Студенти у блокади моле председника Француске да „врати“ Србију: Наследници НАТО менталитета поново траже спољну интервенцију

Група оних који се називају студенти из Србије, а који су бициклима стигли у Стразбур, упутила је председнику Француске Емануелу Макрону писмо у којем га моле да подржи „борбу за правду, истину и демократију у Србији“. За оне који се сећају како је започела НАТО интервенција 1999. године, тон и суштина овог писма звучи алармантно познато.

Наиме, студенти у блокади, уместо да своју борбу воде унутар институција сопствене земље, у јавном простору, или пред домаћом јавношћу, траже од председника једне стране силе да се укључи у унутрашње политичке процесе у Србији. У име „европских вредности“ апелују да Француска буде нека врста моралног туторa, критичара и притискача државе из које су сами потекли.

Србија као земља која још има суверенитет

Апсурд ове ситуације не би био потпун без контекста, Србија је данас у многим аспектима, од спољне политике, преко економије, до друштвене стабилности, суверенија од већине чланица ЕУ. Док Немачка, Француска и друге чланице Уније већ деценијама уступају своје надлежности наднационалним структурама у Бриселу, Србија води независну политику, задржава економски маневарски простор, и одбија да уведе санкције Русији упркос жестоким притисцима.

Дакле, студенти који се жале на “ауторитарност” Србије траже помоћ од председника земље чија је независност ограничена бирократијом ЕУ, чија економија стагнира, и чија спољна политика већ одавно није потпуно у њеним рукама. Да не говоримо о томе да су у Француској протести малтене свакодневна појава, а да је репресија која се спроводи над протестантима од стране режима Емануела Макрона, незамислива у Србији.

Од бомби до писама

Подсећање на 1999. није случајно. И тада су поједини „грађански“ гласови из Београда апеловали на Запад да „реагује“. Данас су методе другачије, нема више позива на ракете, али ту су писма, конференције, кампање и „туре“ по европским престоницама, али је циљ представити Србију као земљу која није у стању да сама решава своје проблеме, већ јој треба спољна интервенција — дипломатска, медијска, економска или политичка, остао исти.

Нема ни трунке самопоштовања

У читавом писму нема ниједне реченице која изражава елементарно поштовање према држави Србији. Не постоји свест да се питања владавине права, слободе медија и одговорности институција решавају унутар граница земље, међу грађанима, а не преко Елисејске палате.

И ту је срж проблема, та инфериорна свест наметнута од појединих професора који су и покренули блокаде у Србији, и који несвесни стварне слике запада, траже контролу споља. У њиховој визији, Београд није престоница једне слободне и независне државе, већ удаљена провинција чију судбину треба уређивати из Париза или Брисела.

Срамно писмо студената упућено Емануелу Макрону преносимо у целини:

ИЗВЕШТАЈ- 17.04.2025
ЗАВОДНИ БРОЈ ПРЕДМЕТА: ИИ- КТ22-2025/9
СЕКТОР АНАЛТИКЕ

Писмо упућено Председнику Републике Француске Емануелу Макрону од Студената приспели у Стразбур

Поштовани председниче Макрон,

Обраћамо Вам се као студенти Србије, млади људи који су одлучили да се – у недостатку правде и дијалога у сопственој земљи – упуте бициклима ка седиштима европских и међународних институција. Наш пут дуг преко 1.400 километара, који смо назвали „Тура до Стразбура“, симбол је и сведочанство очаја, али и непоколебљиве наде.

Наша мисија је једноставна, али горуће важна: да међународној заједници укажемо на све дубљу ерозију демократских вредности у Србији. Живимо у држави у којој институције више не штите грађане, већ интересе уског круга моћи. Где су медији под притиском, избори компромитовани, а критичка мисао маргинализована и таргетирана.

Повод који је распламсао ову побуну јесте трагедија из Новог Сада – урушавање надстрешнице железничке станице у којој је погинуло шеснаесторо људи, међу њима и деце. Али узрок је много дубљи: системска неодговорност, корупција, и девастација институција које су некада постојале ради грађана. Уместо одговора и преузимања одговорности, грађани су добили ћутање – и још једну у низу неправди.

Зато педалама окрећемо и носимо поруку – Србији је потребна подршка Европе, али не она која долази у облику протоколарних сусрета и дипломатских осмеха. Не тражимо санкције, тражимо поглед истине и одговорности. Јер сусрети са лидерима који не препознају одговорност према сопственим грађанима, без критичког осврта, могу се тумачити као легитимизација ауторитарности.
Поштовани председниче, Ви, који сте често истицали важност европских вредности, слободе и људских права, данас имате прилику да покажете да су те вредности универзалне. Ваша подршка борби за истину, правду и слободу у Србији значила би много – не само нама, већ и читавој генерацији младих људи који желе остати у својој земљи и градити је на темељима демократије и достојанства.

Не возимо ка Европи да бисмо бежали из Србије. Возимо да бисмо је вратили.

С дубоким поштовањем,
Студенти Србије“

Софија Марић / Васељенска