Илија Петровић: Није им до истине о себи и својима
Текст “Уклонити споменик црногорској срамоти”, пре десетак дана објављен на порталу ИН4С, којим се тражи измештање споменичког обележја војводи Мирку Петровићу Његошу (1820-1867), изазвао је подоста коментара. Овде ће бити наведена свега два, супротстављена један другом.
Први, Динки:
“Због силовања своје сестре Вилајете…Тодор Кадић је убио у освети силоватеља његове сестре књаза Данила 1860, године у Котору. Пишите јер смо склони забораву, Тодора данашњи Монтенегрини називају терористом, убиство манитог владара који је по силовању следећег дана наредио да се убију (били су отровани) два његова малољетна сестрића, називају завјером, геноцид над бјелопавлићким братством Кадића 1854 и Кучима 1855 и 18 56. правдају лажима о њиховој сарадњи са Турцима”.
Други, Душан, као утук Динкију, латиницом:
“Прво књига из које ти пишеш је лаж јер у доба које помињеш част жене је била чувана тако да су чак и Турци ишли међу женама да их црногорци неби убили јер црногорац никад није убијао пред женом а није запамћен ниједан случај напаствовања жене у историји. Књаз Данило је… био (а посебно брат му Мирко) један од најбољих познаваоца права и обичаја ЦГ усудио се да мало прије тога силује сестру Тодора Кадића тј. жену П. Павићевића? Хабјановићка је отишла предалеко у лажима да би понудила роман о три жене онима који ни књигу нису прочитали и неће да размишљају”.
Овоме потписнику, састављачу коментарисанога текста, учинило се корисним да Душана у понечему исправи:
“Душане, заштитниче силоватеља,
Није Habjanovi}ka oti{la predaleko u la`ima, ако је и писала о Даниловом силоватељском ‘подвигу’, чинила је то на основу онога што је записано непосредно по Данилову оргијању под Острог – слава му и милост – на Тројичиндан 1854. године.
Писао је о томе бечки Световид, писао је новосадски Србски Дневник, писао је бечки Die Presse, писали су савременици Дука Лондровић и Симо Поповић, црногорски војвода од пера.
Ако те то више занима, потражи књигу ‘Црногорска похара Куча’, у њој ћеш наћи Данилових несојлука у огромним количинама.
А што се тиче твоје тврдње да је ‘Данило био (а посебно брат му Мирко) један од најбољих познаваоца права’, могао би сазнати да је био необразован, дудук – законски текст није писао он, писали су му га други”.
Био је то узалудан труд јер је Редакција ИН4С, која наводно делује на пароли “Није црногорски ако није српски”, избрисала овај коментар – тешко је објаснити због чега, мањ ако није на сајтовску “стартну линију” требало поставити три упечатљивије црногорствујуће поруке.
Прву је “осмислио” Реља Чампар – “Мрш фукаре четничке”, другу Стара Рашка обраћањем Кучима – “Имали сте прилику да се побијете са Катуњанима али од њиховог мача сте увијек страдали и онда кад су вас Турци водили у војске што су требале да освоје Цетиње. То што су данас Дрекаловићи Срби а Катуњани дукљани не мијења чињеницу да су 1856 Катуњани били Србенде а твоји Дрекаловићи туркофили и малисори”, а трећу Марек – “Вазда су издајници дрхтали пред страшним оком војводе Мирка Петровића. И дан данас. У Кучима су се јунаци славили а погани сарадници скадарског везира каштигали… А што, да тим увлачигузима отоманским подигнемо споменик? То оћете?”
Кад је већ тако, Душан се могао зорити својим “знањем” да је код Црногораца “част жене била чувана… а није запамћен ниједан случај напаствовања жене у историји”, чак и ако је стигао да на истоме порталу, истога дана, прочита саопштење црногорскога женског Форума “Напријед”, у коме је назначено и следеће:
“Само у првих осам мјесеци ове године Министарство унутрашњих послова регистровало је преко 370 случајева насиља у породици, од којих су се два завршила трагично. Држава већ деценијама није у стању да обезбиједи поуздану статистику о насиљу над женама, а доступни подаци показују да се све чешће дешавају случајеви са трагичним посљедицама, који су врло забрињавајући и узнемиравајући. Томе треба додати и случајеве женских суицида, који су настали као посљедица вишегодишње патње и насиља над женама. Агресивност је дијелом и карактеристика црногорског менталитета”.
