Азијатски НАТО у истом растројству осећања као и европски
(фото:РИА НОВОСТИ)
Азијатски НАТО у истом растројству осећања као и европски.
Сви знају да су за претходну и садашњу администрацију САД главни стратешки конкурент Кина. Сви су чули да тим Доналда Трампа покушава да се отараси терета у виду сукоба у Украјини како би се потом у потпуности посветио Кини. Је ли тако?
Тако је, али то је општа слика. Како ствари стоје конкретно? И што је најважније – с ким ће САД „сређивати“ Кину? Овде је вредно погледати недавну посету америчког министра одбране Пита Хегсета. Његово путовање започело је на Хавајима и Гуаму, а затим је кренуо у Азију, где се у петак појавио у Манили, главном граду Филипина. Али зашто је нарушен уобичајени ритуал, где су министри одбране САД у Азији обично прво ишли у Јужну Кореју и Јапан?
Традицију је Хегсет иначе испоштовао – прво је у фебруару посетио савезнике из НАТО-а у Европи. Али у Азији, Јужна Кореја није била на програму. Уместо ње, Филипини. Јапан је и даље на списку.
Шта није у реду са Јужном Корејом?
Све није у реду. Тамо видимо системску кризу не само политичког апарата, већ и целокупног будућег правца земље. Ова криза је настала управо зато што су претходне америчке администрације гурале Сеул у правцу конфронтације са Кином.
Резултат? Хегсет тамо не би имао с ким да разговара. Политичка криза је почела 3. децембра када је председник Јужне Кореје, Јун Сок Јол, покушао да распусти парламент, али није успео и нашао се под претњом импичмента. Тренутно се њему и даље суди, уз масовне протесте два супротстављена политичка блока, који су у пат позицији.
Једна страна се залаже за дијалог са Северном Корејом и за балансирање између свих важних актера – Кине, САД, Јапана и Русије. Друга страна заговара прављење „азијске Украјине“ – односно агресивно позиционирање Јужне Кореје против Кине и Русије. Јун Сок Јол је следио тај курс, али је покушао да уклони све који су га у томе кочили, уводећи нешто налик диктатури. Последице? Неизвесност – да ли ће бити ванредних избора или нешто још горе. Хегсет тамо није имао шта да тражи.
Иза овог политичког хаоса стоје економске реалности: први трговински партнер Јужне Кореје је Кина, са обимом размене од 328 милијарди долара. Али у исто време, Кина је престигла Јужну Кореју у технологији и производњи – сада Кина продаје све више телевизора, паметних телефона, аутомобила, полупроводника и бродова, односно свега чиме су се некада Корејци поносили.
Дакле, питање је како да Јужна Кореја настави да живи? Постоје две опције: или да се интегрише у заједнички технолошки и производни систем са Кином (и другим суседима), или да, ако се одлучи за сукоб са Кином, економски зависи само од САД и да заборави на Кину.
Сличан сценарио на Филипинима
Власт на Филипинима је упала у исту замку: Кина или САД (где у другом случају следи сукоб са Кином). Америци је наклоњен тим актуелног председника Фердинанда Маркоса. Али овај тим је урадио нешто слично покушају распуштања парламента у Јужној Кореји – организовали су полицијску операцију како би протерали бившег председника Родрига Дутертеа и предали га Међународном суду у Хагу. Дутерте је био оријентисан на Кину и остатак „глобалне већине“.
Резултат? У земљи нема масовних протеста, али постоји нешто још горе – парализа политичког система. Чак и Маркосови противници кажу да, ако бивши председник треба да буде суђен, то мора бити у земљи, а његово изручење странцима је „срамно и кукавички“.
Криза је тек почела. Али за сада, Америци остаје да једног савезника замени другим – у Манили је Хегсет објавио да су САД са Филипинима „против кинеске агресије“. Ту је најављено да ће на наредним војним маневрима две земље бити коришћене нове противбродске ракете NMESIS, које локална војска сматра „чудо-оружјем“. Да ли ће ове ракете трајно остати на Филипинима – то је отворено питање.
Јапан и општа азијска дилема
Након Филипина, Хегсет је отпутовао у Јапан – иронија је што и тамо постоји криза, само што траје дуже и није толико драматична. И узрок је исти: нејасно је како даље – да ли следити Америку у конфронтацији са Кином или се окренути прагматичној сарадњи?
Шта спречава Јапан, Јужну Кореју, Филипине и друге америчке савезнике у Пацифику да постану „азијска Украјина“ у америчком обрачуну са Кином? Једноставна реалност – то би значило потпуну економску зависност од САД, али Америка тражи супротно – да њихови савезници сами плаћају своју безбедност. САД више немају новца за то.
Ово је било јасно и током Хегсетовог обиласка НАТО-а у Европи, где су Американци отворено поручили савезницима да је бесплатан ручак завршен.
Поред тога, САД прелазе на нови економски модел, где неће бити привилеговане економске интеграције са партнерима из политичких разлога. Савезници ће се суочити са царинама на своје производе – ако хоће да продају у Америци, мораће да пребаце фабрике тамо. Ово се посебно односи на аутомобилску индустрију – лоше вести за Јапан и Јужну Кореју.
Закључак
Азијски НАТО је у истом растројству као и европски. Једина разлика је у азијском стилу – мање хистерије и вике него у Европи, али исход је исти: све више земаља кочи, балансира и договара се са Кином. „Азијска Украјина“ сада никоме није потребна – јер се зна како се та прича завршава.
Дмитриј Косирев/РИА НОВОСТИ
Бонус видео
