КОМУНИСТИЧКА ПУСТОШ И КАКО ЈЕ УРЕЂИВАТИ

Бор и Мајданпек одоше у Кину. Пре неки дан мој Председник изјавио је да је „пријатељски однос Сија дао снажан замах Србији“, али се то („челично“) пријатељство не може лако ускладити с чињеницом да „кинеске инвестиције опадају на путу свиле, али не и у Србији“ (Политика, 29. јул 2022), што ће се потврдити и каснијим наводом да Циђин копер постаје „водећи произвођач бакра у Европи“ (Политика, 7. авг. 2024).

Негде сам о томе раније записао и следеће редове: „Кад је Зиђин преузео Борски рудник, било је нормално очекивати да је то учињено по озбиљним међународним правилима и по законима земље-домаћина. Или се, може бити, све то догађало под надзором министра рударства који не разликује рудник од каменолома па се сагласио да Србија од Бора добије више хиљада онколошких болесника (због 90 пута повећане концентрације арсена) и уредио да ми „данас из тог рудника немамо шансу да извозимо ни бакар, већ извозимо концентрат који је пун злата“. И хоће ли се Србија запитати колико ће ње, Србије, бити извезено у Кину „у облику концентрата“ и под чијим потписом се све то чини? И чији се потпис налази на оном документу којим је Зиђину, у ове дане, дата још која стотина хектара који ће — по истим правилима — такође бити извезени? Извесно је, дакле, да је разарање Источне Србије и одмакло и остало „непримећено“ пред злочином који се припрема на њеном Западу.

Помињем ове појединости зато да предложим надлежним српским државњацима да тога потписника (и све оне који су му ту памет оверили) обесе испред рудника — за ноге и голе стражњице кад се зна да је она праведнија казна укинута. (Овде би се ваљало запитати шта се дешава и са „Дандијем“ — који је добио „концесију“ да у Жагубици и околини уништава оно што и Зиђин у Бору и Мајданпеку:  https://www.youtube.com/watch?v=QFSfnylhg3c.) По свему судећи, ти међународни разарачи послују по потврди Ирене и Зоране да им је цијанид — лековит, при чему је власт коју оне представљају додала и једну „административну ситницу“ за сатирање и срамоћење народа: отели су народу имања („експропријација“) и даровали их страним разарачима, а власнике „упутили“ на то да се с пљачкашима „договарају“ око цене, да те проблеме решавају у судовима, најчешће по правилима лоповским и батинашким (имање на које општинска пореска управа наплаћује порез на 22 милиона динара лопови-проценитељи, после вишегодишњих парничења, добијају за ситнину. И тиме се, врло често, добри домаћини бацају у беду и осуђују на нестајање (https://www.cins.rs/eksproprijacija-za-cukaru-peki-kako-zidjin-pokusava-da-plati-manje-za-zemlju/)“.

 По свему судећи, Кина је свој моћан економски успон остварила преоравајући сав свој географски простор по оним правилима по којима сада код нас преорава околину Бора и Мајданпека и то платила на необичан начин: остала је без пијаће воде. И ту невољу решава купујући је од Руса из Каспијског језера (после ми је „јављено“ да се то чини из Бајкалског језера), при чему су се Руси с тим сагласили јер им је то, веле, јевтиније него да са Кином због тога — ратују. На те сам појединости први пут наишао пре коју годину, а ових дана опет и сад на њих гледам као на нешто што се може сматрати извесношћу, али их помињем са зебњом: ако су се Кинези нашли пред таквим проблемом, морали бисмо се запитати шта од будућности, и они и свет, могу очекивати? 

Ја морам признати да одговор на то питање немам. Као, уосталом, ни на многа друга која су за Србију животно важна макар онолико колико и Каспијско језеро за Кину (пошто попију Бајкалско): је ли ова „српска“ власт странцима препустила све српске природне ресурсе, па за њима и све законодавноправне основе државног суверенитета будући да им Зорана, Ирена и дружина омогућавају све оно на шта се другде гледа као на удар на национални суверенитет или, макар, као на злочин над сопственим народом: тамо ће се производити годишње три до четири тоне злата, али се не додаје да ће се производити и пустош свуда тамо где стигне њихов „лековити цијанид“ (https://www.youtube.com/watch?v=_9V3FjLe8pA); тамо ће просечна плата бити преко 100 хиљада, али се не вели да ће све то трајати док се Бор и Чукару Пеки не претворе у пустињу или макар док Ане и Зоране не дигну реп и не одлепршају у своје Трилатералне комисије, Наледе и Билдербешке клубове. И како се може говорити о томе да један рудник може бити „водећи у Европи ако руду, концентрат, камионима. возовима“ извози на други континент (https://www.youtube.com/watch?app=desktop-&v=rr1Ke7wYC70). 

Или ће српска власт на крчмљење природних ресурса гледати као на инвестицију у српску државну и националну пропаст (https://www.youtube.com/watch?v=mkqpbkcnltE).

