Илија Петровић: Морају ли Срби бити непаметан народ

Морају ли Срби бити непаметан народ

Некада, кад сам био мали, латински језик учио сам из уџбеника у коме је прва реченица гласила:

Patria prima cura.

Отаџбина је прва брига.

Првих дана септембра 2024. године, Радојка Праштало посла­ла је на тридесетак електронских адреса краћу поруку:

“Павић доказује да су Дачић и Вучић још на ПРВОЈ ‘сеанси’ Бриселског споразума потписали КОМПЛЕТНУ предају СВЕГА на Космету, а кроз наредне године су стално ЛАГАЛИ народ да то нису урадили! Блефирали су, а ‘тиха олуја’ се врши на Ко­смету, а власт само кука и обећаје окупаторима да НЕЋЕ ништа предузимати против окупатора! А како и би, кад су им то све до­зволили Дачић и Вучић!

https://www.youtube.com/watch?v=Qa7АhYLZx2М

Павић је био на Бриксу гдје су га упозорили да Србија испоручује оружје Украјини и упозорили их да би чак и наши МИГОВИ могли завршити у Украјини што ће страховито погоршати односе Русије и Србије”.

Због оних који то не знају, Павић из претходних двају пасуса зове се Александар, рођен 1961. у Београду, све школе, почев од основне, посвршавао у Америци, повратник у Србију 1990, као “по­литколог (тако! – ИП) у домаћој и регионалној политици и јавном животу присутан још од деведесетих година… слови за једног од оснивача београдског одбора Српског покрета обнове Вука Драшковића деведесетих (што му и није особита препорука – ИП)… био политички саветник… Биљане Плавшић и Милорада Додика”. Госпођу Плавшић “је саветовао од 1996. до 1997, а када је ова бивша председница Српске у Хагу признала кривицу за злочине за које теретио Хаг, рекао је да је ‘она признала оно што није учинила’, те да је за њега она ‘честита, сама и наивна жена’ и ‘симбол трагедије’. Павић је… и стални саговорник на трибинама које се у Београду организују уз подршку Предсједништва Републике Српске и на којима говори такође и Милорад Додик… Шира јавност (га) је упознала тек као део ‘Ми – Глас из народа’, групе грађана” крајем 2023. године окупљене око др Бранимира Несторовића.

По сопственом “признању”, Радојка Праштало рођена је 1947, “1981. године магистрирала… на Електротехничком факултету у Загребу… а десет година касније и докторирала на истом факултету… Сада се налази(м) у пријевременој пензији у коју су (је) незаконито отјерали са Електротехничког факултета у Бањалу­ци… У немилим догађајима који су се на овим нашим просторима почели дешавати 1991. године, одмах сам препознала оно што ми је отац прогнозирао још од шездесетих година”. Пошто јој се дало да ишчита сабрана дела Иве Андрића и Меше Селимовића, по­чела је “да се интензивно бави(м) изучавањем и анализирањем друштвених појава на нашим просторима, али и шире”, а Књигу за бољи живот на Балкану (2001) написала је “са жељом да и осталим становницима Балкана отвори(м) очи и да им укаже(м) на узроке несрећа које им се стално понављају, са жељом да они сами, првенствено својим понашањем, више не доприносе таквом току догађаја”.

Радојка и Александар тек као повод, а у могућој расправи о начетој теми не смеју се занемарити огромне количине србских “а­на­литичара” заточених у сопственој само(не)свести. То је, наиме, она врста којој је познато “у коме грму лежи зец”, “ђе спава ђаво”, како је неки тамо Бајден трампио Северну Кореју за ками­лу, ко и због чега саветује Путину како да изравна песковите са­харске дине, да су два и два четири ако законом или неким другим прописом није друкчије одређено, шта мисли неко ко још није рођен… можда ни зачет…

У односу на све то, Бриселски споразум скоро да и није вредан помена јер још нико од поменутих “аналитичара” није сазнао да му је званичан назив “Први споразум о принципима који регу­ли­шу нормализацију односа”, да је састављен од петнаест (15) та­чака, чија прва тачка “обећава” да ће постојати “Асоцијаци­ја­/За­једница општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову. Чланство ће бити отворено за сваку другу општину под условом да се о томе сагласе чланови”, али зато сви они, па и они који су се напајали “знањем” са “аналитичарских” извора, “знају” да су “Дачић и Вучић… потписали КОМПЛЕТНУ предају СВЕ­ГА на Космету”.

