Устанак Срба у Банату, један од три највећа устанка нашег народа!

Устанак у Банату 1594. године био је први српски устанак против турске власти. Тај покрет банатских Срба против Османлија био је непосредан повод турском Синан-паши да спали мошти српског светитеља Светог Саве на Врачару, у близини Београда.

[irp]На челу банатских Срба у времену између предаје Баната Турцима (1551-1552) и банатског устанка (1594.) биле су самосвесне вође војничких дружина. Срби у Банату били су привилегован војнички народ са знатном самоуправом која је чинила турску власт далеком. У Банату је тада постојала густа мрежа православних манастира (Војловица, Месић, Златица, Ходош, Дреновац, Свети Ђурађ) која је од времена обнове српске црквене организације у Турској (Пећка патријаршија 1557. године) обновила самосвест банатских Срба (У „вековима вере“ колективна свест носила је увек религијско осећање). На вест о великом турском поразу код Сиска (1593.), устанак банатских Срба почео је у време „дугог рата“ (1593-1606). Положај привилегованих војничких дружина уочи „дугог рата“ био је знатно погоршан и вође војничких скупина у Банату покренуле су устанак на прве знаке турске слабости. Петар Мајзош, један од хајдучких вођа, нападом на Вршац дао је знак за почетак устанка марта 1594. године. Устанак Срба у Банату био је масован. Марта месеца 1594. устаници су заузели Бечкерек. Четири пута су устаници у великим биткама, од којих је највећа она код места Претаја, побеђивали Турке. Сва већа места у Банату, сем Темишвара, налазила су се у рукама устаника. Многе снажне личности из редова банатских Срба појавиле су се у устанку као његове вође (Сава Темишварац, Веља Миронић, Ђорђе Рац Сланкаменац).

Банатски устанак силно је ођекнуо и међу Турцима и у хришћанском свету. На двору аустријског цара Рудолфа Другог говорило се о победама банатских Срба. Немачки, француски и италијански хроничари писали су о покрету Срба у Банату. Сами устаници тражили су сусрет са војсковођама Рудолфа Другог, али се устанак суштински ослањао на Ердељ. Ердељски заповедник Ференц Гести подстицао је Србе на устанак. Лугошки бан Ђерђ Палотић снабдевао је устанике оружјем. Вршачки владика Теодор Тиводоровић боравио је код ердељског владара Сигисмунда Баторија (Бáтхорy Зсигмонд) тражећи помоћ за устанике. Ердељском владару банатски Срби слали су трофеје и прогласили га својим краљем. Војници Сигисмунда Баторија прелазили су у Банат и борили се заједно са банатским устаницима против Турака. Тако су банатски Срби свој покрет везивали за општехришћанску борбу против Турака.

[irp]Банатски устанак окрњио је самосвест Турака. Први пут после пада српске деспотовине (1459.) Срби су се побунили против турске власти. Реакција Османлија на устанак у Банату била је сурова. Синан-паша из Милешеве узео је мошти Светог Саве и спалио их на Врачару, код Београда, пред очима банатских устаника. Српски устанак у Банату укључио је Мађаре из Ердеља и Румуне. Као последица сусрета словенског и романског света у Банату и Карпатима негована је верска истоветност што је народе у вековима хришћанства чинило блиским. Учешће румунског елемента у устанку и сарадња са ердељским владарем и сталежима давали су устанку обележје општехришћанске борбе против Турака. Узрок пропасти банатског устанка налази се у поделама вођа устанка и природи војничких скупина које су самостално хитале за пленом. Устанак тако није имао обједињујућу војну стратегију. У одлучујућој бици код Бечкерека јула 1594. борило се 4.300 устаника против 36.000 Турака и пораз је био неминован.

Иза пораза дошла је турска освета. Становништво Баната било је изложено исељавању и затирању. Вршачки владика Теодор Тиводоровић жив је одран. Преживело српско становништво померило се ка северу. Истакнуте вође устанка, са својим четама, као најамници у наредне две деценије учествовале су у свим немирима, ратовима и четовањима који су захватили средњеевропски простор. У колективној историјској и митској свести српског народа не постоји сећање о банатском устанку, иако је он први покрет Срба против турске власти. Српска православна црква, која је великим делом обликовала митску свест српског народа, спаљивање моштију Светог Саве одвојила је од тока банатског устанка. У XИX и XX веку, када је грађена колективна свест о прошлости, банатски устанак се није помињао, јер се догодио ван тзв.“матице“ и његово поимање није било у интересу тзв. „дворске историографије“ која је почетке борбе против османлијске владавине тражила у Шумадији, на почетку XИX века.

[irp]Масовни покрет Срба у Банату против турске власти није био могућ без духовне обнове која је иницирана делатношћу Пећке патријаршије. Простор духовне обнове био је широк и обухватао је поред Срба у Банату и Србе Срема и Бачке. Манастири у Банату и Срему били су седишта обновљене духовности. На простору Фрушке горе у XВИ и XВИИ веку постојало је мноштво православних манастира (Кувеждин, Беочин, Бешеново, Дивша, Гргетег, Јазак, Крушедол, Мала Ремета, Велика Ремета, Старо Хопово, Ново Хопово, Петковица, Привина Глава, Раковац, Шишатовац, Врдник). За неке од њих се зна време настанка и ктитор (Крушедол – Бранковићи Максим и Ангелина, Гргетег – Вук Гргуревић); о неким манастирима постоји предање о ктитору (Велика Ремета, Бешеново – краљ Драгутин Немањић, Дивша – деспот Јован Бранковић), а већина њих се први пут помиње у турским тефтерима из XВИ века. Фрушкогорски манастири били су средишта српске културе и духовности. Мошти светитеља чуване су у некима од њих што им је давало посебан значај (Бранковићи у Крушедолу, мошти Светог Стефана Штиљановића у Шишатовцу. Од 1697. године мошти кнеза Лазара у Врднику, а од 1705. мошти цара Уроша у Јаску

Портал 083

Бонус видео