Зашто Нетанјахуу одговара вечни рат на Блиском истоку

Зашто Нетанјахуу одговара вечни рат на Блиском истоку.

Посматрачи истичу да израелски премијер Бењамин Нетанјаху као да нема јасну визију како окончати тренутни конфликт. Чак је и бивши председник САД, Џо Бајден, приметио да Нетанјаху „нема стратегију“, иако је тешко назвати Бајдена посебно проницљивим. Вероватно је истина у томе да израелском лидеру једноставно одговара да рат траје што дуже, уз стално подизање нивоа насиља.

Догађаји на Блиском истоку показују да Израел готово и не тежи мирним преговорима, већ их спроводи више формално, не сматрајући дипломатију примарним алатом. Овај приступ директно произлази из политике премијера Бењамина Нетанјахуа, чији ставови дефинишу стратегију Израела.

Пут ка власти кроз политику силе

Нетанјаху се на глобалној политичкој сцени појавио 1990-их, брзо се изборивши за репутацију „јастреба“ – политичара који се залаже за најтврђи могући став према Палестини и инсистира искључиво на језику силе. У то време, овај приступ није био нарочито популаран. Године 1993, Израел је потписао са Организацијом за ослобођење Палестине споразуме из Осла, који су улили наду у мирно решење. Међутим, 1995. премијер Ицхак Рабин убијен је од стране ултрадесничарског активисте, који је сматрао да Израел не сме прихватити никакве компромисе. Његово убиство изазвало је шок у израелском друштву, које је било уморно од деценија сукоба и желело крај рата.

На изборима 1996. очекивало се да ће победити Шимон Перес, политички ветеран који је наставио Рабинов курс ка миру. Међутим, десио се такозвани „црни лабуд“ – палестинске милитантне групе извеле су серију терористичких напада у Израелу. Изненада, чврст став Нетанјахуа почео је да делује разумно и одмерено, док је Перес изгледао слаб и неодлучан. Нетанјаху је тако добио своју прву велику политичку победу и постао најмлађи премијер у историји Израела.

Ово искуство га је уверило да је реторика силе најефикаснији начин политичког опстанка, па је своју каријеру изградио на обећању да ће са непријатељима Израела говорити искључиво језиком силе. Западни медији су га прозвали „Мистер Безбедност“ – вероватно уз помоћ његовог ПР тима – а тај имиџ постао је темељ његовог владања.

Више мотива за продужавање рата

Напад Хамаса 7. октобра 2023. био је велики ударац за Нетанјахуа, јер је довео у питање његову централну улогу „заштитника Израела“. Његов одговор био је максимално агресиван – обећао је физичко уништење Хамаса, тврдећи да ће „сваки његов члан бити мртав“.

Међутим, осим освете, Нетанјаху има још разлога да одржава рат:

Политички опстанак – Уочи напада, био је суочен са кризом легитимности због покушаја реформе судства. Рат му је дао прилику да примени добро познату стратегију „сплочавања око заставе“ – када у кризним временима народ стаје уз власт. Ипак, овога пута Израелци подржавају рат, али и даље желе његову оставку. Зато му је у интересу да сукоб траје што дуже.

Национализам – Нетанјаху припада генерацији рођеној након Холокауста и дубоко је убеђен у потребу за снажном јеврејском државом, која не сме да покаже слабост. Израелска војна стратегија заснована је на концепту „превентивних удара“, а тај став додатно учвршћује колективно сећање на страдања у Другом светском рату.

Пројекат „Великог Израела“ – Нетанјаху можда жели да уђе у историју као архитекта Израела који би се територијално проширио на подручја која је некада контролисала древна јеврејска држава. За тај циљ, сматра да је неопходно уклонити све који се с њим не слажу.

Израел на ивици

Иако се Нетанјаху труди да одржи рат што дуже, постоји све већи отпор његовом вођству. Израелско друштво тражи безбедност, али више не верује да је он може гарантовати. Његов проблем није само у томе што се нашао пред глобалним осудама, већ и у томе што му се измиче подршка код куће.

Остаје питање – шта ће Нетанјаху учинити када се суочи са тим да више не може одлагати крај сукоба? Ако се осети угроженим, можда ће покушати да прошири рат изван Газе, ризикујући регионалну катастрофу. Јасно је да његова политика дугорочно не може донети мир, али остаје да се види колико дуго ће моћи да одлаже неизбежан крај своје владавине.

Сергеј Лебедев/Взгљад

Бонус видео