Но, било како било, овом потписнику се чини да довде исписаним редовима пристаје и оно што следи.
Тројица последњих црногорских владара, владика Раде, Петар Други (1813-1851), књаз Данило (1826-1860) и књаз/краљ Никола (1841-1921), о Кучима су “бринули” с неисцрпном завишћу пред сопственим заслугама за очување србског националног духа. Јер, Кучи су вековима успевали да, иако највећим делом изоловани од остале србске народносне масе, под сталним притиском турске војне силе и њених арбанашких послушника, одрже свој племенски простор и ојачају своју националну супстанцу. Ако се владика Раде трудио да своју духовну власт над Брђанима прошири и на световну, као и да убиствима највиђенијих кучких главара стави Кучима до знања “ко је ко и ко је шта” и да им, тако, “сабије рогове”, његов наследник књаз Данило засновао је своју политику према Кучима искључиво на жељи да то србско племе биолошки уништи; требало је уклонити сваки траг да су Кучи најмање један век пре владике Петра Првог, светога Петра Цетињског (1748-1784-1830), почели с уједињавањем брдских племена за борбу против турског окупатора, пошто су само на тај начин могли “озаконити” свој напор да Стару Црну Гору прогласе стожером око кога, макар и силом, ваља окупити србска племена из Брда.
Кад је у питању “стожер”, добро би било знати да је војвода кучки Радоња Петров Иликовић, Дрекаловић, данас познатији као Радоња Петровић (око 1670-1737) био гувернадур брдски, “и то не само Куча, Пипера, Бјелопавлића, Братоножића, Роваца, Мораче и Васојевића, него и арбанашких племена Климената, Хота, Груда и Кастрата (познатих као Горња Брда – ИП)… Тако се војвода Радоња уздигао до великог положаја, већег него ико пре њега, и то не само међу Кучима него и међу осталим Брђанима и Црногорцима, од када је Зета потпала под турску власт”.
Да не би било забуне – у свим црногорствујућим тумачењима “свирепих” обрачуна с Кучима, најуочљивији је труд свих тумача да се, применом добро познатог правила да циљ оправдава средство, и не помене злочиначки пут до “признања државне власти”, до “савијања врата” и до потпуног покоравања цетињским главарима. У кучком случају, сви се тумачи ослањају на приче које су на Цетињу смишљали књаз Данило и брат му Мирко и које су Куче представљале као издајнике и турске послушнике. Никоме од њих није ни било стало да знају да “ниједно племе црногорско није било изложено толико свакодневним турским нападима као што је било племе Кучи. Али се ни Турци ни Арбанаси никога нису тако бојали као Куча. Јер су њихове чете крстариле свуда, не дајући Турцима мира, прекидајући караване и сваки саобраћај између градова. Турцима је то додијало и сама влада из Цариграда наредила је да се Кучи пошто-пото раселе, а да се њихова села опустоше и униште. Зато је Турска влада у другој половини 17. вијека послала војску и са седам страна напала на Куче, који су се витешки бранили и наносили Турцима ударе, све док су имали муниције и хране; а кад је нестало и једно и друго – били су принуђени да напусте своје домове и да гледају, колико се год може, да спасу од коначног уништења. Народ је бјежао… на све стране, а нарочито преко Мораче и Мале Ријеке, гдје су их Турци сустопице пратили” – током збивања познатих као турска Похара Куча 1774. године (Томо П. Ораовац, Знамените Црногорке, Земун 1940, 9).
Црногорствујућем свету никако да “под капу” стане истина да су се Кучи, поред невоља које су имали са Турцима, повремено натезали и са Црногорцима. Видимо то из једнога писма которском ванредном провидуру, писанога крајем новембра 1722. године, у коме се војвода Радоња Петров жали на Црногорце из Љешанске, Ријечке и Катунске нахије, “од којих не могу да прођу кад им је неопходно да стигну” у Котор. Са тим у вези, ваља поменути и представку Радоње Петрова млетачком Сенату, у којој је 17. фебруара 1717. године написао да су “Кучи, чувено племе…народ који броји три хиљаде људи (под оружјем)… окружен са свих страна Турцима… одбрана и круна целе Црне Горе коју они штите”.