Зна ли се да је неки пропис – звао се он закон, споразум, договор, уредба или како друкчије, макар и папир из Брисела –, без обзира на то колико тачака, чланова или одредби има, намењен за примену у целости укључујући и бриселску прву тачку а не како коме одговара, онда су утолико неразумнија и искључиво злонамерна најразлич нија “свезналичко-аналитичарско-заштит­ничкоодборничка” тумачења о “предаји свега на Космету”.

Но, добро, при представљању својих “знања”, све те “аналити­чарске”, или “политичарске” зналице, или заштитнички одбор­ни­ци, али и насилничке свезналице против Србије – остаци или поштоваоци оних који су, пре четврт века, даваоцима остали дуж-­ни неких шест милијарди о којима је тада брундао извесни Владан Батић – користе се својом једином вијугом сасвим оправдано јер и та је вијуга строго наменски “вијугнута”.

Подразумева се да ће истоветно вијугање бити примењено и при тумачењу било ког споразума, било које расправне (не)прилике… па ће Дачић и Вучић или само Вучић јер то “свезнајућем” пуку може бити пријемчивије, препознатљивије и једноставније за “критичку” и сваку другу псовну употребу. Ако се, примера ра­ди, каже да су се Уједињене нације од 1991. до 1999. године, у ви­ду заната бавиле Србима и “резолуционисале” против њих (мало и за време постброзовске Југославије), у “аналитичарском” смислу то ће бити препознато као кривица најодговорнијих у кругу срб­ских “властодржаца” – углавном Вучићева.

Вратимо ли се мало постброзовском времену, “откри­ћемо” да су се често могле чути или прочитати “аналитичарске”, “политичарске” или “научне” оцене да Венсов план из 1992. године о сла­њу мировних снага Уједињених нација зарад прекида оружа­них напада хрватских полицијских и паравојних снага на србски народ који се пружајући отпор сталном обесправљивању у бро­зовској Хрватској, побунио и створио Републику Србску Крајину – за Србе није био прихватљив. У таквом “мудровању” нико од њих “не зна” да су Срби тај План прихватили поучени искуством бројних ранијих сличних мировних мисија (у многима су деловале и јединице југословенске војске) које су по свету часно обављале добијене задатке, али се убрзо показало да су Уједињене нације, на­водни гарант Венсовог плана, америчко служинче, све то окре­нуле против Срба.

Зато се и могло десити да, у време кад је под америчком заштитом започета хрватска геноцидна акција названа “Олуја”, Са­вет безбедности Уједињених нација донесе резолуцију 1009 којом “жали због хрватске офанзиве од 4. августа, осуђује гранатирање цивилних циљева и дела против миротвораца (тројица мртвих)”. То само због погибије тројице припадника мировне мисије, да они остадоше живи, не би било ни речене резолуције!

Данас, сви у кумбул помињани, “знају” да Венсов план није требало прихватити, а маленкост овог потписника (чија је реч “пресудила” србској страни да План прихвати) не сећа се да га је ико из кумбула помињаних “српских оцењивача” тада, док је то имало смисла, упозоравао да би се све то могло злоупотребити. Али се зато може рећи да је, некако у то време, из Србије избегло – где друго но у земље “злоупотребничке” –, око триста хиљада (300.000) младих људи називаних онда најкреативнијим делом срб­скога друштва. Чак се могло десити да и један од таквих “оцењивача”, по имену Здравко Понош, школовани официр, доцнији несрбски генерал упрегнут у протесте познате као “насиљем про­тив Србије”, у тренутку кад се “правда” што је богзна због чега изабран за “личност 2006. године”, изјави како, “када је реч о ра­спаду Југославије и почетку ратова 1991, ја лично сам био пот­пуно неприпремљен за то. Данас се често чује: видело се, знало се… Ја нисам знао. Нисам могао да верујем у то што се дешава… Морам да признам да сам почетком деведесетих размишљао и да одем из земље, као многи млади људи у то доба”.

