ПРИЧА ЈЕДНЕ БУГАРКЕ ИЗ ОДЕСЕ

Васељенска је добила дозволу бугарског угледног портала Ефир.инфо да у целости пренесе интервју под оригиналним насловом „Од Украјине ка Русији. Историја једне Бугарке“, а реч је о Марији Симикчи, која је преживела зверства у Одеси 2. маја 2014., а која данас живи на Криму, где је друштвено веома активна и председница је бугарске национално-културне аутономије у граду Симферопољу, секретар је јавног савета при Државном комитету за националности, и заслужни је радник културе Републике Крим. Ретко даје интервјуе, па је самим тим ово сведочење и важније.

Марија Симикчи, данас живи на Криму, а како каже за њу је рат почео пре 11 година, тачније 2014. године. Почиње речима да је видела својим очима како убијају њене блиске пријатеље.

„Било је веома страшно. Зграда гори. Близу мене моји другови су страдали. Прошло је скоро 11 година и веома је тешко заборавити ово. Хоћу да заборавим, али ми је све пред очима… Видим како гори зграда… Како убијају наше и покривају их украјинском заставом… Како су пуцали на зграду, видела сам, била сам тамо.“

Она каже да кривци до данас нису кажњени, а она и остале жртве морале су да беже у страху од одмазде нових украјинских власти. Она се нада да ће једног дана правда победити.

На питање када је за њу почео рат у Украјини и како гледа на коментаре који кажу да је почео пре скоро 3 године, госпођа Симикчи је прокоментарисала:

„За мене је рат почео 2014. године са зверствима у Дому синдиката у Одеси. Многи заборављају да је свих ових 8 година, пре него што је почела специјална војна операција, у Донбасу много људи страдало, живели су у страху, у ратној психози… Сви ћуте, или се плаше…“ И додаје: „Колико је људи страдало, колико породица је изгубило децу, мајке, очеве… Многи заборављају шта је било у Донбасу свих ових година. Од 2014. године живе у страху. Почело је од Одесе, па Донбаса… Све је ово веома страшно… Дакле за мене рат траје заиста већ 11 година.“

Међутим, страшни догађаји из 2014. нису сломили Марију Симикчи. Успева да нађе посао, истомишљенике, почиње да се бави хуманитарним радом, пева… Данас је председница бугарске национално-културне аутономије у Симферопољу. Бугарска заједница заједно са Русима спроводи активности подршке култури и традицији, бави се хуманитарном помоћи и јавном дипломатијом. Како је то почело?

„ Када сам кренула на почетку, снажно, од срца, желела сам да помогнем нашој војсци (руској, примедба преводиоца), нашим борцима, јер они штите нашу Отаџбину, захваљујући њима живи смо и здрави… Велико им хвала. Касније ми је понуђен посао у савету депутата у Херсонској области, једном од праваца нових територија… И почела сам блиско да помажем не само нашој војсци, већ и цивилима. Потребна им је топла одећа, прехрамбени производи, инвалидска колица, лекови… Сада се више бавимо хуманитарном помоћи у Херсонској области, као и у Запорошкој области… А протеклих година смо помагали и у Донбасу…“

Пева бугарске, српске и руске песме, јер верује у јединство словенских православних народа. Изводи и родољубиве песме за подизање патриотског духа наше војске и цивила. Пева војно-патриотске песме у знак подршке руској војсци.

„Све што радим, и хуманитарни рад, и певање, и подршку људима, радим из душе и срца. Јер и мени људи помажу. Захвалан сам што ми помажу. И од себе, од срца желим свима да помогнем…“

Због дугогодишњег рада у бугарској заједници, бављења јавном делатношћу, за своје песме, за допринос култури, одликована је звањем Заслужног радника културе Републике Крим.

Сумирајући последњих више од 10 година, преласка из Украјине у Русију, од бекства од украјинских злочина до њене афирмације у Русији, где се њен таленат цени, Симикчи каже:

„Морате имати снагу у себи. Кад ти је тешко, покупиш се и устанеш. Те 2014.-е сам била сломљена… И схватила сам, или паднеш и није јасно шта ће ти бити са животом, или си сам ковач свог живота, устанеш и помериш се… Устала сам и рекла себи да морам да делујем.“ Упознавање са бугарском заједницом на Криму такође је имало улогу у њеном развоју. Ово је платформа одакле почиње реализација њених квалитета.

„За 10 година сам постигла доста, има много људи који ме подржавају. Мој главни дугогодишњи ментор је Бугарин Иван Иванович Абажер (председавајући Регионалне бугарске национално-културне аутономије „Пајсиј Хиландарски“). Кад је било тешко, пружио ми је руку… Упознали смо се крајем 2015.-е и заиста много ми је помогао, као и другим Бугарима, који су дошли из Одесе на Крим.“

Она наглашава:

„Увек треба да постоји особа, неко ко ће вам указати пут, ко ће вам помоћи и упутити напред. Хвала свима који ме подржавају, јер се нисам сломила, наставила сам даље.“

Данас је она та која помаже другима.

За Васељенску превео и прилагодио: Горан Игић