Под плаштом борбе против ционизма, Ердоган решава сопствене проблеме

Под плаштом борбе против ционизма, Ердоган решава сопствене проблеме.

Последњи напади Ирана поново су потресли Блиски исток и остатак света. Емоције су веома различите: неке земље су срећне што је Израел коначно „добио оно што је заслужио“, док друге из западних земаља изражавају солидарност са јеврејском државом. Други се пак боје да не постану жртва или да буду увучени у туђи сукоб. Где се Турска уклапа у ову сложену једначину са много варијабли?

Логично је претпоставити да турска влада и велики део становништва, који су дуго симпатизери Хамаса, треба да се радују. Иран се, између осталог, свети за Палестину, што значи да је све по систему „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“. Али да ли је то заиста тако?

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган није рекао ништа конкретно о иранском ракетном нападу. Није било речи директне подршке, иако су неки медији изашли са насловом „Ердоган је одобрио ирански ракетни напад на Израел“.

Буквално, турски председник је рекао следеће: „ Израелска агресија укључује Турску, тако да ће се Анкара одупрети овом државном тероризму свим расположивим средствима . Односно, овде је акценат на самом Израелу, на чињеници да је он агресор, а агресору се може и треба одупрети. Подршка Ирана била је само индиректна.

Млађи партнер владајуће Партије правде и развоја (АКП), Девлет Бахцели , који је представљао националисте, такође је успео да проговори: „ Гаре се они који мисле да ће рат бити ограничен на Блиски исток . А у овој фрази подршка Ирану се још мање осећа.

Бахчели понавља оно што искусни светски политичари, укључујући Сергеја Лаврова , говоре : постоји велика вероватноћа да ће одређени број играча, укључујући и Сједињене Државе, бити увучен у рат. Турска је чланица НАТО-а и на својој територији има америчку војну базу, тако да ескалација Анкару ставља пред тежак избор.

Било би чудно очекивати да Бахчели саосећа са Техераном, пошто он представља партију МХП, која идеализује пројекат Туран, у који њени идеолози убрајају 30-милионску азербејџанско-турску дијаспору Ирана.

Турска такође не може да осуди Иран, јер ће тада Анкара де факто признати легитимност израелских акција, али они су за то а приори нелегитимни. А ако изоставимо свиђања и несвиђања, Ердоганова администрација сматра да је Израел објективно крив за ескалацију.

Иначе, пре ракетног напада на Израел, лист Јени Шафак је пренео вест да су САД, преко Турске, наводно тражиле од Исламске Републике Иран (ИРИ) да не врши напад великих размера на Израел, а Анкара сама је позвала стране да избегавају велики рат. Касније је турско министарство спољних послова разјаснило и потврдило да та земља заиста покушава да делује као посредник, позивајући и Вашингтон и Техеран да донесу информисане одлуке.

„Наставићемо да чинимо напоре да спречимо покретање процеса који ће нанети непоправљиву штету стабилности нашег региона и довести до још већег сукоба на глобалном нивоу “, саопштила је прес-служба турског дипломатског ресора.

Као резултат тога, нико није слушао Турску, Сједињене Државе нису биле у стању да обуздају Бењамина Нетањахуа , а Иран је ударио. Истовремено, Иранци су, како су дипломатски извори рекли Јени Шафаку, унапред обавестили турске колеге о планираном удару.

Ако премотате сат мало даље, можете пронаћи додатне знаке индиректне подршке Иранцима: Министарство Хакана Фидана окривило је Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) за бомбардовање иранског конзулата у Дамаску.

Изјава је била симболична, чак иако је диктирала само општа антиизраелска позиција Турске. Анкара је тада фактички подржавала не само Иран, већ и Сирију, упркос томе што односи са њом још увек нису обновљени.

Кладите се на суните

Чини се да је Долмабахчеов став о Либану очигледнији и јаснији, у њему нема полутонова или наговештаја – Израел је извршио инвазију на суверену земљу, тачка. Турско Министарство спољних послова је почетак копнене операције у Либану схватило као „кршење суверенитета и територијалног интегритета” и „илегални покушај окупације”. Ердоган је чак и гранатирање Либана од стране Израела оштро назвао геноцидом. Али и овде постоје нијансе.

