СТУДЕНТИ КОЈИ ЖЕЛЕ ДА УЧЕ РАЗМАТРАЈУ ДА ПОСЛУШАЈУ ПРЕДСЕДНИКА: Можда се иселе из Пионирског парка
Фото: Printscreen, Новости
СТУДЕНТИ који желе да уче и седму ноћ заредом провели су у шаторима постављеним у Пионирском парку.
-Имали смо потребу да сазовемо конференцију након пријема код председника Републике. Имали смо конструктиван разговор, али нисмо добили решење да бисмо отишли кући – рекао је Павловић.
Захвалили су се што је председник Вучић прихватио захтев за разговор након 8 дана.
-Не знам зашто ректори и декани нису осетили да смо и ми њихови студенти. И на крају видимо да нас је председник примио и рекао „Да, ви сте наши грађани, ви сте наши студенти“ – додао је.
Напоменуо је да је председнику криво што држава није у могућности да их врати на факултете и да наставе да студирају, као и да се не слаже са 5. захтевом, што је оставка министарке просвете.
-Ми нисмо имали такве информације какве има председник, да се спрема окупљање студената који не желе да уче, али да ће доћи и неки који нису студенти. Замолио нас је да размислимо да се можда ту суботу померимо на неко друго место – рекао је Павловић.
Нагласио је да нису донели одлуку.
-Морамо да поразговарамо да ли ћемо 15. марта, у суботу, бити овде. Рекли смо да ћемо за 24 сата одговорити на његов захтев, његову молбу – рекао је.
Студенти су доставили допис Медицинском факултету, али кажу да нису најоптимистичнији да ли ће се вратити на факултете пре 20. марта.
Конференција се завршила услед још једног инцидента.
Детаљи још увек непознати.
Студенти су изашли из председништва.
Плакаћу од среће.
Шта фали овоме?
standard.rs
Slobodan Antonić: Oholost prethodi sunovratu – Novi Standard
Слободан Антонић
8 – 11 minutes
Što se naprednjaci pre okanu nadutosti i pređu na sklapanje kompromisa kao sastavnog dela parlamentarnog života, veći su im izgledi da produže sopstveni vek političkog trajanja. Jer, kao i u svim drugim stvarima, tako i u politici – oholost prethodi sunovratu
Jedini način trajnijeg demokratskog razrešenja sadašnje političke krize je resetovanje našeg političkog sistema – uvođenje glasanja za poslanike, umesto za stranke. O tome sam iscrpnije pisao ovde, a sada ću nešto da kažem o tome kako bi do toga moglo da se dođe.
Posle nasilja u skupštini, proteklog utorka, mnogi su rekli da je time naš parlamentarizam dotakao dno. Naravno, za to nije kriva samo opozicija, već je to učinak i višegodišnjih zloupotreba od strane režima.
Setimo se samo trika sa stotinama amandmana koje podnose poslanici SNS na sopstvene predloge zakona, samo da bi skratili vreme diskusije opoziciji. Ili da se samo podsetimo sramotne činjenice – sramotne pre svega za vlast – da je parlamentarnu opoziciju u Srbiji 2021-2022, ako ne računamo male etnoseparatističke stranke (albanske i muslimanske), činio samo jedan poslanik, Vladan Glišić – pošto je režimu bilo svejedno da li će opozicija da bojkotuje izbore 2020. ili ne.
Ali ovo ukopavanje parlamentarizma, koje je godinama i sistematski vršio SNS, ne može biti opravdanje da sada i poslanici opozicije dodatno sahranjuju parlamentarizam – pogotovo u ovako napetim prilikama. Ono što je najgore, jer je pogubno i po sam način razrešenja krize, opozicija je u tome našla punu podršku atlantističkih medija.
Šta dalje?
Tako smo mogli da pročitamo komentar urednika Nove.rs, u kom on nasilje opozicije opravdava tvrdnjom da je „država okupirana od strane malobrojnih pripadnika grupe koja svakodnevno krši zakone“, da je „vrhovni poglavar te grupacije predsednik ove države“, da se „to zove banda“, te da „ta banda ne broji više od nekoliko desetina kriminalaca“.