После смрти књаза Данила, најпре под стварном управом његовог брата војводе Мирка Петровића (1820-1867), а потом и под номиналном владом књаза Николе, синовца Даниловог а сина Мирковог, настављено је са таквом политиком. То је најсуровије дошло до изражаја током Првог светског рата кад је краљ Никола, својим командним маневрима, настојао да уништи припаднике Кучко-братоношке бригаде, најпре на херцеговачком ратишту, потом на дринском и, на крају, на већ изгубљеном ратишту под Ловћеном. Ово последње одиграло се тако што је књаз Петар (1889-1932), Николин син, наредио да се лево крило ловћенске одбране повуче, с образложењем да је десни сектор, његушки, поражен. Чим је лево крило одступило, Петар наређује његушком крилу да се повуче, пошто је и лево крило већ раније морало да напусти своје положаје. У том тренутку краљ Никола одлучује да настави недовршену мисију свог владарског претходника и наређује да се Кучко-братоношка бригада, “једна од најхрабријих јединица црногорске војске”, пошаље на Ловћен, у центар фронта. “Ове храбре бригаде краљ се бојао као ватре живе, и с тога је требало удесити да она буде заробљена. И тако… док су се јединице с левог и десног крила већ биле повукле, Кучко-Братоношка бригада шаље се у центар, на саму купу Ловћена, да буде заробљена. Кад је ова бригада стигла на Пресјеку, главни положај, и отпочела борбу, непријатељ ју је већ био опколио са двије стране. У том моменту краљ је већ био напустио Цетиње и бјежао ка Подгорици”. Благодарећи великој храбрости, Кучко-братоношка успела је да се извуче и да под борбом одступи ка Подгорици (Лазар Рашовић, Црна Гора у европском рату, Сарајево 1919, 49-52).
Вратимо ли се књазу Данилу који беше брањеник онога Душана из увода целе приче, он је, неизгледан, висине мало изнад дечје, морао осећати не само завист него и мржњу према свима које је морао гледати из жабље перспективе. У групу оних које је морао тако гледати, спадао је и његов стриц Раде Томов, владика Петар Други, са којим се, осим у злочињењу, ни по чему другом није могао упоређивати, нити би могао издржати било какво поређење које би му тек “задобијени” поданици наметнули, чак и најдобронамерније. Додамо ли томе и сведочење војводе “од пера” Сима Поповића (1846-1921) да је био “љубоморан… не лијеп, и јако суревњив” (Димо Вујовић, Књегиња Даринка : Политичка активност, Цетиње 1968, 65), односно да је у својој нелепоти, или ружноћи, био завидљив, љубоморно злобан, пун зависти , онда се за многе поступке књаза Данила може тврдити, без икаквог претеривања, да су настајале из мрачног кутка његове психе. А разложно миротворачко деловање Пера Томова (око 1800-1854), брата владичиног, онога који му је тестаментом остављен да га наставља (подучава) док се не приучи државним пословима, Данило је бахато одбацио и уклонио са црногорске политичке позорнице; најпре га је протерао у Аустрију, а после годину дана, лако је и то могуће, преко својих људи “умро”. Перова сахрана уз државне почасти била је само приредба “за засенити простоту”.
Будући нешколован, без елементарних знања о свету који би му владичанским дужностима био намењен, избегао је да се у тај свет упусти. Пијаном причом о свом будућем “балканском царству”, изговореном на Тројичким свечаностима 1854. године, под Острогом, он је јасно исказао манију величине и назначио своју жељу да се извуче испод сенке стричеве и да стрица надмаши бар у нечему: да не буде владика црногорски и брдски, духовни предводник једне шачице полуслободних људи, већ да он истом том свету, али “и шире”, буде нови Спаситељ. Узор за књажевство, као замену за владичанство, нашао је на србској источној страни, али му је то служило само као подлога “организационе” природе, пошто му је основни циљ, макар колико далек и безизгледан, био да “његова” Црна Гора, та “србска Спарта”, постане кров целом Србству. Није искључено да је своју самоумишљену величину видео као већу и од оне која је припадала цару Душану (1308-1331-1346-1355) и коју је често помињао и стриц му, владика Раде.
