Пушоња: Ко не ствара – не опстаје: Како је прекинута веза између образовања и рада, и зашто Србија плаћа цену

Између учења и рада постоји веза. Она се описује комплементарношћу. Сама комплементарност повезује трендове двају процеса, и каже, ако расте степен формалног знања расте и продуктивност рада. Та комплементарност је већа што је знање формализованије.

А та формализација успева када се учење почиње тренинзима на послу па се потом преноси у школски систем где се разјашњавају механизми виђени на послу. Док су на послу ђаци (студенти) примају плату. Када су у школским кабинетима зараде нема већ настаје директан трошак који се рачуна по глави студента. (Рецимо, Кинези су након угушених студентских демонстрација радикално променили однос према школству. Најбоље студенте, мерено у стотинама хиљада, спремили су на најбоље приватне америчке факултете. А онда су преотимали “know how“ од најбољих индустрија света. Само први контигент брзих јапанских возова купили су као физички асет. Већ након 11 година били су у стању да сами праве те возове у њиховим новопројектованим халама, са новопројектованим машинама и алатима, и ланцима испоруке, агрегате, склопова и уређаја).

Доказано је да корени богатства леже у здравој комбинацији процеса који се одигравају у животима генерација и када се позитивни резултати преносе са једне на другу. Професори производе будуће професоре и будуће раднике. Новонастали радници ће производити потрошна добра и трајна потрошна добра. Новоформирани професори наставиће да производе ове две групе стручњака. Када је систем управљив онда продуктивност данашњих професора и радника не зависи само од њиховог напора и знања већ је то синергијски збир продуктивности њихових и постигнућа ранијих генерација.

Из овог алгоритма уочавамо неколико ствари. Прва, дисконтинуитети (физичке катаклизме, ратови, геноциди, дуготрајни унутрашњи сукоби) утичу на губитак продуктивности преживелих генерација и оних које ће тек доћи. И друга, продуктивни ланци градње људског капитала су дужи од ланаца акумулације физичког капитала. Објашњење је једноставно, професор производи новог професора и радник, а нови професор будућег професора и будућег радника. И тако у недоглед. Радник производи потрошна добра и не преноси своја знања и вештине стварајући новог радника већ само посредно помаже образовном процесу.

Крај конкретних технологија је и крај преноса знања са радника на радника. То је технолошки дисконтинуитет и крај једне ере специјалног поступка производње потрошних и трајних потрошних средстава. (То се десило привреди СФРЈ. Разорена ратом и страшним санкцијама остала је на технологијама које су сви конкуренти напустили).

Знање спорије расте у секторима директне производње и брже што се од њих више удаљавамо. Стога ће увек из животног ланца пре бити избачени они који су заковани за конкретну производну операцију или производни поступак неког индустријског сектора од архитеката новог концепта продуктивнијег начина рада. Државе које су спуштене на тај ниво знања и рада кроз директне стране инвестиције, где је мотив инвеститора најнижа цена рада и минимални порези, налазе се у најтежем положају јер имају: ниске наднице радника, ниску акумулацију знања и висок ризик од банкротства и губљења људског и физичког капитала као и одлива радне снаге у јаче економије.

Сиромашнији слојеви народа највише инвестирају у образовање деце. Сву своју уштеђевину дају за њихово школовање. Сматра се да је то најбоља инвестиција за бежање са дна. Алтруизам родитеља је немерљив што се не може рећи и за децу. Богати акумулирају штедњу и улажу је у физички капитал и тврде да више штеде од сиромашних, а то није тачно. Они само више штеде у другом асету (физичком капиталу) јер им се може. Ефекти инвестиција сиромашних настали на штедњи (одвајајући од уста!) виде се код нових генерација које конкретним знањима и умећима увећавају маргиналну продуктивност рада али и своје зараде и своју зону комфора.

Пропаст српског народа лежи у томе што странцима, дуже од пола века, поклања своју радну снагу, своју децу, а интерно преостала групација организованог народа масовно краде физички капитал и преводи га из јавног у приватно добро (дивља градња, тендери, “слободно тржиште“, личне провизије од уступљених националних добара странцима, намештене арбитраже, судски спорови, пословне активности између јавног и приватног сектора, банкарске позајмице, курсеви националне валуте, подела рада ….). Тако се кида комплементарна веза између образовања и рада. Тиме се стичу услови за трајну нестабилност и зловољу која уништава друштво.
Структурална и концептуална неизграђеност друштва пружа прилику за сваку врсту волунтаризма, па и то да мање учен “учи“ оног другог, и тако вуче кредибилитет из празне биографије, а то је најгора врста партизанштине. И партизани су стрељали све виђеније људе који су знали више од њих, протерали Немце од којих се могло нешто научити и пригрлили усташе. Зар то не радимо и данас?

Механизам стварања остао нам је тајна. Створи па троши! Наше друштво и даље врше овршену сламу и бави се праведном расподелом онога што нисмо створили. А доказано је на надполовичном делу човечанства, и када би се неком револуцијом извршила равномернa редистрибуцијa постојећих добара, она би се за кратко време поново нашла у истим рукама из којих су узета. Дакле, решење је у механизму стварања! Када то постане национални циљ, ствари ће се почети да одвијају у правом смеру. Нема тог покрета који то заговара, ни партије, ни младих, ни остарелих.

Мирослав Пушоња / Васељенска