Pošto je, dakle, reč o „banditima“ i „kriminalcima“, logični zaključak je da je svaka upotreba nasilja dozvoljena. Nema potrebe da se zamajavamo paralamentarizmom i da se igramo demokratije, samo će odnos snaga na terenu – ko raspolaže većom silom i voljom da je upotrebi – razrešiti ovu političku krizu.
Budući da nam predstoji masovni dolazak 15. marta ispred Skupštine, ovakvo „pumpanje“ deluje poprilično neodgovorno. Već se spekuliše da se tog dana, samo ako se okupi dovoljno sveta, možda može očekivati i pokušaj zauzimanja Skupštine i zgrade RTS (ovde 30:23-33).
Međutim, čak i ako se u tome uspe, ostaje pitanje – šta onda. Opet su pred nama dva puta: revoluciorani – izvikivanje privremene vlade ili revolucionarnog komiteta; ili demokratski – organizovanje slobodnih i poštenih izbora.
Incident u Narodnoj skupštini Srbije, 4. mart 2025. (Foto: AP)
Nekad je malkice jednokratnog nasilja potrebno da se politički život vrati u institucije i one prorade – kao petog oktobra kada je vlast naterana da prizna rezultate izbora od 24. septembra. Ali, sada nismo imali izbore. Zato smo u riziku da dobijemo produženo i višekratno nasilje, koje ko zna kako sve može da se završi.
Verujem da je za ogromnu većinu građana jedina prihvatljiva opcija mirno i demokratsko razrešenje krize. Ali, kako praktično do toga doći?
Očigledno je potrebno napraviti most koji vodi od sadašnjih studentskih protesta, usredsređenih na pad nadstrešnice, do slobodnih i poštenih izbora. Ta veza se trenutno ne vidi, jer studenti insistiraju na otklonu od politike i na fokusu na svoje konkretne zahteve.
Međutim, kao što je već primećeno, neki od tih zahteva – poput kažnjavanje krivaca – nisu ispunjivi u realnom vremenu (istraga i suđenje bi mogli da potraju godinama). Potrebno je kapitalizovati uspeh dosadašnjih protesta nekim konkretnim rezultatom, a to znači kompromisom koji bi otčepio rad institucija i spustio tenzije u društvu.
To bi mogao biti studentski zahtev za obavezujući referendum, u čijem organizovanju i kontroli bi i oni učestvovali.
Tri pitanja
Ovu ideju je izneo Mladen Mrdalj (ovde, ovde ili ovde), s čijim libekovskim stanovištima se uglavnom ne slažem, ali ovaj predlog mi se čini kao sasvim racionalan. Ideja je da preko narodnog referenduma studenti uđu u sistem, tako što će ga istovremeno i resetovati. Postavljena bi bila tri pitanja na referendumu – koji dakako ne bi bio savetodavni, već obavezujući (čl. 10 i 11).
Prvo pitanje odnosilo bi se na nadstrešnicu, i bilo bi kopča sa studentskim zahtevima. Recimo, „da li ste za to da se svi državni organi zakonom obavežu da komisiji Beogradskog univerziteta moraju da predaju svu dokumentaciju vezanu za izgradnju i pad nadstrešnice“. Tokom pripreme za referendum, u kojem bi učestvovali i studenti, tačno bi se precizirala ovlašćenja i obaveze ove komisije. Rezultat referenduma bio bi obavezujuće donošenje leks specijalisa o njenom radu i najširim istražnim ovlašćenjima.
Očigledno je potrebno napraviti most koji vodi od sadašnjih studentskih protesta, usredsređenih na pad nadstrešnice, do slobodnih i poštenih izbora
Drugo pitanje ticalo bi se resetovanja demokratskog sistema i moglo bi da glasi: „Da li ste za to da se poslanici biraju direktno i na ime, a ne preko stranaka“. Sadašnji partijski kartel, kako vladajućih tako i opozicionih stranaka, teško da će da dozvoli ovu promenu, pa je jedini način da na to bude nateren – obavezujući referendum.