Или, кад је на дневни ред стављен Венс-Овенов план осмишљен са циљем да се окончају ратни окршаји у Босни и Херце­го­вини, окршаји које су хрватске неоусташе и исламски фундамен­талисти започели против србскога народа чија је одбрана довела до стварања Републике Србске (9. јануара 1992), расправа о њему није могла протећи без сталног подсећања на “тековине” онога Венсовог у Србској Крајини. Наиме, тадашњи србски предводни­ци процењивали су, у условима кад су западњаци својом Резолу­цијом 820 од 17. априла 1993. године, СР Југославији запретили санкцијама ако га Срби не потпишу у року од девет дана, да би прихватање Венс-Овеновог плана пружило Србској, бар накрат­ко, какву-такву прилику да стабилизује понешто у до тада започе­тим националним подухватима.

Рачунајући баш са тим, Радован Караџић је 2. маја, у Атини, прихватио “неке” разлоге Слободана Милошевића и потписао Венс-Овенов план, под условом да га ратификује “његова” републичка Скупштина. Три дана касније, Скупштина је одбила да то учини и расписујући референдум обавезала “широке народне масе” да оне одлуче шта даље. На самој средини маја, народ је скоро стопостотно гласао против Плана, Милошевић је тих дана изјављивао како ће, због тога, граница на Дрини бити затворена – али страним посматрачима није допуштено да то “проверавају”, што значи да стварних србских “санкција” према Србској није ни било – тако да је лорд Овен, један од двојице “планера”, месец да­на касније могао саопштити да граматички облици “ја планирам / ти планираш / он планира” нису садашње време већ изгубљено.

Све то или понешто од тога, ондашње свезналице повремено су извргавале критици, али су поступци и личности из “домаће радиности” увек биле “на тапету”. Кад се, на пример, Биљана Плав­шић, тада потпредседник Србске, непосредно по одржаној “одбој­ној” Скупштини позабави држањем лорда Овена према србском питању и подсети да се он увек изјашњавао против било какве интервенције у Босни јер би “свака војна акција могла поново да уједини Србе”, ниједан од “овлашћених” свезналица није се освр­тао на чињеницу да је свеукупно “дипломатско” деловање лорда Дејвида Овена било заснова­но на разбијању србскога нацио­нал­ног бића.

Или, фебруара 1999. године, током седамнаестодневних прего­вора у Рамбујеу, у Француској, вођених на наводно мировној конференцији о Косову, на којој су учествовали представници косовских Шиптара и власти у Србији, уз посредовање изасла­ника САД, Европске уније и Русије (коме није био ни дат папир са нацртом расправне теме, али се тама нашао јер је “западњацима” било важно да се и Рус тамо нађе), западни преговарачи (и њихо­ви шиптарски штићеници) захтевали су од Србије да прихвати “војно присуство НАТО у СР Југославији и одржавање референ­дума на Косову, после три године” – са тада неодређеним циљем.

Србски преговарачи то су одбили, преговори су прекинути, те се, после неколико дана, нови амерички преговарач у лику Ричарда Холбрука састао са Слободаном Милошевићем и од њега ултимативно тражио да прихвати понуде из Рамбујеа, уз “обећа­ње лудом радовање” да ће се нелегална шиптарска полиција (УЧК, позната и као ОВК, “ослободилачка војска Косова) разо­ру­жати а мировне снаге и НАТО распоредити на то подручје”. Милошевић је тај захтев одбио, што је довело до натоовског мно­гонедељног бомбардовања геноцидне природе, окончаног потпи­си­ва­њем Кумановског споразума (10. јуна 1999).

Петнаестак дана касније, некадашњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер (1923-2023) изјавио је лондонском “Дејли телеграфу” да је “текст споразума из Рамбујеа, којим је Србија позвана да прихвати НАТО трупе на својој територији, представ­љао провокацију, изговор за почетак бомбардовања. Рамбује није документ који би било који Србин прихватио. То је био лош дипломатски документ који се никада није требао појавити у тој форми”.

Историчар Кристофер Кларк (1960), професор на Универзитету у Кембриџу, подржао је Кисинџерово гледиште тврдећи да услови аустроугарског ултиматума Србији из 1914. године блажи од америчких захтева наводно постављених у име Северноат­лант­ског војног савеза.