*

По мерама српске медицинске памети. Према Вучићевом налогу, формиран је „медицински тим стручњака за проучавање утицаја литијума на здравље“ и не знам је ли то учињено по истим мерама по којима својевремено и са тимом за борбу протв ковида. И тај („ковидски“) тим, за 630 дана „ратовања“, пострељао 147 лекара и медицинског особља и не-зна-се-колико хиљада пацијената. Претпостављам да покоја ситница министру остаје нејаснија од оних са којима се сретао у време ковида, посебно она да је „председник Србије истакао да противници ископавања литијума износе неистине о том пројекту и да држава неће учинити ништа што би угрозило здравље грађана“. Ваља, међутим, одмах рећи да у свему томе за лекаре баш и неће бити много посла јер ће за увиде у размере злочина које Србима припрема „Вучићев огранак Рио Тинта“ понекад бити довољно већ и то да човек није сасвим слеп, тј. да види да у широком појасу око Рио Тинтових бушотина нема ни травке и да за то од министрових конзилијума дијагнозе не треба ни очекивати, то треба видети и схватити: тамо је земља отрована, а њеном власнику неће много значити тумачење да ли је то за следећих 500 година или за вечност. И да би се то утврдило, довољно је проћи кроз Јадар и Рађевину и направити албум тих бушотина. Или узгред, тамо или на Бобији код Љубовије, снимити оне црвене потоке или барице, па их укључити у исте оне албуме.

И разјаснити народу: тамо где вода поцрвени знак је да се зло отело, тј. да је вода постала неупотребљива, неко ће рећи да су се горњи њени слојеви (који су питки) помешали са дубљима и људи су осуђени на то или да траже друге изворе или да умиру од жеђи. Зато ваља одмах рећи: за Вучићев Рио Тинто лекари могу причати шта им се највише допада, али да се српски Председник, са својом корумпираном свитом, уплео у злочин над српским народом — о томе спора не може бити. 

Или се, може бити, и Рио Тинто и Вучић налазе — на истој страни барикаде?   

*

Државна и национална пустош. Кад је Брозов комунистички олош (уз подршку 70 милиона америчких долара пристиглих до Сегедина) 5. окт. 2.000. поломио и опустошио Србију, није се могло ни претпоставити на каква ће све страдања Срби бити осуђени нити до чега ће бити доведени. Брозови (и Милошевићеви) комунисти распали су се на двадесетак демократских, либералних, хришћанских, грађанских, осмуђених, разбојничких, пљачкашких, трговачких, лупешких и сличних страначких отпадака и сви се у историју српске несреће уписали по томе што, рецимо, 

• не знају како се српска војска 78 дана ругала НАТО-разбојницима и убицама, а рећи ће нам ко је после тога ту војску распустио и њено оружје предао онима који га никад не би могли освојити да им га најгори српски олош није даровао; 
• знају коју су једину партију са српским предзнаком одмах „изоловали“ означивши је као клеронационалистичку и фашистичку, а сами кренули у демократску пљачку свега онога што им је Милошевић изнео кроз санкције и рат;
• знају ко им је приредио „приватизациона правила“ и како су „преузимали“, тј. присвајали, тј. пљачкали велика производна и трговинска предузећа или моћне пољопривредне комбинате;
• знају коме су обећали да неће развијати пољопривреду, довели „Лидл“, закључили да им је јевтиније да кифле увозе из Шпаније него да их пеку у „Данубијусу“, а стотине хиљада хектара најплодније земље оставили да зараста у парлог;
• знају како је Динкић, пред водом аутоматичара, упао у Народну банку (и да она сад вреди колико и њена гувернанта); 
• знају да је лабус-динкићевска памет затрла пет моћних српских банака (и на њихово место довела више од тридесет страних лопужа); 
• знају како су, на Кипру и другде, „трагали за Милошевићевим »милионима« и шта су тамо нашли“;
• знају како су рударством и енергетиком министровале жене које ни воду не умеју скувати да им не пригори, а Зиђину потписале сагласност да Бор и Мајданпек извезу у Кину;
• знају ко и како данас пустоши оно што је од Србије остало, шта се још може покрасти и изнети пре него што Европа обзнани да је Србија дефинитивно отрована и да ће се из ње моћи извозити само оно што Вучић произведе у Јадру или Данди у Жагубици (а видеће се хоће ли ЕУ негде поставити Кини рампу око извоза Бора и Мајданпека);
• знају да су разорили све чега су се дохватили па међу њима и школу, увели у њу корупцију, проституцију, педофилију, наркоманију, насиље, тј. све оно чиме су министри-незналице и министри-трговци наоружавали „Малог Косту“ и поучили га како да најефикасније постреља своје другаре (и придржали му руку – да не задрхти);
• знају да су опустошили све чега су се дохватили јер осим разарањем ничим се другим никад нису ни бавили.

Нити покушали да прибаве људску адресу, тј. да се упишу у људе. 

А као први међу таквима нашао се Вучић као ликвидациони управник пустоши коју су, највећим делом, приредили други, а он само површио оно што је од њих преузео поверовавши да може управљати државом. И тиме признао да не уме управљати ни својим поступцима: окружио се недовршеним и неуким сарадницима и показао да се од њих — не разликује.

И Србију довео — довде.

Драгољуб Петровић / Васељенска