Manje je važno da li će taj novi izborni sistem biti jednokružni većinski, kao što sam predlagao, dvokružni većinski, za šta je Mrdalj, ili mešoviti personalni, kako to želi Jokanović. Važno je da se konačno razbije postojeći partijski oligopol.
Studentski protest ispred zgrade Tužilaštva u Beogradu, 25. decembar 2024. (Foto: Zorana Jevtic/Reuters)
Što se pak tiče trećeg pitanja, Mrdalj predlaže da se ono odnosi na podelu kanala RTS – prvi kanal da ide režimu, drugi opoziciji. Ali, time možda samo jačamo partijsku dimenziju vlasti, što je u suprotnosti s inače odličnom Mrdaljevom idejom da se na biračkom listiću, na sledećim izborima, nalaze samo imena kandidata, a ne i stranaka. Jer, „ako glasači ne prepoznaju kandidata po imenu i prezimenu, to znači da to nije dobar kandidat“.
Stoga, kao treće pitanje pre bi možda valjalo postaviti: „Da li ste za to da se vrati slobodan pristup političkim dosijeima iz službi bezbednosti 1945-2025“. Taj pristup je bio moguć jedno kraće vreme, nakon petog oktobra 2000. godine, a onda su dosijei bili ponovo zaključani. Naš sadašnji politički, pa i intelektualni život opterećen je optužbama da ovaj ili onaj javni delatnik radi za režim, ili da je nekada radio za koji od prethodnih režima. To je već dostiglo dimenzije jedne ružne paranoje. Zato bi takvo otvaranje dosijea svakako pomoglo pročišćavanju i ozdravljenju našeg javnog života.
Kraj arogancije
Naravno, dolazilo bi u obzir i neko drugačije usmereno treće pitanje, o kome valja čuti glas naroda – recimo, „Da li ste za to da se ukinu javni izvršitelji?“, ili nešto slično. A moglo bi i bez trećeg pitanja, jer su prva dva suštinski dovoljna: prvo kao operacionalizacija studentskih protesta, a drugo kao postavljanje demokratskog sistema na zdrave osnove.
Ovakva izlazna strategija mogla bi odgovarati studentima. Oni bi se, s postizanjem dogovora o referendumu, vratili u nastavu, te ne bi izgubili školsku godinu, ali bi ostali važan politički faktor. Nadzirali bi esencijalne institucionalne procese, tako što bi u njima i dalje aktivno učestvovali.
Takva izlazna strategija mogla bi odgovarati i vlasti. Ako je zbilja spremna na izvesno popuštanje (kompromis) – a svako drugačije opredeljenje vodi „Bakićevom rešenju“ (jurnjavi po ulicama i plivanju po Savi) – ovo je putanja koja od njih ne traži prevelike žrtve.
Studentski protest u Beogradu, 17. januara 2025. (Foto: Reuters/Djordje Kojadinovic)
U poslednjem tekstu o protestima, naime, ukazao sam na to da da je koren nezadovljstva tekuće srednjoklasne pobune zapravo nepodnošljiva korupciona renta. Za naprednjački establišment, međutim, pristanak na referendum manje je bolan korak od stopiranja korupcione rente – na šta oni, posle 13 godina praktikovanja, verovatno teško mogu sebe da nateraju.
Naprednjačka arogancija dolazila je najviše od njihovog dosadašnjeg političkog uspeha. Ni Milošević, posle 1992, nije tako potpuno gospodario Srbijom, kao oni 2017-2024. (držeći sve poluge vlasti, od opština, do predsednika republike).
Ali, s tim načinom vladanja je završeno. Što pre to shvate, okanu se nadutosti i pređu na sklapanje kompromisa kao sastavnog dela parlamentarnog života, veći su im izgledi da produže sopstveni vek političkog trajanja. Jer, kao i u svim drugim stvarima, tako i u politici – oholost svagda prethodi sunovratu.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat