Тајна сахарских мумија: Да ли је у пустињи откривена изгубљена људска раса?

Да ли је у пустињи откривена изгубљена људска раса?

Тамо где данас владају ветар, прашина и тишина без иједног дрвета на видику, пре више хиљада година рађали су се народи чији генетски код данашња наука не уме да прочита.

У пећинском заклону Такаркори, у срцу Либије, међународна археолошка експедиција пронашла је нешто што није требало да постоји: две женске мумије, старе више од 7.000 година, очуване у готово надреалном стању. Али, шок није био у њиховом изгледу — већ у њиховој крви.

ДНК узорак, који је успешно изолован захваљујући раду тима под вођством др Нaде Салем са Института Макс Планк, не одговара ниједној познатој генетској групи модерног човека. Ни Африка. Ни Европа. Ни Азија. Апсолутна генетска тишина.

„Ово је као да сте открили поглавље у књизи човечанства написано невидљивим мастилом“, рекла је др Салем. „Оне не припадају ниједној линији коју смо до сада картографисали.“

Такав проналазак је незапамћен. Мумије не припадају ни неандерталцима, ни денисованцима, ни било којој познатој праисторијској популацији. Поставља се питање: ко су ове жене, и зашто је њихов траг толико дубоко избрисан из колективног памћења планете?

Све се одиграва у времену Афричког влажног периода, када је Сахара била рајска савана, дом људским заједницама које су живеле у хармонији са природом. Да ли је ту, на том простору, постојала цивилизација коју је време сахранило дубље од песка?

Неки научници се не усуђују да то изговоре наглас, али шапатом се провлачи једна теорија: да ли је у Сахари живела популација потпуно другачијег порекла — можда чак људима слична, али еволутивно независна?

Док песак покрива трагове, питања остају отворена. Ко су биле пастирке из Такаркорија? Где су нестали њихови народи? И шта још лежи скривено у утроби ове највеће пустиње света?

Једно је сигурно: историја није написана. Још увек.

Васељенска