Уза све то, и знајући за изјаву Џорџа Кенија, бившег сарадника Стејт департмента за Југославију, дату маја 1999, док је још трајало бомбардовање, да је један високи званичник Стејт департ­мента незванично обавестио новинаре да “ми намерно поставља­мо лествицу више него што би Срби могли да прихвате”, “добро (не)обавештени посматрачи” у Србији све су то “знали” боље. Па се, тако, 2007, један ранији начелник Државне безбедности “досе­тио” да би било “паметно тражити ретроактивно прихватање спо­разума из Рамбујеа” а исте те године, извесни “студиознији” ко­ментатор “знао” је много више: “Ми смо, прихвативши Резолу­ци­ју 1244 СБ УН, на коју се толико позивамо, истовремено прихва­тили и споразум из Рамбујеа. Ко је читао ову резолуцију, могао је да уочи да се она у тачки 11 позива на поменути споразум из Рамбујеа, нарочито када је у питању будући статус Косова. А ко је читао целокупан текст споразума из Рамбујеа, могао да уочи да је скоро све што је до сада урадила мисија УН на Косову предвиђено тим споразумом. У споразуму из Рамбујеа постоји и једна одред­ба, у правном смислу недовољно прецизно дефинисана, коју смо ми могли јако лепо да искористимо (по питању нашег сувере­ни­тета), али, нажалост, нисмо”.

За овај завршни коментар о “једној одредби” која је “у правном смислу недовољно прецизно дефинисана”, али би се, можда, могла искористити у “суверенистичком” смислу – нарочито због тога што “мисија УН на Косову” делује у складу са предвиђањима онога скупа у Рамбујеу –, Лале би рекле “свашта па лепо”. Од тога “свашта” баш ништа јер нико се од више пута помињаних “зна­лица” не присећа да су “одговорности међународног безбеднос­ног присуства” обухватале “демилитаризацију Ослободилачке вој­ске Косова (ОВК) и других наоружаних група косовских Ал­ба­наца” и њихову обавезу “да одмах прекину са свим офанзивним акцијама и да се повинују захтевима за демилитаризацију како то тражи шеф међународног цивилног присуства, у консултацијама са специјалним представником генералног секретара” Уједиње­них нација”. Још мање је неком од истих тих “аналитичара” до запиткивања због чега се они који су Србији натурили Кумановски споразум и гарантовали “да ће после повлачења, договоре­ном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности”, понашају као да таква “споразумна” одредба уопште и не постоји. И не само то, један од њих високоумно ће “саветовати” да нам “треба јачање односа са САД” – које Косово и Метохију сматрају својим залогајем.

Од оне лалинске изреке не може побећи ни Павићево бављење Бриселским споразумом. Он, недавно, у неком скупштинском Одбору – у дућану за наклапање, односно његовом киоску, тако­ре­ћи – помиње само две тачке – седму (“На Косову ће постојати јединствене полицијске снаге које се зову Косовска полиција. Сва полиција на северу Косова ће бити интегрисана у оквир Косовске полиције. Плате ће исплаћивати само Косовска полиција”) и осму (“Члановима других српских безбедносних структура биће пону­ђе­на места у еквивалентним косовским структурама”), баш као да једино оне, саме за себе и заједно, вреде нешто у Споразуму и имају исти значај за све потписнице. Помиње то, али се и не до­се­ћа бриселског “споразумног” обећања из прве тачке, баш као да она, прва тачка, и некакво тамо “споразумно” србско право да ће се оформити “Асоцијација/Заједница општина у којима Срби чи­не већинско становништво на Косову” – не постоје.

Таквим “теоријским” приступом једном нимало наивној дипломатској намештаљци, у условима кад међународно право и не постоји јер су сзападњачке силеџије без премишљања прихватиле предлог (са средине 1991. године) ондашњег француског пред­сед­ника Митерана да, зарад решавања евентуалних међудржавних спорова, “под хитно” треба успоставити систем “наддржавних и наднационалних европских правних норми”, Павић или не препо­знаје или занемарује “расподелу” политичких и војних могућно­сти међу земљама савременог света. Он не схвата да Србија, страна којој је тај (не)споразум наметнут као неупоредиво војно слабијој, једину могућност у борби за опстанак налази у вер­бал­ним “препиркама” с оном другом, јачом страном, све у уверењу да та страна, из разних разлога, понајпре “дипломатских”, задуго не­ће стићи (или стећи неприлику) да употреби војну силу зарад остварења своје геноцидне намере – да физички (или биолошки) уништи Србе и србско православље. То, за почетак, а потом и Ру­се, србско племе, и руско православље.