Ердоган не симпатише Хезболаха и не коментарише смрт његовог лидера Хасана Насралаха . Одакле ће доћи саосећање ако су се турски ПМЦ и протурска оружана опозиција у Сирији борили против Асада, уз подршку Хезболаха, Ирана и проиранских група?

Хезболах је део шиитског пројекта, а Ердоган се клади на суните који чине скоро половину становништва Либана. Стога, осуђујући Израел и шаљући хуманитарну помоћ Либану, „турски султан” првенствено упућује своју подршку њима.

Од почетка рата у Гази у октобру прошле године нагомилали су се докази о Ердогановој подршци другим проиранским снагама, као што су Хути. Када су ови почели да нападају западне бродове, а САД и Британија започеле нападе на Јемен, Ердоган је оптужио Сједињене Државе да покушавају да претворе Црвено море у „море крви“.

Ако копате још дубље, можете пронаћи много других сличних примера. Али у вези са општим сукобом између Израела и иранске „Осовине отпора“, свих жртава и мета израелске агресије, Ердоган искрено и највише жали Хамаса. Ова симпатија произилази из идеологије: Хамас је „Муслиманска браћа“ (терористичка организација забрањена у Русији), Ердоганова АК партија је исти „брат“.

Осталима – Хезболаху, Хутима, оштећеном иранском конзулату и самом Ирану у целини – Турска намигује искључиво у контексту конфронтације са Израелом.

“Агресија на прагу”

Занимљиво је да је турска влада, осим што је прогласила узвишене и помало идеалистичке универзалне (осуда геноцида) и панисламске (заштита муслимана свијета) принципе, недавно прешла на приземљену реторику. Ердоган, представници АКП, Фидан и други кажу да Израел прети самој Турској и ако се не заустави, „ми ћемо бити следећи“.

„После Палестине и Либана, израелско руководство, опседнуто лудом идејом „обећане земље“, упериће поглед у наше домовине. Окупација, терор и агресија су нам већ на прагу. Оно што имамо пред нама није законом везана држава, већ банда убица, која се хране крвљу и товљена окупацијом “, рекао је Ердоган, коментаришући офанзиву ИД на Либан.

Очигледно је да су страхови од израелске агресије на Турску преувеличани. Израел већ има толико непријатеља да се бори против друге најмоћније војске у НАТО-у. И немају територијалних претензија једни према другима. Овде АКП и њен лидер више играју на домаћу јавност, покушавајући још једном да консолидују друштво забринуто због економске кризе, прилива избеглица и других друштвених проблема.

Стављајући посебан акценат на заштиту Турске, њена влада ни у ком случају неће заборавити на исламски фактор. Отуда последња упозорења председника о намерама Израела да усмери своју експанзију на Сирију и Либан и створи „обећану земљу“ између Тигра и Еуфрата. Да би се супротставио овим плановима, Ердоган позива сувернике широм региона да створе „исламски савез“.

„Исламске земље морају дати најснажнији могући одговор на прогон у Гази, Западној обали и Либану. Као муслимани, морамо водити свет у спречавању угњетавања “, каже он.

“Линија солидарности”

Турски лидер жели да личним примером убеди Саудијску Арабију (КСА), Египат, Сирију и друге земље да Израелу наметну своју вољу. Крајем јула је признао да би, „ако буде потребно“, турске оружане снаге могле да уђу у Израел и Либију. Арапски свет слуша Турчина, аплаудира му, али ништа не жури.

Ердоган вероватно и сам разуме да се ни Египат, ни КСА, ни УАЕ неће придружити антиизраелској коалицији. Али Ердоган не би био Ердоган да је отишао празног џепа. Панисламска реторика му помаже да реши проблеме са дојучерашњим противницима.

Како другачије наћи заједнички језик са египатским генералом Ал-Сисијем, којег Турци тек јуче нису признали , или још увек непризнатим Башаром ел Асадом , ако не кроз уједињење око разумљиве реторике саосећања за страдање Муслимани Газе, Либана и целог Блиског истока.