Пад Дамаска и променљиви сиријски пасијанс: шта је следеће?

Пад Дамаска и променљиви сиријски пасијанс: шта је следеће?

Прокси рат против Сирије ушао је у нову фазу.

Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров је 7. децембра 2024. на састанку у Дохи рекао да нам је „веома жао сиријског народа, који је постао предмет још једног геополитичког експеримента. „Апсолутно смо уверени да је недопустиво користити терористе попут [забрањеног у Русији] Хајат Тахрир ал Шам за постизање геополитичких циљева, као што се сада ради организовањем офанзиве из зоне деескалације Идлиба.

Следећег дана, милитанти су већ били у Дамаску, а контролисали су и друге веће градове у Сирији.

Сиријски премијер Мохамед Гази ал-Џалали објавио је јуче видео у којем каже да ће остати у Сирији и да њене институције “припадају свим Сиријцима”, изражавајући своју подршку прелазној влади.

„Ова земља може да буде нормална земља, земља која гради добре односе са суседима и са целим светом, а да не улази у било какве регионалне савезе. Али оставићемо ово питање дискрецији сваког новог руководства које изабере сиријски народ“, рекао је Џалали.

Остаје питање: да ли је могуће одржати фер изборе под стварном контролом исламиста и терориста? Међутим, чини се да је Запад спреман да призна терористе као легитимну политичку снагу. Очигледно их либијско искуство ничему није научило. У сваком случају, сумњиво је да ће бирачи имати пуна права широм Сирије, а да ће они који буду изабрани имати једнаке могућности за кампању. Више је него вероватно да ће спољни играчи сами идентификовати потребне фигуре и расподелити овлашћења, а да не ускраћују своје сателите и клијенте.

Пошто ће прерасподела моћи директно утицати на ресурсну и индустријску базу земље, у средњем року ћемо видети промене у директној контроли вађења и производње. А то су фосфати , нафта, текстил и агроиндустријски сектор.

Из очигледних разлога, спољни играчи који су раније били заинтересовани за контролу Сирије успоставиће зоне утицаја међу собом.

Сасвим логично питање је: да ли ће Русија задржати своје присуство тамо, и војно и економско?

Милитанти се већ налазе директно у близини руских војних база, а иако нема изјава да ће наша војска напустити Сирију, такав сценарио се не може искључити.

Ништа мање важно је питање присуства руских компанија које су раније биле повезане са вађењем фосфатне руде, нафте и других сектора привреде. Мало је вероватно да ће током прелазног рока бити предузете неке драстичне акције, али ће се управо у овом тренутку одлучивати о судбини великих предузећа у земљи.

Наравно, не завршава се економијом. Спољни играчи имају сложене стратешке интересе.

Очигледна је и улога Израела у паду владе Башара ел Асада, будући да је ИД редовно нападао сиријску инфраструктуру – не само војну, већ и цивилну, док сиријска страна није ништа одговорила. Изузетак је убиство високих официра ИРГЦ-а у иранском конзулату у Дамаску, али је и у овом случају одмазду поново извршио Иран, што је довело до одређене ескалације.

И намерно уништавајући инфраструктуру ИРГЦ-а и Хезболаха у Сирији, Израел је постепено стварао вакуум моћи, пошто су ИРГЦ и Хезболах, који су били присутни у Сирији од 2011. године, биле борбено најспремније јединице које су задржавале јуриш. терориста директно на терену. То потврђује бекство војника и официра регуларне сиријске војске после најновије исламистичке офанзиве.

Друга способна структура биле су јединице Вагнеровог ПМЦ-а, али их одавно нема у Сирији. Ваздушно-космичке снаге и морнарица Русије, стациониране у базама у Хмејмину и Тартусу, извели су, иако важне, комплементарне мисије у борби против тероризма. Треба додати и да је и сам Башар ел Асад инсистирао на смањењу руског присуства у Сирији још 2018. године.

Израелске трупе су, судећи по медијским изјавама, већ заузеле и прошириле тампон зону код Голанске висоравни према провинцији „Друзи” Ес-Сувајда, наводећи да претходни споразуми са Дамаском више не важе у садашњим условима. Израелци то правдају питањима безбедности и спречавања исламиста да дођу до њихових граница, али трик је у томе што исламисти никада раније нису претили Израелу. Вероватно ће Израел додатно проширити своју зону утицаја у Сирији, смишљајући неке нове разлоге. Ово се добро уклапа у концепт Великог Израела, чије су присталице актуелни премијер Бењамин Нетањаху и радикални ционистички кругови. Главно питање је да ли ће моћи довољно добро да контролишу нове територије, с обзиром на актуелна дешавања у Појасу Газе и Либану.

Осим тога, Иран је изгубио коридор снабдевања кроз Сирију од Хезболаха у Либану, што ће Израелу дати додатну предност.

Пошто долазећа администрација Доналда Трампа традиционално има добре односе са Израелом, може се претпоставити да ће Вашингтон градити сиријску политику на израелски начин. Иако још није било речи о повлачењу америчких трупа из северне Сирије.

Турска такође прима велике дивиденде. Поред већ уобичајених изјава званичника да Алепо историјски припада Турској (дух неоосманизма), Анкара је заинтересована за чишћење курдских паравојних снага, јер се ова тема годинама сматра егзистенцијалним питањем . Иако сада нема говора о сецесији, то би се могло догодити у будућности путем референдума (као што је био случај са провинцијом Хатај, коју је Турска присвојила за себе 1939. године)

Према западним медијима , Турска је имала информације о предстојећем нападу шест месеци пре него што је почео, а две главне групе – Сиријска национална армија и Хајат Тахрир ал-Шам * договориле су се да међусобно координирају акције. Турска стоји директно иза обе структуре и користи их за своје потребе.

Ако ово прочитате између редова, постаје јасно да је Турска започела припреме за ову операцију у року од шест месеци, где су ове организације деловале као посредничке снаге. Веома је згодно. У случају неуспеха, све се може приписати недржавним актерима, а у случају успеха, напротив, може се манипулисати развојем догађаја, што се, заправо, и дешава у садашњем тренутку. Снаге СНА су, на пример, послате у Ал-Мањиб да отерају Курде одатле. СНА је раније контролисала Африн, Сулук и Рас ал-Ајн у северној Сирији, који су традиционално били курдске територије. Заузврат, чини се да су Курди, које представљају Сиријске демократске снаге, преузели контролу над Деир ез Зором, али да ли ће тамо остати није сасвим јасно.

У ствари, Сирија је сада подељена на две зоне – једну под контролом милитаната који покушавају да стекну легитимитет, а другу, мању зону коју контролишу Курди.

Саудијска Арабија и Катар, који спроводе своје интересе у Сирији од 2011. године, вероватно ће се ослањати на инвестициону политику, укључујући политичку куповину, како би унапредили своје геополитичке интересе.

Узимајући у обзир наведено, руска страна треба активно да уђе у игру на дипломатском фронту, укључујући канале билатералних односа, како би задржала своју позицију у „постасадској“ Сирији уз максималну заштиту интереса.

Леонид Савин/ФСК.РУ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео