Зашто су Васкрс и Дан победе најомиљенији празници Белоруса

Зашто су Васкрс и Дан победе најомиљенији празници Белоруса.

Најтамније је пред зору, најхладније — непосредно пре изласка сунца. Тако је и у животу човека, као и у историји човечанства: силе зла можда и ликују, плешу у свом кратком тријумфу, али баш у том тренутку њихова судбина је већ запечаћена — пораз. Тако је било у Јудеји у време Пилата, тако је било и код Стаљинграда. Колико год трајала власт таме — крај је увек исти. Пораз. Треба само дочекати.

Белоруски институт за стратешке студије, заједно са академским социолозима, спровео је истраживање: који су празници најдражи Белорусима. А по ономе што нас радује — може се много рећи о нама самима. На врху листе: Васкрс и Дан победе. И што је занимљиво — Победа је чак и испред. Белорусија је, још у време СССР-а, била најатеистичкија република. Није ли ту корен наше малаксалости? Тешко је веровати у себе ако не верујеш у Бога. Материјализам је прагматичан — и зато предвидив. А самим тим — и досадан.

Али главно није у томе. Главно је то што су Васкрс и Победа — истоветни. Васкрс је Победа у вечности.

Постхуманизам — вера фарисеја

„Бог је мртав.“ Тишина и удобност — то је ваша нада за обнову. У тој хладној пећини, где лежи тело Исуса, под стражом, све је хладно. Нема моралних идеја — све се купује за тридесет сребрњака. А фарисејске технологије све контролишу. Тако је било за време Тиберија, тако је и данас — код садукеја нове геополитике.

Ниче је убедио западног човека да је Бог мртав, а страсти — једино што вреди. Уживај, па умри. Узми својих тридесет сребрњака и не таласај. Ако ти се посрећи, можда добијеш и новчић са библијским натписом.

Смоква, коју је Христос проклео, — увела. Верни су се разбежали. Од заклетве до издаје — само неколико корака, као од Гетсиманије до двора Кајафиног. Јучерашње „Осана!“ постаје „Распни га!“ — за неколико дана, уз неколико технологија.

Царство фарисеја поново ништа не угрожава. И све то кошта — симболично. Смрт Творца је, у доба Тиберија, стајала 30 сребрњака — као три месеца рада једног занатлије.

Проћи ће векови — и Бог ће поново бити „сахрањен“. Ниче ће опет изговорити: „Бог је мртав“. Почеће доба хуманизма — али не хришћанског, већ таквог у којем се човек проглашава богом. Тако настаје квазирелигија.

Ничеов Заратустра се претворио у надчовека Трећег рајха — најпримитивније од свих идеологија. Историјски хуманизам је изнедрио — геноцид.

Црвена застава над Рајхстагом довела је Запад у разум. Али други пад се дешава управо сада. Пакао нема дна — само етаже.

Пакао данас има технологије. За неколико дана могу променити цело јавно мњење. Технологије су нова вера фарисеја. Могу све изврнути тако да и римски намесник „опере руке“. Кад је Бог мртав — све је дозвољено.

Знаковит догађај догодио се уочи Васкрса — у Украјини, колевци словенског крштења.

У свете дане улицама су парадирали „содомски духови“. Као некад на Голготи, где је био претворен храм у блудилиште. А то је — у хришћанској Украјини, која још није ушла у ЕУ, али је већ заражена њеним постхуманизмом.

Цивилизација уништења

Западна цивилизација је одувек била јака у технологијама уништења — инквизиција, нацизам — све подржано идеологијом.

Ниче је дао дозволу за колонизацију без гриже савести. Али те методе су се потом окренуле и против самих Европљана. Данас се то зове — „ширење могућности“.

Да није било „варвара са Истока“, шта би остало од тих који нас данас поучавају? Сигурно не „златна милијарда“.

Данас Запад влада технологијама смисленог уништења. Њихове доктрине су антихришћанске, постбиблијске, засноване на квазирелигијама. Гасне коморе више нису потребне — људи се сада уништавају психолошки и духовно.