Не само Павић, једнако као и он понашају се безбројни “аналитичари” и њихови опозициони “понављачи” не схватајући да поштапањем на антисрбске конструкције западњачке производ­ње и њиховом свакодневном, неконтролисаном “потрошњом” делују у корист сопствене штете и копају гроб и себи, и Србству, и Земљи Србији.

И десиће се то не схвати ли сваки Србин да се бар од краја 9. века – овоме потписнику није се дало да наиђе на неки старији запис о томе – води отворени рат против србскога народа као творца људске цивилизације, почетног народа-мајке чији је језик, србски, језик-мајка…

Рат је започет 879. године ватиканским крупном замерком Ме­тоди­ју, брату Ћириловом, да мисионари “на словенском језику, кога му је забранио”, а настављен, у најкраћем:

– На скупу ватиканских прелата 1059. године, у Солину, код Спљета, проглашењем србске ћирилице за “ђавољи изум”;

– Бројним крсташким ратовима које су Угри, за рачун Ватикана, водили по Босни и Далмацији, два пута против цара Душа­на и једном против цара Уроша;

– Прећутном подршком турској окупацији Србске Земље;

– Угарским злочинима у Бачкој и Барањи током Ракоцијевог устанка (1703-1711) наводно против Хабзбуршке монархије;

– Масовном маџаризацијом србског и словачког (изворно србскога) живља током 18. века;

– Хабзбуршком “политичком” логиком да “Аус­т­рији никако није у ин­тересу да на својим јужним гра­ницама добијемо слобо­д­ну србску државу”, те да “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”;

– “Философском мишљу” Комунистичког манифеста чији су “писци” били Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895), не само идеолози “научног социјализма”, већ и међународ­ног тероризма, што у себи садржи и геноцидну за­мисао о униште­њу србског и руског народа јер је онај други, Енгелс, доказивао да су Јужни Словени (ово се нај­чешће може читати као Срби) “нуж-­но кон­тра­револу­ци­онарни”, те да је историја осудила “реакцио­нарне” Србе на нестанак с историјске позорнице, а онај први, ро­ђен као Мозес Мордехај Леви, тврдио је да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, док су обојица “знали” да је остварена “рево­луционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Сло­вен­ства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”;

– Препоруком папе Пија Џ (1835­-1903-1914) аустроугарском цару, пред сам почетак Првог светског рата (уз не­мачку подршку “да буде рат… да Србија мо­ра бити ма­сакрирана”) “да казни свог опасног суседа на Дуна­ву… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-­Угар­ску, због њезиног соп­ственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за като­личку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послу­жи томе циљу”;

– Поруком Адолфа Хитлера (1889-1945?) Немцима изван Рајха да “нај­мање што мо­жемо учинити јесте да спречимо даљи при­лив словенске крви” и “обећањем” да ће “једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности бити та да свим средствима спре­чи даљи пораст словен­ских народа”;

– Ватиканском идеологијом као окосницом усташко-комуни­с­тичког споразума из 1935. да ће обе стране “заједнички, свим ра­сположивим средствима… док се не сломи кичма срп­ства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно” а што се од 1941. до 1945. исказало геноцидним ис­требљењем око 2,400.000 (два милиона четиристо хиљада) Срба рачунајући ту и око триста хиљада (300.000) које Немци признају као свој “учинак”, те петсто осамдесет шест хиљада (586.000) током наредних пет-шест комунистичких окупационих година у Србији;

– Послератним “унапре­ђењем” свих србских ри­мо­католика у Хрвате;

– Кроз раз­бијање србске нације и стварање вештачких нација: маћедонске, црногорске и муслиманске;

– Стварањем територијалних аутономија на Косову и Метохији и у Војводини Србској зарад наводне заштите тамошњих ма­њина (шиптарске, односно маџарске, румунске…) од још навод­ни­је “великосрпске хегемоније”, чиме је Србству у цели­ни обешен камен о врат, кога се он још није успео ослободити; а да ли ће – то је “на дугачком штапу”;

– Позивом папе Јована Павла II (1920-1978-2005), авгу­ста 1992. године упућеним војним снагама Европ­ске уније и Северноатлантског савеза (НАТО) на крста­шки рат против Срба, будући да “Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католи­ч­анства у бор­би са православљем”;

– Упорним залагањем ововремене власти у Србији да се србска ћирилица потисне до неупотребе, како би, ваљда, и сами Срби заборавили на упозорење Теодора Павловића (1804­-1854), својевремено и секретара Матице србске, да су им “језик, вера и народност… то свето тро­је… извор чести, славе и среће”;