Такве његове тежње уочио је и руски конзул у Дубровнику Стремоухов који је новембра 1856. године боравио на Цетињу, не би ли осујетио Данилов план о признавању турског сизеренства (туторства), “што је углавном одговарало француским савјетима”. У извештају о тој својој посети, Стремоухов је истакао велики утицај француског конзула Ијасента Екара, “чијим се ласкањем, причама о краљевству и сл. Данило заноси”. У свему томе, примећује Стремоухов, велику улогу има и књагиња Даринка, због својих неприкривених амбиција да на Цетињу створи раскошни двор (Димо Вујовић, Наведени рад, 51).
Необразованом као што је био, свако ко је ишта у том погледу значио у Црној Гори (а лош пример у том смислу био му је брат од тетке Стеван Перовић Цуца – 1831-1857 –, можда један од образованијих Срба тога времена, из Црне Горе свакако), морао му је у таквој и толикој зависти и мржњи бити велик непријатељ. Своју природну бистрину коју поједини његови “тумачи” истичу као несумњиву, користио је на несрећу оних који су му, по жељи владике Рада, стављени у поданички положај, мада је упутно поставити и питање колика је то и каква памет била, кад су и њему блиски савременици знали да кажу да “Зека Малог треба трпјети, не би ли се дозвао памети” (Митар Мрчарица, Његошев перјаник Радован Пипер, фељтон, Побједа Титоград/Подгорица 1976, 12. јул 1976). Бројне угледне србске породице по Црној Гори и Брдима самопрогласио је својим непријатељима јер је само њиховим уништењем могао истаћи значај и примат његушких Петровића. То се нарочито тиче косорских Петровића, потомака некадашњих кучких војвода, оних који су генерацијама раније, много пре цетињских владика, настојали да србска племена из Брда обједине у борби против Турака и који су, истовремено, одржавали “дипломатске” односе с Русијом. (Гоњење заслужних појединаца и знаменитих кућа по Црној Гори и Брдима, уз истовремено уздизање нових, дотле мање угледних, чак и неугледних, продужено је и појачано после погибије Данилове, када је војвода Мирко, све до своје смрти, био стварни владалац у Црној Гори. “Књаз Никола, по смрти очевој, продужио је владати у томе правцу и код њега се отворено развила тежња: да старе, заслужне куће црногорске уништи, како би нестало помисли, да има њихових заслуга у постању нове Црне Горе и династије, а да подигне нове, које ће му за то бити обавезне и благодарне, а неће се моћи позивати на заслуге својих старих” – Војвода Симо Поповић, Мемоари, Цетиње 1995, 455).
Наводне побуне појединих брдских племена: Пипера, Бјелопавлића и Куча, нарочито ових последњих, Данило је сам измишљао и изазивао, параноично их проглашавајући покушајима да се та племена “удруже” с Турцима а против њега, претварајући их тако у свој приватни рат:
1. Незадовољство које су Пипери исказали због његове пореске политике (1852) назвао је побуном и покушајем да се то племе окрене Турцима, иако му је могло бити добро познато да су Пипери одбили турску понуду за помоћ у труду да се реше настале пореске невоље;
2. Бјелопавлићку буну која се до краја свела на вербално незадовољство осрамомоћених Бјелопавлића, Данило је сам изазвао својим неморалним (нељудским, срамотним) нападом на достојанство тамошњег (1854). Бјелопавлићко незадовољство таквим поступцима, Данило је искористио као повод да дигне црногорску војску и огњу и мачу подвргне цело бјелопавлићко племе;
3. Две похаре Куча (1855. и 1856) извео је сасвим прорачунато, а резултат његових “победа”, нарочито оне друге, биле су бројне жртве међу кучком нејачи, од деце у колевкама до болесних, старих и немоћних лица; био је то смишљен напор да се Кучи истребе до последњег, а по геноцидности његовог “подвига” не може се у дугој србској повесници наћи прикладан пример за упоређивање.
И није случајно што је Данило све те своје походе везао за велике хришћанске свеце: у Пиперима – за Аранђеловдан; у Бјелопавлићима – за Тројичиндан; у Кучима – за Петровдан. Кад је већ злоупотребио последњу вољу владике Рада (одбијајући владичански трон), мора бити разумљиво што током своје кратке владавине није поштовао ни основне хришћанске вредности. Све то, заправо, сведочи да је он у најранијој младости, уз Петра Другог долазећи у додир с особама из просветитељског и масонског круга, баштинио њихове основне философске погледе: антиклерикализам, односно залагање да се свештенство истисне из јавног живота, и теорију природног права, по којој је човек слободан да сву своју снагу употребљава по својој вољи и да има неограничено право на све што може постићи својом силом; и једну и другу философску мисао он је примењивао с крајњом безобзирношћу.
