Илија Петровић: Против Србије за чији рачун

Пре тридесетак и више година, у време док су Срби са западне стране настојали да живе главе сачувају пред налетом хрватског усташтва, почео сам да говорим и пишем о неким појединостима које недвосмислено указују на то да се србски народ, почетни народ-мајка, творац људске цивилизације, налази на сталном удару западноевропског (и атлантског) света затеченог “на зачељу стварања цивилизације”.

У последње време, од 2019. до данас, небројено пута сам на то подсећао и средства јавног информисања, посебно телевизијске медије, али сви они, можда због тога што је званична историјска “наука” у Срба о томе “необавештена”, прежвакавају најразличније “аналитичке анализе” нечега, којечега и ничега што су безбројни “аналитичари” сазнали да се десило јутрос или сутра.

У наставку биће наређане неке од најизразитијих противсрбских злочиначких активности поменутога западног света:

– Крајем 9. века, Ватикан је, незадовољан што у Моравској учи како “није договорено”, позвао Методија, Ћириловога брата, на одговорност;

– Средином 11. века, ватикански “идеолози” прогласили су ћирилицу за “ђавоље писмо”;

– Ватикан је од краја 12. до почетка 15. века организовао повелик број крсташких ратова против Срба у Босни, Далмацији и Србији;

– Ракоцијева буна у Угарској с очетка 18. века, формално дигнута против Аустрије, спроведена је и окончана геноцидним походом против србскога живља по Барањи и Бачкој;

– Током 18. века, по данашњој Војводини Србској маџаризовано је око милион осамсто хиљада Срба и Словака, од старине србскога племена;

– Почетком 19. века, Аустрија је своју званичну политику поставила на “правилу” да Србија може припасти њој или Турској, “али сама никада – слободна и независна држава”;

– Србски отпор угарском “законоправилу” из 1848. године да “све народности (тамо) живеће… морају изгубити језик, вјеру, народност и т. д па се прелити у Маџаре”, плаћен је тако што је “зверски тада побијено преко 100.00 душа Срба” и разорено 115 србских цркава и манастира, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “онда кад не беше борбе”;

– Средином 19. века, идеолози “научног социјализма” устврдили су да су Јужни Словени (што се најчешће чита као Срби) “нужно контрареволуционарни”, да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице”, да Европа може постати срећна тек “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно”, што све, кроз одредбу “Комунистичког манифеста” о укидању породице и Отаџбине, садржи у себи и геноцидну замисао о уништењу србског (и руског) народа;

– На самом почетку Великог рата, Ватикан је “препоручио” Аустроугарској “да казни свог опасног суседа на Дунаву… да Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, што је Немачку охрабрило у намери “да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”;

– Крајем 1915. године, Французи и Енглези “помогли” су Србима, њеној војсци и бројним цивилима да узмичући пред немачком, аустроугарском и бугарском војном силом и повлачећи се према Јадранском мору, стравично пострадају на арбанашком (и црногорском) беспућу;

– Током Другог светског рата, партизански комунисти удружени са хрватским усташама постигли су да србско национално ткиво рашчерече на шест република и две покрајине, те да, према послератном саопштењу Србске православне Цркве, Срби остану “краћи” за око два милона четиристо хиљада душа;

– За првих шест послератних година, у условима броЗЛОвске комуноусташке окупације Србије, под паролом “Србија нема чему да се нада”, ликвидирано је 586.000, а на “службеном путу” у броЗЛОвим тамницама “одмарало” се око три милиона осамсто хиљада Срба;

– Првих послератних година, броЗЛУ се дало да из србскога националног бића “произведе” више нових нацијица, чак и по верском основу;

– Током прве половине деведесетих година прошлога века, неоусташка Хрватска и исламско-фундаменталистичка Босна, уз војну и политичку потпору фашикратског Запада, али и уз тражење римскога папе (1992) да Западноевропска унија и Северноатлантски савез поведу крсташки рат против Срба, извеле су геноцид над србским народом западно од Дрине и Дунава. Рачуна се да је тада у Босни и Херцеговини изгинуло око 24.800 а отуд протерано око 125.000 Срба. У исто време, по Србској Крајини и Хрватској, према подацима Документационог центра “Веритас”, страдало је око 7.200 Срба, док је, према једном саопштењу Владе Републике Србске Крајине у прогонству, отуд протерано и свих 800.000 Срба. Дода ли се томе да су усташе “преузеле” станове протераних “урбаних” Срба, те да је по Крајини уништено преко 20.000 кућа, како некоме не би пало на ум да се тамо врати, постаје видљивије коликог су обима биле геноцидне радње изведене над србским народом;

– Не знајући ни како се војска “употребљава”, стварну помоћ у погромима над Србима пружио им је “водећи” командни кадар југословенске народне армије, делом у очекивању да се мртви броЗЛО дигне и “одликује их за “народно херојство” што Србе препустише злој судбини, а делом и због бесловесности која их је опхрвала, чиме се, примера ради, један злосрећни генерал и начелник Генералштаба, исто(не)мишљенички кандидат за председника Србије наводно јединог способног да очува “суверенитет Србије над Косовом и Метохијом”, хвалио почетком 2007. године: “Када је реч о распаду Југо­сла­вије и почетку ратова 1991, ја лично сам био потпуно неприп­ре­м­љен за то. Данас се често чује: видело се, знало се… Ја нисам знао. Нисам могао да верујем у то што се дешава. Све ми је деловало као општа лудница и било ми је неприхватљиво. Морам да при­знам да сам почетком деведесетих размишљао и да одем из земље, као многи млади људи у то доба”;

– Током пролећа 1999. године, Србију је напала западна фашикратија окупљена око Сједињених Америчких Држава у Северноатлантском војном савезу, чији је најуочљивији “успех” био испаљивање 31.000 бојевих глава “пуњених” осиромашеним уранијумом, са радијацијом сто пута већом од оне у Хирошими и Нагасакију (1945), са повећаним стерилитетом мушкога света нарочито и стопом смртности од рака већом за четрдесетак посто од европског;

– Ни сто дана касније, западна фашикратија је свој неуспех у управо поменутом нуклеарном и хемијском рату против Србије купила “поправним испитом” пред опозицијом србској Држави и србском народу – делимично познатим и по оној телевизијској поруци једнога будућег министра да “осам милијарди чека на граници” -, која је “свој” постизборни петооктобарски државни удар (2000) прикрила паљењем изборног материјала у скупштинском здању а оверила пљачком свега што се по Србији опљачкати могло, уништењем војне технике што је србску војску (макар се она тада звала Војска Југослвије) увело у схватање онога двогодишњака са прстићем у устима који је некакву дечју игру на ливади представио поруком “мама, ено лојске”;

– Пошто је 2012. поражена на изборима, поменута петооктобарска “опозиција” накратко је заћутала, да би крајем 2023. године своје скупштинско беспосличење произвела у коалицију препознатљиву под називом “Насиљем против Србије”. Током наредних дванаестак месеци, ти су протести омасовљавани благодарећи обећавајућим паролама бацаним пред наивни свет, највећим делом пред децу неспособну да схвате смисао онога о чему пишу амерички мовинари – да су појединци “у Србији зарађивали 400.000 долара годишње преко невладиних организација финансираних од стране УСАИД”. Најтрагичније у свему томе јесте чињеница да су ђачку и студентску младеж у тај опозициони брлог увукли њихови учитељи, они који су заборавили да су учитељи, некада, док је Бог помагао, били угледно занимање у србскоме роду, они којима не стиже до онога што се код нормалног света зове МОЗАК да су деца веровала учитељима као и родитељима, неретко и више, они који на исту ту младеж, тренутно, гледају као на усрану мотку у рукама а до краја ће је одбацити као искоришћени тоалетни папир;

– Пристајањем ђачке и студентске младежи уз доказани плаћени србски отпад, што може бити праћено не само “губљењем године” и додатним трошковима због пропуштених испитних рокова, већ и сукобима у породици што, само по себи, уз остварење оне нешто раније поменуте манифестне “препоруке” за нестанак и породице и Отаџбине, садржи у себи и геноцидну замисао о уништењу србског (и руског) народа.

Користило би ако понешто од овога стигне до свести огромне масе заведених “протестаната”, нарочито оно што се односи на коначан слом србскога националног и духовног бића – чему искључиво теже не само “протестантски” предводници са срамотнога плаћеничког списка, већ и они који себе сматрају “члановима” недодирљиве интелигенције, који би, према речима Арчибалда Рајса (1875-1929), доказаног пријате­ља србскога народа, “хладно жртвовали слобо­ду и опстанак своје земље, ако би то њи­ма лично било од кори­сти”, те да се, “као и сва неморална бића, и инте­ли­генција диви си­ли, чак и када се највише злоупо­треб­ља­ва”.

Стићи ће, верујемо, ако редакцијама утицајних гласила не буде зазорно да се баве информацијама садржаним у овом текстићу или сличним њима.

На Сретење Господње 2025.

Илија Петровић / Васељенска