– Планом извесног Менахема Шнерсона (1902-1994), америч­кога грађанина,од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месије за његове следбенике, “програмера” јеврејских пла­нова за Словене –, са чијом је скраћеном верзијом овај потписник пре две го­дине упознао израелску Амбасаду у Београду (уз безод­говорно питање шта знају о томе) –, а чији се још скраћенији “програмски” делићи предвиђају да ће они “главну оштрицу бор­бе… усмерити против Словен­ства… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити њего­ву бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно по­киданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посва­ђамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, сло­венска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управ­ља­че хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да не­ћемо учествовати у крвавим до­гађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Помоћу неколико суд­ских процеса… заплашићемо стоку толико, да ни једном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Словени убијати на туце… Ми нећемо дати да се по­дигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништи­ћемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у… Србији… Ге­нералну скупшт­и­ну УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над ‘свим царствима и народима’… Бројну популацију Сло­вена ми ћемо лишити националне елите која и од­ређује… напре­дак земље и, наравно, сав ток историје. Зато ћемо… затворити пола њихових факултета, а у другој половини ћемо ми учити… Да­ћемо стоци свој поглед на историју у коме ћемо пока­зати да се сва људска еволуција кретала ка томе да се Богоиза­брани јеврејски народ призна за владаре над целим светом… У словенским зе­мљама нећемо дозволити развој науке, а језгро на­учника – Ака­де­мију наука – чиниће наши људи… Лишићемо им друштво омла­ди­не, покварићемо је сексом, роком, насиљем, ал­ко­холом, пуше­њем, наркотицима… Ударићемо на породицу рушећи је, смањиће­мо стопу рађања… Нису потребне пећи, муниција и гробови… Ни­су се родили и криваца нема… Али што је главно то је – новац… Новац купује људе који су нам потребни. Новац уклања непокорне… који нам се противе – …Србе, а у перспективи – Русе”.

Могло би бити да је понешто од тога познато званичној историјској науци у Срба, али због тога што поменуте ставке и пра­ва србска историја уопште не стижу у школу, “аналитичарима”, свезналицама, насилницима против Србије… чини се да би све невоље биле превазиђене одбијањем претпостављених споразу­ма које такозвана међународна заједница нуди Србији, или јој натура, те да би се сви притисци могли одбити оружаним отпо­ром. Не знају чијим, у којем обиму и за колико времена јер би многи од њих, понајпре челници, себе прогласили најкреатив­нијим делом србскога друштва и очас избегли у најпознатију им западну “задужбину”.

Питање је само да ли би се запитали шта би се десило са србским народом у “остатку”, окруженим чланицама Северноатлантског војног савеза, организацијом са безмало деветсто ми­лиона становника, која је пре четврт века, измишљеним поводом, без објаве рата, Земљу Србију коју они, будући “најкреативци”, и не сматрају својом, изложила вишенедељном бомбардовању геноцидне природе.

Извесно је да се ни тада не би сетили отворено непријатељске чињенице да су Уједињене нације, то већинским делом америчко служинче, током скоро целе последње деценије 20. века (од краја септембра 1991. до почетка јуна 1999), једну четвртину својих званичних изјава – 129 од укупно 530 – наметнули против Земље Ср­бије измишљајући, кажњавајући, понижавајући, распињући је…

Не би, наравно, јер су Земља Србија и Србство за њих страна тела у односу на лични материјални интерес из “неодређених” извора, они су придржавајући се комунистичко-манифестне “науке” о укидању отаџбине, народности и религије – у изворном значењу тога код многих омраженог појма: “бити у вези, пове­зан, бити једин­ствен, здружен, сложан, соли­да­ран” – стварна опозиција народу испод чијега су се крила испилили.

Стога, на сам крај овога текстића најбоље ће “лећи” не­вољ­но признање слависте Драгана Недељковића (1925-2015), старо безма­ло двадесет година, да “на­ши главни непријатељи нису негде у свету, него у нашој земљи и че­сто у највишем руководству наше земље”, због че­га би било не­ко­рисно противречити његовом суду да су Срби “непаметан на­род” који, за раз­лику од мудријих, стално истиче међусобне раз­лике.

Уместо да на време науче како је ОТАЏБИНА ПРВА БРИГА.

Илија Петровић / Васељенска