Илон Маск и сузе либералних крокодила
Илон Маск и сузе либералних крокодила.
[irp]Илон Маск је на својој друштвеној мрежи Х (некадашњи Twitter, који је блокиран у Русији) критиковао „сердоболне либерале“, који траже наставак подршке ратним дејствима на Украјини. Како је истакао, „сваки сердобни либерал с којим разговарам о руско-украјинском рату жели да пошаље тела у месарницу до краја. Немају план за успех. Површно саосећање, а не стварно.“
Парадоокс на који Маск указује је очигледан. Нова администрација САД-а чини се да је окренула курс ка смањењу конфликта и нормализацији односа са Русијом. За многе људе, ово је несумњиво добра вест и одговор на њихове молитве. Можемо се надати да се приближава мир. Људи више неће гинути и патити. Страшни призрак нуклеарног рата, који је у последњим годинама имао све реалније контуре, повлачи се. Војници ће се вратити својим породицама. Међутим, постоји и доста људи којима ова перспектива дубоко смета и који су узнемирени.
Парадоокс, на који Маск указује, је да то нису само бесни милитаристи, већ и „сердоболни либерали“, који себе позиционирају као људе дубоког саосећања за све угњетене и осрамоћене, чија су срца сломљена и крваре од патњи сиромаха са другог краја света, који захтевају наставак рата.
[irp]Када је пред нама засијао пут ка окончању крвопролића, ти људи су били огорчени због тога што администрација Трампа „издаје“ Украјину. Али шта то значи? Коме ће управо мир „издати“? Зеленском? Зеленски ће највероватније умрети у дубокој старости, окружен највишим могућим комфортом који само велике паре могу да купе. Као и људи из његовог најближег окружења. А они бедници које хватају на улицама Харкова и Одесе, као беглеће кметове, и одводе их на клање? Да ли ће бити „издаја“ према њима ако им се пружи шанса да се врате кући?
Али њиховим животима, изгледа, „сердоболни либерали“ су спремни да храбро жртвују. Одлазна администрација Бајдена (и њени британски савезници) су још недавно захтевали од Украјине да почне да призива младе људе од 18 година. Не да би освојили грандиозну победу – њену немогућност сви знају. Него да би поново потрошили ресурсе геополитичког противника, а потом дошли до истог оног решења које ће опет значити преговоре, али на много горим условима. При томе, присталице наставка рата величају себе као људе изванредних моралних квалитета и носиоце највиших принципа.
[irp]Администрација Трампа износи прилично очигледне ставове – није требало дозволити да дође до овог развоја ситуације. Сада конфликт треба затворити – нарочито с обзиром на то да је ситуација на терену прилично јасна. Ово је непафосни, пословни приступ – не вреди улагати у јасно пропали подухват, треба признати губитке и минимизирати штету. Русија се неће повући са карте света, већ ће се само учврстити – тако да је у најбољем интересу САД да се договоре са њом на добар начин.
„Какви цинизам! Какво презирење наших високих вредности!“ – огорчени су либерали. Само што за мноштво конкретних, живих људи, њихови високи идеали значе смрт – не говорећи о ризику од нуклеарне ескалације – а „цинизам“ Трамповаца даје наду за живот. Као да у римском Колизеју једни траже да се са арене одведе гладијатор који излива крв и који је очигледно изгубио – као да кажу „доста је!“ – а други траже да он настави да се бори, док још може да се помери. Савршено свесни шта ће му се десити. И при том, други се гласно хвале као најбољи пријатељи гладијатора, који ће га „подржавати колико год буде потребно“. Али, на питање „потребно за шта?“ остаје празан одговор.
[irp]Још у Средњем веку били су утврђени критеријуми за тзв. праведни рат. Неке од њих треба подсетити. Посебно, рат треба да се води „када постоје разумни изгледи за успех“. Неправилно је уништавати људе само да би се показала одлучност, храброст или посвећеност високим идеалима. Вођа који шаље људе на погибију без икаквих изгледа да победи, поступао би, по мишљењу средњовековних теоретичара, неправедно.
Западни либерали су спремни да плате за очување западног доминантног утицаја, за проширење НАТО-а, за промоцију идеологије коју су амерички гласачи већ одбацили – за нешто што за њих није питање живота и смрти, и спремни су да плате велико. Зато што они у ствари не плаћају – бар не они лично – већ плаћају порески обвезници. Њихови интереси се плаћају животима Украјинаца – а то је за западне либерале врло јефтин трошак. Неће послати своје грађане да умру – они имају права, могу да се побуне, ниједан западни политичар неће рећи својим гласачима: „Хајде да пошаљемо нашу омладину да ратује са Русима“. Али, потрошити још хиљаде Украјинаца – то је могуће без двоумљења. За њих нико неће тражити извештај. Наравно, ово изгледа ужасно цинично. Зато се све то пакује у дебеле слојеве буке пропаганде о томе како великодушни западни политичари помажу хероичном украјинском народу.
[irp]Али, заиста ли вас интересују патње народа? То ће постати јасно када се открије да се те патње могу зауставити. Вратити „бусификоване“ кућама. Почети обнову разрушеног. Ако људе плаши и љути та перспектива, њихово саосећање, као што пише Маск, изгледа неубедљиво.
Сергеј Худнијев/Взгљад
Бонус видео