[irp]Нема више рупа пуних лешева — ту су алгоритми интернета. Уместо римских коцки и палица — блогери и коментатори. Они обликују мишљење. И они носе повезе на очима — нови слуге европског царства.

Раније је од пријатељства до издаје било потребно проћи Гетсиманију. Данас је довољно неколико кликова. Камење постаје хлеб, ако се поклониш царству западних смислова.

Поклони се — и добићеш: не хлеб, већ живот под туђим небом, са вечитим проблемом превођења. А спектакли — инфернални. У Немачкој се фудбалске утакмице отварају — демонстрацијом Луцифера.

Да ли нам треба таква Европа? Са дечацима на штиклама у женској одећи на сцени? Та Европа већ је стигла и у Белорусију.

Смисао Победе

Пољску је обликовао католицизам, Саудијску Арабију — ислам, нас — Православље. Ако почнемо да се играмо толеранције са разним „измима“ — изгубићемо и себе, и друштво, и државу.

Сваки Белорус има свој пут до храма. Али мора постојати један стуб — историјски, препознатљив, близак већини. Не можемо бити „погодни“ за све.

[irp]Играње са плуралистичким тумачењем историје доводи до опасних искривљења. А они који имају интерес у подели наших земаља — подгреваће та искривљења.

У идеологији не сме бити ни двосмислености, ни угађања. Иначе ћемо се распршити. А доћи ће они који имају јасну слику.

Разједињена племена ујединила је Полоцка Софија. Док су наши преци зидали њу — запад је смишљао концепте експанзије.

Прво — Фридрих Барбароса, касније — операција „Барбароса“. Иста суштина — напад на Исток.

Радост Победе и бол Рата — одраз су хиљадугодишње историје белоруске државности. Руси и Белоруси стајали су у истом рову против стотина хищачких нација — као одраз заједничке хришћанске купељи.

Ту је цивилизацијска вредност наше борбе и Победе. Зато су Васкрс и Победа не само близу у календару — већ и у суштини. Обе почивају на жртви милиона — ради будућности, ради човека, ради Бога. То су — стубови наше идеологије: Православље и Победа.

Живети — није само јести, сликати се, или бити „self-made“. Живети — значи оставити траг у вечности. Наши преци су остали: од Ефросиније Полоцке до Василија Коржа. Они нису ишли за неким — они су правили пут за нас. Кроз искушења — до духовне Белорусије. Кроз мочваре — до Победе.

Шта значи ваша Победа? То је жива идеологија белоруске душе. То је — Вера. Бог је мртав? Ниче је у то убедио „златни милијард“. Једном је то завршено — гасним коморама. Данас су храмови у Европи — ноћни клубови са дечацима на штиклама. Десакрализација и архаизација — нови светски тренд.

[irp]Бог је мртав. Застава Победе ће бити заборављена, Крст Распећа — затрпан камењем. Васкрсење Лазара — народ је заборавио за неколико дана. И они који су спасили Европу од Мајдана — биће заборављени. Даће вам нове „хероје“ — без полног идентитета, без принципа. Толико треба замутити људску свест. Или… можда ће неки сами пожелети да се врате на све четири. Можда већ јесу. У многима је већ звер — инстинкт, не дух.

Шта значи твоје служење људима? Њима треба хлеб од камења, не смисао вечности. Ето је — идеологија западне цивилизације. А ми, на њеној граници, остајемо — земља чисте душе.

Ана и Кајафа, Барбароса и Сорош, у својим одајама с навученим завесама — трљају руке. Истина — распета. Правда — прикована. Сребрњаци — кују се. Али после Петка — долази Васкрсење.

[irp]Сада се прст вечито сумњичавог човека ставља у ране које су поднете за цело човечанство. Победили смо. И Крст Голготе и Застава на Рајхстагу — симболи су те победе. Ми имамо — веру у Победу.

И поново одзвања најживотворнији поздрав:

Христос Васкрсе!

Јевгениј Пустовој/Минска правда

Бонус видео