Отворено писмо студента у блокади: Устали смо због правде, искористили су нас као сценографију за политичку кампању

Док је јавност месецима сведочила масовним протестима широм Србије, један студент одлучио је да се обрати без амбиције, без страначког штита, али са јасном потребом, да постави питања која многи избегавају. У писму које је стигло на адресу Васељенске и које преносимо у целости, он износи сумње да студентски покрет, рођен из бола и побуне против неправде, све више постаје средство у рукама оних који га никада нису носили.

„Протеклих шест месеци, нашу земљу задесио је друштвени покрет какав моја генерација, а и многе старије од нас, не памти. Последица трагедије у Новом Саду извела је на улице Србије више људи и у дужем времену, него икада пре. Моји другови и ја, као и највећи део наших вршњака, у мањој или већој мери узео је учешћа тим дешавањима. Наша генерација је устала у потрази за правдом. То је она правда која недостаје нашем друштву, иако је и у самој нашој химни дозивамо. Правда за жртве новодсадске трагедије, али и за све људе који се налазе и осећају угроженим под притиском једног све суровијег система.

Наши мотиви су јасни, намере чисте, а учинак у буђењу српског друштва свакоме видљив. Али ја не пишем ово због свега тога. Пишем због наличја ове ствари, оног широј јавности често невидљивог, а које се на крају пречесто покаже као пресудно. Пишем, јер чак и као обичан студент, на маргини ових бурних дешавања, увиђам ствари које ми изазивају сумњу и на које морам да скренем пажњу. Пишем не у жељи да икога оптужим, а још мање да доносим пресуде, већ да поставим одређена питања за која сматрам да је неопходно на њих одговорити. А на њих можемо да договоримо заједно, као цела јавност Србије, неоптерећена било којим другим поделама.

Своју анонимност ћу овом приликом задржати јер је последња ствар коју желим то да будем увучен у коло дневне политике и сукоба разних видљивих и невидљивих интересних сфера. Као студент говорим у своје име, али сигуран сам да ће се многи препознати у ономе што желим да кажем. Стога, мој идентитет је на крају сасвим и небитан, јер ја немам политичких или било каквих сличних жеља и амбиција, а оно што говорим сигуран сам да осликава ставове, недоумице и зебње великог броја мојих колега и наших суграђана.

Као неко ко је у овом периоду део студентског покрета, и учесник многих блокада и свих већих окупљања, приметио сам да поједине личности из академског живота помно прате наше деловање. У њему се појављују често у кључним моментима, и попут непозваних гостију на њега остављају свој печат. Медији им дају пажњу, често и много више него самим учесницима протеста. У почетку ми такве ствари нису сметале, али су временом постале више од случајности и стога нисам могао да их игноришем. Што сам их помније пратио, то ми је утисак био мрачнији. Наравно, професори као и сви други грађани а посебно представници академске заједнице имају права да се укључе у студентски активизам. Тај активизам се, уосталом, настоји и проширити. Међутим, имају ли права да га тихо, и под велом добронамерног савета и менторства, суштински преузму? И ако то раде, зашто то раде, и чији се све интереси иза свега тога могу крити? Навешћу неколико примера који ће показати на шта тачно мислим.

Средином децембра прошле године, на РТС-у смо имали прилике да гледамо гостовање професора Правног факултета у Београду Миодрага Јовановића. Студентске блокаде су у том тренутку трајале свега неколико недеља, енергија је била на високом нивоу, али су се појавили и први страхови везани за пропуштање наставе и могући губитак академске године (нешто што сад изгледа много реалније и извесније).

Већ тада, професор Јовановић је олако  и врло самоуверено рекао да и губитак године није ништа страшно, позивајући се на своје искуство са учешћа у протестима пре више од 3 деценије. Та изјава ми се није свидела, а посебно ми је засметала када сам сазнао (од самог професора у наставку емисије) да је он своје студије ипак завршио у четворогодишњем року. Како нешто што је важило за њега, сада не важи за нас, и обрнуто? Од колега који студирају правни факултет, сазнао сам да је професор у приватном животу још страственије политички опредељен, и да студентима редовно даје бројне савете. Неки од њих су и чисто правне природе. Када на то додамо и његово ангажовање у политичком Прогласу, добијемо то да на блокаду Правног факултета и судбину његових студената већи утицај има једна спољна политичка групација, него сами студенти. Да ли је то нормално, и да ли је природно да човек већ остварене академске каријере овенчане бројним страним стипендијама, делује преко нас несвршених студената?

Затим су уследили велики скупови на Славији крајем децембра, и Аутокоманди крајем јануара који су показали бројност и снагу студентског покрета. Након скупа на Аутокоманди,  на РТС-у смо гледали гостовање још једног истакнутог професора, овога пута декана Факултета драмских уметности у Београду, Милоша Павловића. Професор је прилично вешто и убедљиво бранио интересе студената, али његов наступ се није ограничио на томе. У складу са својим родитељским позивом, врло брзо је прешао на критику уређивачке политике националне телевизије. О томе се, наравно, свашта може рећи, али мени је скретање на ту тему само по себи изазвало неспокој. Од надстрешнице у Новом Саду чији је пад усмртио 16 људи и случаја корупције у грађевинској индустрији, некако смо нечујно дошли до уређивања државних медија. Да ли је то нешто што треба да нам заузима фокус и одвлачи пажњу у једној оваквој ситуацији, и у ограниченом времену које човек има да на телевизији изнесе своје ставове? Међутим, за професора Павловића, можда је баш то значајно.