Оно што се у свим тим племенским “бунама” и књажевским “подвизима” и “победама” може свести на заједничку црту, јесте послушнички рад Данилових писара и секретара, људи довољно школованих да Данилове науме “теоријски” покрију и оправдају. Због тога, све Данилове извештаје страним конзулима о разлозима због којих је наводне буне смиривао огњем и мачем, треба сматрати лажним. Та Данилова правдања имала су за једини циљ да прикрију стварну злочиначку природу његових поступака.
Логично је што Данилови савременици нису оставили било какав запис о његовом уобичајеном држању у обичнијим приликама, о његовим стварним и “ненамештеним” особинама, о појединим поступцима у свакодневном животу. Најпре, људи који су се кретали у његовој близини нашли су се тамо по начелима “негативног одабира”; били су то људи које је он довео на места која им баш и нису припадала по својим вредностима, што значи да они, његови дужници, нису ни могли сведочити о његовим поступцима. Осим тога, највећи део њих био је неписмен, или једва писмен, а своја сазнања о књазу Данилу и његовом времену нису се ни усуђивали да, у условима самодржачке и тиранске владавине његушких Петровића, усмено пренесу својим племеницима или коме друго. Зар и Марко Миљанов Поповић (1833-1901), војвода црногорски, четрдесет година по Црногорској похари Куча, не пише да се о том догађају није ни смело говорити. Па се онда о Данилу говори само на основу сумњивог податка да је он искључиво радио на уједињењу брдских племена са црногорским, а колико му је било стало до тог уједињења види се и из чињенице да Кучима, најугроженијем српском племену у Брдима, никад није ни покушао (као ни његови претходници) да пружи оружану помоћ “своје” Црне Горе.
Ако поједини његови писари или секретари, и Милорад Медаковић (1824-1897), наравно, нису касније оставили било какав “тајни” запис о Даниловој владавини (да се, рецимо, објави посмртно), разлог треба тражити и у њиховој срамоти пред учињеним и у страху од Божје казне за саучесништво у Даниловим злочинима; злочинима помагањем, правдањем и прећуткивањем.
У целој ствари основно је питање шта завист и мржња могу произвести, шта се из несумњивог Даниловог комплекса ниже вредности може изродити, да ли су се греси његовог владарског претходника Петра Другог исказали већ на њему, Данилу, и да ли су Данилови и Миркови греси (заједнички или појединачни) и, на крају, Николини, докрајчили не само династију Петровића Његоша већ и црногорску световну државну творевину настајалу на империјалним злочинима. Ако у светим списима стоји да ће грехови отаца пасти до деветог колена, то значи да су могли пасти и на прво, и друго, и треће (или на свако помало), као што се то десило до црногорског слома 1916. године, слома којим је означен најпре стварни нестанак империјалне Црне Горе а потом и затор цетињске династије:
– Прво је обележено резолуцијом којом се “Српска Велика Народна Скупштина у Црној Гори, као вјерни тумач жеља и воље цјелокупног Српског народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака, који су се за њих вјековима борили, једногласно и поименичним гласањем”, изјаснила “да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу” (Фердо Чулиновић, Југославија између два рата I, Загреб 1961, 137, лат.);
– Друго се показало кроз чињеницу да је од три сина краља Николе само Мирко (1879-1918) имао децу, те да је од пет његових синова само Михајло (1908-1986) наставио лозу преко свог сина Николе (1944), који себе зове принцом и који нема потомства.
Питање је такође да ли је Данило патио и од каквих других неразрешених комплекса, који би у његовом несумњиво патолошком случају представљали узрок поремећеног понашања. Чак и Душан Вуксан (1881-1941), филолог и историчар, један од оних који су величали Данилову личност, није могао превидети да се у њој “кристалисала једна велика мана Данилова, коју владалац не смије да испољава, а то је неодољива мржња. Онога, кога је мрзио, Данило је гонио до ископа, ни једно понижење, није му било довољно, само кад се радило, да противника смрви. Ова велика мана Данилова стаће га кроз коју годину и главе” (Душан Д. Вуксан, Књаз Данило Петровић Његош, Записи, најпре часопис за науку и књижевност, потом гласник Цетињског историјског друштва, Цетиње, књига XI свеска 6 – јул 1932, 62). Из такве мржње, као што то запажа дипломата, лекар Владан Ђорђевић (1844-1930), “почиње читав низ трагичних кривица кнеза Данила Петровића Његоша”, које назива “грозним пресудама његовим… и дивљачким извршењем Мирковим”.
Да се у овим двема оценама не претерује, показује Данилова заповест да се двојица убијених Ђикнића “објесе да висе за петнаест дана као опомена свим осталим Бјелопавлићима како ће проћи они који су непокорни и невјерни господару Црне Горе” и којима “нико се за петнаест дана није смио примаћи сем њихове ојађене мајке која је свакога дана долазила… да брани мртве синове од мува, а било је љетње доба” (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 43-44). Разложном уму тешко је објаснити да ли се овим примером потврђује само Данилова морална изопаченост, или се ради о изузетно агресивној особи са садистичким склоностима за доминацијом над својим окружењем и подређивањем свега сопственом частохлепљу, као и неприкривеном склоношћу да уништи све што се по хришћанском учењу сматра ближњим.
А да је Данило био далеко од хришћанских моралних начела не казује само његова одлука да владичанску част замени књажевском, већ то потврђује и његова наредба војводи Мирку, пре поласка на Куче: “Удри Куча на Божју вјеру, ако га друкчије ухватити не можеш!”; то је само отворенији облик оне поруке владике Рада истим тим Кучима да “не хтјесте ли ви к мене доћи, а ви ћете опет ако Бог да и по ружном”. А онај његов позив Црногорцима и Брђанима, Кучима посебно, уочи Омер-пашиног напада на Црну Гору да “сваки који се часним крстом крсти” треба да стане у одбрану отечества, само је епска фигура за тренутне потребе једне будилачке прокламације.
У таквим околностима, заиста је тешко је објаснити због чега су Данилови биографи и тумачи његовог дела правдали све његове “државотворне” злочине, исто као што је, у нашем времену, скоро немогуће домислити шта је ту по свему малу и ништавну особу наводило на поступке који се ни по чему не могу сматрати човечним, већ се пре могу сврстати у бесловесно. Ипак, несумњиво мора бити да се радило о параноичној особи, “угроженој” свим и свачим, пошто се све оно што је он чинио може подвести под школске дефиниције параноје и параноичне суманутости. Са тим у вези, извесна је и Данилова манијакална потреба да се преко наводних племенских побуна бави уједињењем већ уједињених и још неуједињених брдских племена.
По свему, злехуду судбину цетињске династије одредили су неуравнотежени и патолошки поступци њених последњих челника. Цетињски Петровићи прошли су како су прошли, а њихове жртве, оличене у Кадићима и Боану, чудесно су се в (1939), они “васкрснуше испод многих презимена, капа и вера” и поново се окупише на родном огњишту у Боану. Кадићи верују да се све то дешава по људској мери и Божјој правди. “Као једну од потврда да им је и природа наклоњена истичу како је на једној заравни у сред Боана – да ли баш на оној где је и некада расла и чији је пад прије 140 година протумачен као злослутни знак велике несреће и истраге овога братства – прије неколико година поново изникла буква, иако тог дрвета нема нигдје уоколо можда ни на десетину километара”.
Даће Бог да се и код свих оних који знају да су страдали као Кадићи, и теже од њих, а и код осталих Србаља, не само оних у данашњој Црној Гори, разграна “буква од обнове”, те да се поново почну рађати деца у броју којим се штити опстанак и сваке појединачне породице и свеколиког Србства.
И, за сам крај, оно што је записао новинар и публициста Будо Симоновић (1945):
“Од Зека Малога остала је само прича и име – Даниловград. На пушкомет од Боана и Орје Луке, на поглед к Острогу, његов наследник и синовац књаз Никола, основао је варош са Даниловим именом, као последњи пркос, освету и инат књаза Данила. А можда је то и нека врста покајнице за све оно чиме је задужио Бјелопавлиће – да му име никад не забораве, да вазда памте како је испунио своје злокобно обећање” дато Црногорцима на почетку своје владавине:
“Видите ли колишњи сам мали, али ако ме не узаслушасте, бићу вам већи од Ловћена: ако ми не дате добром да се прославим, ја ћу гледати да се прославим злом”.
Илија Петровић / Васељенска
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.