Зашто Европа затвара очи пред протестима у Турској?

Зашто Европа затвара очи пред протестима у Турској?

У Анкари се све више наглашава „стратешки карактер“ односа са Бриселом. Истовремено, Турска је недавно објавила да привремено обуставља извоз лимуна, наводећи као разлог лоше временске услове у регионима за бербу цитруса и потребу заштите домаћег тржишта.

Према подацима турског Министарства трговине, ова одлука је донета након мразева у провинцијама попут Адане, Мерсина и Хатаја. Агенција Anadolu извештава да је 2024. из Турске извезено 1,6 милиона тона агрума у вредности од преко милијарду долара, од чега је највише отишло у Русију, Ирак, Украјину, Румунију и Пољску.

[irp]Истовремено, председник Реџеп Тајип Ердоган је на седници владајуће Партије правде и развоја разговарао о протестима који се шире Турском, убрзаном расту инфлације и новим економским изазовима. Међу темама је било и питање Украјине и све већи притисак Европе на Анкару да преузме активнију улогу у оквиру мировних иницијатива.

Министар спољних послова Хакан Фидан – кога многи виде као могућег наследника Ердогана – дипломатски је поручио да Европа не може гарантовати безбедност Украјини без учешћа САД, и да је за дугорочни мир потребан „фактор одвраћања“.

Уочи своје посете Паризу, Фидан је истакао да односи са ЕУ не треба да буду жртва унутрашњих политика појединих земаља чланица, већ да морају да се развијају на основу заједничке стратегије.

[irp]Све је то било у сенци хапшења градоначелника Истанбула, Екрема Имамоглуа, једног од главних Ердоганових политичких ривала. Његово хапшење, под оптужбама које се широко оцењују као политички мотивисане, донедавно је у Европи углавном игнорисано.

Обично веома гласна када је реч о људским правима и демократији, европска елита је сада чудно тиха. Можда зато што Турска у овом тренутку има оно што Европи очајнички треба – озбиљне, борбено способне оружане снаге и способност да утиче на ток миграција, енергетске безбедности и војних односа у региону.

Зато, упркос недвосмисленом ауторитаризму у Турској, Европа гледа на другу страну.

Ипак, појавили су се и први знаци негодовања. Немачки европосланик Михаел Галер позвао је на замрзавање односа ЕУ са Турском док је Имамоглу у затвору. Подржао га је и зелени посланик Макс Луx, који тврди да млади у Турској не желе државу у којој влада само једна партија.

[irp]Али чак и ти позиви делују више као симболични гестови. И сам Галер признаје да Турска остаје кључни партнер у питањима миграције, безбедности и Украјине – што заправо поништава његов захтев за прекидом сарадње.

Европска штампа, са друге стране, и даље повремено назива Ердогана диктатором и пише о протестима у Турској, али све то не утиче на стварне дипломатске односе – политички лидери из ЕУ и даље срдачно пружају руку турском председнику.

Као што примећују аналитичари, степен „диктатуре“ неке земље у очима Европе изгледа зависи од тога колико је та земља потребна ЕУ. Што је партнер важнији – мање се броје његови греси.

[irp]Турски политички аналитичар Ерен Гувречин истиче да је Европа годинама игнорисала ауторитарне тенденције у Турској. „Судство је под Ердогановом контролом, опозиционари и новинари се хапсе по лажним оптужбама. Ово није ништа ново“, каже он.

Због тога није тешко закључити – оно што Европу и Турску у овом тренутку спаја није демократија, већ практични интерес. У свету где се кршење правила све чешће сматра „неопходним компромисом“, Турска може мирно да гради своју верзију неоосманске империје – све док стоји на „правој страни“ геополитике.

И уколико Ердоган настави да игра улогу партнера у европским ратовима и стратегијама, нико у Бриселу неће питати шта је с Имамоглуом – нити са турском демократијом.

Алексеј Белов/ФСК.РУ

Бонус видео