Како се Трамп понизио плановима за уништење појаса Газе

Како се Трамп понизио плановима за уништење појаса Газе.

Да ли је бивши председник САД заиста спреман да подржи екстремно радикалан план екстремно радикалне владе Израела за потпуно истребљење палестинског народа, или је ово само још једна од његових бомбастичних изјава?

„Беседа“ о депортацији Палестинаца у Египат, Јордан и богзна где још, одјекнула је „снажније од лава, јаче од Пентахука“, да позајмимо стихове Манделштама.

[irp]Јасно је да израелски „прогресивни“ политичари делују у складу са Пентахуком, по завету древних. Али зар и пресвитеријанац Трамп – такође?

Раније је агресивни ционистички систем апартхејда и сегрегације имао периоде застоја. Повлачио се на резервне позиције. Смањивао интензитет напада. Правио договоре са Организацијом за ослобођење Палестине. Пристајао на примирја и одређене уступке. Али, осетивши пуну подршку нове администрације САД, враћао се нападима, бомбардовању и укидању претходних договора – понекад под притиском устаника, понекад изазивајући инциденте сам.

[irp]Ипак, Трампова изјава о потпуном уништењу Газе као уточишта Палестинаца и центра њихове, од многих признате, али неостварене државе, делује као још једна реторичка конструкција у духу Великог Гудвина – илузија у коју верује само сам Трамп.

Незапамћен злочин, који директно нарушава права читавог народа – народа који се ничим није огрешио о историју осим што је покушао да брани своју земљу и домове из којих је протеран крајем 1940-их – требало је да шокира свет. Али није.

Наравно, чују се критике. Али критика је већ облик прихватања. Ако нешто негираш – значи да следиш тај наратив. Правилна реакција на овако гнусну и дрску изјаву требало је да буде олуја, али изазвала је тек благи талас. Можда је Гудвинова илузија делимично успела: неко је у њу поверовао.

Летовалиште у Гази – на костима спаљених палестинских породица. Казино изнад дечијих гробова. Хотели и спа-центри на пепелу читавог народа – звучи врло „амерички“. И сигурно ће бити оних који ће под сунцобранима пити даикири на том „туристичком рају“. Шта их брига за Палестинце?

Трамп приређује читав циркус својих вољних указа пред изненађеним партнерима. Овде су трикови са царинама, жонглирање таксама, позирање у смешном трикоу, дресура малих диктатора.

[irp]Час носи панаму до ушију, час је баца у ваздух у заносу што ће Панамски канал поново бити „велики“. Канада се попела на ирвасе, не стигавши ни да израчуна колике ће губитке претрпети локални бизнис под крутим рестрикцијама. Мексико је мало зујао, али је на крају пристао на патролирање границе.

А шта је са Палестинцима, који су се поново нашли сами пред тандему опасних Бима и Бома – Нетанијахуа и Трампа – који са широким осмесима посматрају народ Газе кроз нишан војних бомбардера?

Нико их не пита да ли пристају на изгнанство у Египат и на коначан егзодус.

[irp]Шта ће рећи некада говорљиви Европски савет и Европски парламент? Како ће реаговати „дипломатска матица“ Каја Калас, која најављује нови крсташки поход против Русије под старозаветним слоганом „Око за око“? Како ће се изјаснити Европска комисија, која није нашла за сходно ни да се позабави „украјинским питањем“, већ је затварала очи пред садистичким акцијама кијевског режима против побуњеног становништва југа и истока?

Трамп учи брбљиву Европу како да ћути када он говори. Добро зна у какав бедан положај је евро бирократија довела некада просперитетну Западну Европу.

[irp]Ипак, ово су, за сада, само речи. Истина, речи праћене тонама америчког оружја које овог тренутка стиже у Израел како би се наставило истребљење милиона људи који су случајно преживели у Гази након годину дана казнене операције. Али – речи. Упозорење, не само Палестинцима, већ свим непокорнима. И зависнима од САД, и независнима.

И на њега треба реаговати не само као на план уништења Палестинаца, већ као на почетак нове машинерије присиле и пљачке, у којој је главно оружје застрашивање. Не подлећи. Не трепнути. Наставити својим путем. Бити спреман да пружи отпор, а можда и да узврати ударац – такав да примора нападача да се замисли, процени своју снагу и сопствену бахатост.

[irp]Јер изградња „Газино Ројала“ усред пламена и рушевина – то није политика вредна једног државника. То је профитерска, скаредна, бестидна идеја, недостојна чак ни човека који жели да учини великим макар самог себе.

Филип Фисен/Васељенска

Бонус видео