозваних еколошких стандарда приликом отварања рудника тачка политичке сингуларности овдашње власти, прозападне опозиције и Европске уније, али да ту шуму, због дрвета, грађани тешко уочавају емотивно реагујући на све што се нађе у јавном дискурсу, попут бесмислице да Кинези возовима одвозе злато из Србије и да због тога треба блокирати пруге.

ЕПИДЕМИЈА КАРЦИНОМА?

Истоветан политички театар апсурда одгледали смо лане, када је незадовољство грађана, који су покуљали на улице због масовних убистава, вешто зауздано страначким интересима прозападних политичких снага и на крају сведено на питање предизборних услова и неспоразуме унутар те политичке групације, уместо да интереси грађана буду задовољени.

Вратимо ли се још један корак уназад, наићи ћемо на заборављену Јелену Анасоновић и њену борбу против страначких ветрењача које су самлеле протест грађана.

Протеклих дана имали смо спинове да се Западној Србији спрема епидемија карцинома, као у Бору. У јавности су се појавиле тврдње да је сваки четврти станвника Бора оболео од карцинома, односно, према другој тврдњи, да је од 28.000 становника те општине од поменуте болести оболело њих 4.000, као и да се број оболелих од рака у Бору за последњих седам година удвостручио.

Како су у међувремену изнети другачији подаци Института „Милан Јовановић Батут“, који указују да је оболелих од рака у Бору, заправо, мање него што је саопштено, односно да је мање него у неким другим деловима земље, поставља се питање коме је у Србији у интересу да на овакав начин спинује јавно мњење и у чију корист?

СТРУКТУРА АНТИКИНЕСКЕ КАМПАЊЕ

Они који пажљивије прате збивања у свету, лако су током протекле деценије уочили главне принципе на којима почива антикинеска пропаганда Запада, која своје одјеке има и код нас.

Западни медијски наратив Кину ће увек провлачити кроз „топлог зеца“ унапред дефинисаних медијских техника које не зависе од стварности, већ од интерпретације догађаја и чињеница.

Најпре, ту је селекција информација или принцип медијског корова: негативне вести понашају се као коров спрам вести о стварном економском, технолошком, инфраструктурном и сваком другом напретку, у овом случају Кине.

У српском прозападном медијском дискурсу, то значи да ће спин о надуваном броју оболелих у Бору прочитати барем сто пута више људи, него вест да ће „Циђин“, односно како се у јавности усталило: „Зиђин“, на напуштеним деловима рудника подићи ветрогенераторе, соларну електрану и фабрику такозваног зеленог водоника капацитета тридесетак хиљада тона, те да ће покушати да уведе електричне камионе како би смањио емисију угљеника, све у складу са петогодишњим еколошким планом те компаније, за који скоро нико у Србији није ни чуо.

Затим, ту је наглашавање негативних аспеката (људска права, цензура, еколошке катастрофе), засновано на неименованим и посредним изворима, на шта се наслања упрошћавање и стереотипизација кинеског друштва и политиког система.

ОПРЕЗ- НЕ ЗАНЕМАРИТЕ ЛИЦЕМЕРЈЕ ЕУ

Шлаг на овој „торти“ је непрекидно повезивање Кине са глобалним проблемима (Франциска Брантнер) и критика кинеских потеза, али искључиво кроз призму властитих интереса, чему смо сведочили у Зрењанину где је положај радника врло брзо пао у сенку никада доказане трговине људима, што је демантовала и сама вијетнамска влада.

Пут у пакао поплочан је европским стандардима. Отуда учесници протеста у Србији, за које верујем да су оправдани, јер потичу из забринутости за саму земљу, морају да буду опрезни и да у виду имају лицемерје Европске уније која ће покушати све што може да дође до рудника од ког у значајној мери зависи будућност њене посрнуле аутомобилске и електронске индустрије.

Глобално посматрано, Кини је у интересу да у Европу извози литијумске батерије и друге производе, укључујући аутомобиле, односно електромобиле. Имајући то у виду, Кини рудник у Јадру уопште не одговара.

Са друге стране, „Циђин“, односно „Зиђин“, поседује у Бору фабрику сумпорне киселине, а Кинеска алуминијумска корпорација око 13 одсто Рио Тинта, али је врло тешко замислити да би Кинези, због стотинак грама или у другом случају килограма меса, жртвовали читаво крдо, у шта ће наредних месеци свакако покушати изнова да нас уверавају.

Томе у прилог говори најсвежији пример из Зрењанина.

Тамо су локални НВО активисти и (гео)политички пристрасни новинари довели компанију Линглонг у (иначе непостојећу) везу са Рио Тинтом, на шта сам такође упозорио у претходном тексту.

Манипулишући чињеницом да Кинеска алуминијумска корпорација има удео у власништву Рио Тинта од 13 одсто, поменуту британско-аустралијску рударску компанију у Зрењанину су манипулативно представили као компанију у кинеском власништву или макар под кинеском контролом. Учинили су то пуким спиновањем, упркос чињеницама и информацијама до којих је лако допрети и јасним наводима европских званичника.

Бранко Жујовић / eagleeyeexplore