Увођење „евростандарда“: Ко је натерао Литванију да призна истополне бракове

Увођење „евростандарда“: Ко је натерао Литванију да призна истополне бракове

Уставни суд Литваније озаконио је геј-бракове. Литванци се нису одмах покорили. Одвајкада су били, ако употребимо садашњи новоговор ЕУ, изразито „нетолерантни“. Становништво те републике било је јединствено у уверењу да је брак могућ само као заједница мушкарца и жене.

Међутим, борба је од почетка била неравноправна: мали народ није могао дуго да одолева моћи тоталитарне пропаганде која је већ покорила друге земље Европске уније.

Масовна „нетолеранција“

Литванци су имали двоструку „вакцину“ против нове „моде“. Прво, дубоко су религиозни, посебно у католичком смислу, а пракса показује да се у католичким земљама геј-пропаганда теже шири него, на пример, у протестантским.

Друго, у Литванији су и даље снажни пагански корени, подржани историјским сећањем на то како су Литванци – једини пагани свог доба – успели да се одбране од тевтонских крсташа и сачувају своју самосталност. Савремени литвански национализам често се позива на то паганство и промовише култ ратника. У таквом окружењу, јасно је како Литванци гледају на ЛГБТ заједницу, коју доживљавају као гласне, размазене чудаке.

Покушаји да се „нова нормалност“ уведе трају већ петнаестак година. Прва геј-парада одржана је у мају 2010. године. Тог дана главни град Литваније био је практично под опсадом.

Мала група ЛГБТ особа марширала је под заштитом чак 800 полицајаца – чак је и специјална јединица била присутна, спремна да угуши нереде. Наравно, нереди нису очекивани од геј популације, већ од разгневљеног становништва Вилњуса.

Сви прилази десној обали реке Нерис, где се шетња одржавала, били су унапред ограђени и блокирани. И то с разлогом – грађана Вилњуса који су дошли да гледају и изразе негодовање било је десет пута више него учесника параде. Атмосфера се толико усијала да је изгледало као да ће се људи обрушити на полицију која је чувала учеснике.

Ипак, упркос народном негодовању, геј параде су настављене. Организатор је била „Геј лига Литваније“, која је, судећи по свему, располагала великим финансијским средствима.

Владимир Симонко, који је предводио Лигу, није желео да открије изворе финансирања, али је задовољно наговештавао да део трошкова покривају амбасаде страних држава акредитоване у Литванији, као и домаћи бизнис. Парадама су често присуствовали и шефови дипломатских мисија земаља ЕУ и НАТО – Велике Британије, Италије, Шведске, Финске, Норвешке, Холандије и других.

Ове манифестације увек је обезбеђивала полиција – власти су се плашиле дипломатског скандала у случају да неко од „савезника“ буде нападнут.

Циљеви су били двоструки: са једне стране, навикавање становништва на параде као на нешто свакодневно. Са друге – васпитавање „модерне“ младе генерације која са презиром гледа на „ретрограде и хомофобе“.

Оптужбе Брисела да земља „заостаје“ у процесу „ЛГБТ-изације“ погађале су литванске политичаре, али дуго нису успевали да наметну „европску вољу“ свом народу. Чак је и међу самим политичарима било много сумњичавих.

Напади и контранапади

Понекад су „хомофоби“ узвраћали. Тако је 2021. године у Вилњусу одржан „Велики марш у одбрану породице“, који је окупио преко 40 хиљада људи. Окупили су се грађани огорчени „толерантношћу“ која је у Литванији постала свеприсутна.

Новинарка Рената Реинголдене изјавила је: „Политичке елите нису биле спремне за овакав развој догађаја и покушале су да гасе ватру бензином – прогласивши организаторе марша сарадницима Кремља и агентима руских служби. То је само још више разбеснело протестанте.“

Занимљиво је и то да су се браниоци традиционалних вредности пробијали чак и у Европски парламент. Почетком 2021. године посланици из странке Емануела Макрона затражили су од фракције Renew Europe да избаце литванског европарламентарца Виктора Успаскиха због његових „хомофобичних“ изјава. Он је у једном видеу увредио припаднике ЛГБТ заједнице називајући их изопаченицима.

