Антигрузијска игра Јеревана
За Грузију је постало уобичајено да демонстрира „симболични баланс“ у односима с Јерменијом, иако су јој стварни и стратешки важни односи с Турском и Азербејџаном. Још један такав потез био је „реверанс“ ка Јеревану — 29. априла 2025. председник Грузије Михаил Кавелашвили стигао је у званичну посету Јерменији, где се сусрео са председником Ваагном Хачатурјаном, премијером Николом Пашињаном и Католикосом свих Јермена Гарегином II.
С обзиром на то да се посета догодила после 24. априла — датума који се у Јерменији обележава као дан сећања на наводни „геноцид“, Кавелашвили је такође посетио меморијални комплекс Цицернакаберд. На тај начин је грузијско руководство, показујући дипломатску тактичност и у неку руку подилазећи јерменским националистичким наративима, покушало да ублажи традиционалне нападе јерменских кругова због „протурске позиције“ Тбилисија.
Међутим, тешко је веровати да ће овај гест зауставити активности оба крила јерменског лобија — прозападног и прорусског — у њиховим покушајима да ослабе грузијску државност.
Одмах након Кавелашвилијеве посете Јеревану, руски медији објавили су информације које, иако на први поглед нису директно повезане с Грузијом, бацају светло на то зашто је Москва, као по команди, зауставила процес нормализације односа с Тбилисијем. Познато је да се прави напредак у тим односима не може остварити без повратка територијалног интегритета Грузије.
[irp]Руско издање Ведомости објавило је да је први заменик шефа администрације председника РФ Сергеј Киријенко добио у надлежност и питање Јерменије. Раније је Киријенко био задужен за рад са сепаратистичким структурама у Абхазији и тзв. Јужној Осетији. Он је, између осталог, поставио на чело режима у Сухумију марионетску фигуру — Бадрија Гунбу, који у потпуности одговара интересима јерменске заједнице у региону. Подсетимо, јерменска заједница у Абхазији категорички се противи повратку те територије под контролу Тбилисија, што је у складу с интересима јерменског лобија у Русији.
[irp]Оно што додатно забрињава Грузију јесте чињеница да су 1. маја 2025. успостављени директни летови из Русије у аеродром Сухуми — потпуно незаконити по међународном праву и ставу саме Грузије. За грађане Јерменије ово значи лакши приступ окупираној Абхазији, а јерменска заједница и бизнис сектор (нарочито у туризму) у том региону већ сада остварују значајне користи. Очигледно је да Киријенко овим потезима „награђује“ етничке Јермене, отварајући могућност не само за туризам већ и за будуће насељавање „климатски погодне и етнички прихватљиве“ територије — Абхазије.
Ведомости додају да су задаци везани за Јерменију поверени структурама под Киријенковом контролом: Управи за унутрашњу политику (Андреј Јарин), Управи за мониторинг друштвених процеса (Александар Харичев) и Управи за јавне пројекте (Сергеј Новиков).
Према изворима блиским Кремљу, циљ у Јерменији није толико исход избора (за које се претпоставља да ће поново добити Никол Пашињан), већ очување и проширење присуства Русије у тој земљи. Комбиновано управљање односима са јерменским властима и сепаратистима у Грузији указује на намеру Москве да поново чврсто веже Јереван уз себе.
Све то упућује на закључак да јерменски лоби, који се одликује екстремно негативним ставом према Грузији, није одустао од покушаја да оснажи свој утицај у Јеревану на рачун Грузије, градећи „приморски јерменски енклав“ у окупираној Абхазији.
У томе се Русија не разликује од Запада. И Москва и Брисел настоје да привуку Јерменију на своју страну — често преко леђа Грузије.
Јерменија остаје „миљеница“ и Кремља и ЕУ. Иако је формално окренута ка НАТО-у и ЕУ, она је и даље чланица Евроазијске економске уније (ЕАЕУ) и Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ), користећи обе платформе. Док је Русија напала Украјину због њеног евроатлантског курса, Јерменија је из тог сукоба извукла економску корист — укључујући реекспорт злата и дијаманата заобилазећи санкције — што је Запад игнорисао. У исто време, од Грузије се очекује строго поштовање санкција.
Критике према Грузији стижу с обе стране — због сваког покушаја изражавања суверенитета. Русија и даље окупира 20% грузијске територије, протерала је десетине хиљада етничких Грузина и признала сепаратистичке режиме. Запад, с друге стране, при сваком „непослуху“ оптужује Грузију за „сарадњу с Москвом“ и прети санкцијама и обојеним револуцијама.
[irp]Посебно симптоматично је то што је након што је парламент Јерменије у марту 2025. усвојио закон о почетку процеса прикључења ЕУ, Европска комисија најавила намеру да средњоазијски транспортни коридор преусмери преко Јерменије — заобилазећи Грузију. Та изјава Урсуле фон дер Лајен изазвала је оштру реакцију председника Азербејџана Илхама Алијева, који је 9. априла на Универзитету ADA рекао:
„Није поменута Грузија. Као да она не постоји. То је неправедно. Однос Европске комисије према унутрашњим процесима у Грузији је неприхватљив. Понашају се као колонизатори. Желе да вољу грузијског народа посматрају кроз призму свог колонијалног менталитета. То је неприхватљиво, и народ Грузије то зна. Влада Грузије то зна. Унутрашња питања морају решавати сами Грузини, а не бирократе из Брисела. Због свега тога, треба да јачамо партнерство између Азербејџана и Грузије.“
[irp]Западно мешање у грузијска питања често се одвија управо преко јерменског фактора. Јерменске НВО активно подржавају протестне покрете у Тбилисију, обезбеђујући финансирање и логистику. Док се у Грузији протестни покрети маргинализују, у Јерменији расте „проевропска еуфорија“.
Постоји ризик да ће Јерменија покушати да „увуче“ Грузију у ЕУ преко свог утицаја, нарушавајући тиме њен суверенитет. Још опаснији сценарио био би онај у ком Грузија постане поприште обрачуна између прозападног и прорусског јерменског лобија, што би могло довести до отварања „другог фронта“ унутар саме земље.
Владимир Цхведијани, Грузија, /Caliber.Az
Превод с руског:В.Т./Васељенска
Бонус видео