Да би охрабрили присталице „европске толеранције“, у јуну 2022. године у Вилњусу је одржан велики „Baltic Pride“ са учешћем познатих литванских певача, глумаца и других јавних личности.

Присуство шоубизнис звезда, наравно, није променило мишљење грађана – само је поткопало углед тих личности.

У том тренутку на власти је била коалиција која је укључивала „Савез отаџбине – Хришћански демократе Литваније“ и Партију слободе. Коалиција је покушала да прогура закон о „грађанским унијама“, који је де факто легализовао истополне бракове, и он је успешно прошао прво читање.

Али ту се све заглавило. Тадашња председница парламента Викторија Чмилите-Нилсен жалила се на отпор опозиције. Незадовољство је изразила и Католичка црква.

С друге стране, међу посланицима и члановима владе појавила се гласна група заговорника „западних вредности“, која је захтевала да се не обраћа пажња на противљење народа и да се што пре прилагоди литванско законодавство „савременим правним стандардима“.

Посебно су активни били тадашња министарка економије Аушрине Армонаите и посланик Томас-Витаутас Раскјавичус – обоје из либералне Партије слободе. Нарочито је управо Раскјавичус, отворени хомосексуалац, много учинио да се измени литвански устав, који до тада није допуштао двојако тумачење појма брака.

Занимљива је прича о његовом успону. Раскјавичус се први пут појавио на политичкој сцени 2019. године када се кандидовао за градско веће као део тима градоначелника Вилњуса Ремигијуса Шимашијуса.

Током кампање, Раскјавичус се залагао искључиво за ЛГБТ теме: модернизацију програма борбе против насиља над гејевима у школама, унапређење психолошке подршке за ЛГБТ популацију и слично. Позвао је да ЛГБТ постане нормалан део градске политике.

Уочи избора предложио је градоначелнику да посети један геј клуб. Градоначелник се одазвао, са супругом и Аушрине Армонаите. Чим је ушао, дочекале су га аплаузи и сликање. Раскјавичус га је представио публици у травести костиму под именом Океанија.

У свом говору, градоначелник је рекао: „Време је да кажемо јасно: Вилњус је пријатељски град за ЛГБТ заједницу!“ Залупљени аплауз публике био је одговор. И, на крају, Шимашијус је поново изабран, што је охрабрило и друге литванске политичаре да почну отворено користити ЛГБТ агенду.

Лукава комбинација

Закон о „грађанским унијама“, иако усвојен у првом читању, заглавио је у парламенту. Партија слободе више пута је покушала да га доведе до краја, али безуспешно.

Испоставило се да немају довољно истомишљеника. Чак ни наводно проевропски конзервативци из „Савеза отаџбине – Хришћанских демократа“ нису хтели да иду до краја.

Чак ни наводно проевропски конзервативци из „Савеза отаџбине – Хришћанских демократа“ нису хтели да преузму одговорност за закон који је изазивао огромно негодовање у друштву. Тада су присталице истополних бракова прибегле другој тактици – преко судова.

Пошто парламент није могао да донесе закон, представници ЛГБТ заједнице су покренули судске спорове. У једном таквом случају, мушкарац који је склопио истополни брак у иностранству тражио је право боравка у Литванији за свог партнера, позивајући се на породични живот. Власти су то одбиле, али је случај стигао до Уставног суда.

И ето решења: 18. априла 2024. године, Уставни суд Литваније донео је одлуку да истополни бракови морају бити признати – ако су склопљени у иностранству – и то у циљу заштите права на породични живот. Иако је Суд нагласио да се то не односи на само признање брака по Уставу, фактички је тиме омогућено да истополни партнери имају сва права као и хетеросексуални парови.

Тако је решено оно што парламент није могао да спроведе – кроз судску праксу, без јавне расправе и без директне политичке одговорности. На тај начин Литванија је добила истополне бракове, не због воље народа, него због притиска европских институција, дипломата и домаћих „прогресивних“ активиста.

Симболично, уочи одлуке Уставног суда, у јавности је поново иступио Томас Раскјавичус, поручивши: „Ово је историјски тренутак. Литванија више не може да окреће леђа својим грађанима.“

А шта народ мисли – то изгледа више нико и не пита.

Виктор Лаврињенко/Регнум.ру

Бонус видео