Његова биографија говори да се ради о човеку који се између осталог бави ТВ маркетингом. У портфолију његовог рада за бројне домаће и стране маркетиншке агенције, стоји и рад на кампањама политичких странака. Уопште није чудно што такав човек налази свој интерес у обликовању уређивачке политике националних телевизија. Али какве то има везе с нама студентима, нашим захтевима, и неполитичким и надполитичким циљевима? Од колега који студирају ФДУ, а који су и започели блокаде у Београду први изашавши на улицу, сазнао сам да су у свему од самог почетка имали несебичну сагласност и чак подршку декана Павловића. Нисам могао а да се не запитам, да ли ми блокирамо улице због једне ствари и с једним (јавним и свима познатим, који је јасно садржан у нашим захтевима) циљем, а они који нас у томе подржавају са сасвим другим?

После блокаде Аутокоманде и блокаде мостова у Новом Саду, протести су се спустили у унутрашњост Србије и даље на југ. Ту су били Сретењски скуп у Крагујевцу, и две недеље касније митинг у Нишу. У организацији ових скупова највећу улогу су одиграле нашег колеге из наведених градова, показујући да је студентски покрет једнако јак и ван Београда и Новог Сада. У Нишу, један од професора који је најгласније подржао студенте била је декан Филозофског факултета Наталија Јовановић. Као и у претходним случајевима, и овде се чинило да поједини медији хоће да истакну професорку као вођу студената, иако она то није и по дефиницији не може да буде.

Опет се њеним изјавама и појављаивањима у јавности давало упадљиво више пажње него самом студентском активизму, а којег у Нишу уопште не мањка, што се може видети кратком претрагом садржаја по друштвеним мрежама. Ту је био у покушај физичког напада на њу (који наравно најопштрије осуђујем) без тежих последица, ако изузмемо додатно гурање самих студената у страну и наметање самозваних представника. О професорки Јовановић не знам ништа осим онога што се може видети у медијима, а то је да је реч о дугогодишњем политичком активисти, и супрузи локалног функционера који је у врху нишке политике већ преко 3 деценије. Сама професорка јавни је учесник претходних политичких протеста у организацији опозиционих странака о чему отворено говори. Зашто се покрету који је студентски намећу лидери са стране, и то из сфере политичког живота од кога сами студенти треба да држе што већу дистанцу? И да ли је њен утицај на нишке још већи него што се може претпоставити? У медијима се може наћи тврдња да је њен унук вођа блокаде у једној нишкој гимназији. Да ли је реч о случајности, или о приватизацији покрета за приватне, и ко зна какве и чије личне циљеве? Ако се овакве ствари виде јавно летимичним погледом, шта се може крити иза свега онога што се не види?

После огромног скупа у Београду 15. марта, већина мојих колега и ја смо осетили значајан умор. Мислим да тај умор није последица презасићености дешавањаима, већ природни резултат једног тако великог ангажмана. Ко мисли другачије, вероватно није свестан шта значе стотине непроспаваних ноћи на факултетима, и хиљаде препешачених километара широм наше земље. Међутим, изгледа да тај умор није стигао све, а посебно не оне који су ова дешавања пратили као посматрачи са маргина. Нисам једини који не може да се отме утиску да је после 15.3. студентски покрет постајао све мање студентски, а све више академски и универзитетски. У овој транзицији, некако се највише истиче ректор Београдског универзитета господин Владан Ђокић. Његова доследна подршка студентском праву на протест и одмерено држање учинили су га и угледним и популарним. Та популарност му је временом донела и нешто што личи на неформално звање студентског представника и вође. Нећу трошити речи на објашњавање колико је ово апсурдно, јер се то сасвим јасно види. Ипак, за добар део медија и јавности, он је постао портпарол свих студената. Његови састанци са представницима власти и испитивање у полицији, створили су слику борца, а испитивање у полицији (на основу, гле ироније, једне студентске пријаве) и ореол жртве. Прво по друштвеним мрежама, а онда и по главним медијима, све су се чешће чуле приче о ректору Ђокићу као председничком или премијерском кандидату будуће студентске листе. На врхунцу свега, а после много мучних расправа и дубоке подељености која и даље траје, пленум је изашао са захтевом за расписивањем ванредних избора. А многи као главног кандидата и носиоца будуће листе већ виде господина Ђокића. Уз њега се наводе и остала имена четири горепоменуте личности као кандидата за сам врх изборне листе. Време ће показати колико је то тачно, а ја бих се заиста чудио да на крају не буде.

Све ово нас враћа на почетак мог обраћања. Ту сам рекао да нећу давати одговоре, јер их немам, али да ћу поставити питања. Стара мудрост каже да у добром питању лежи и пола одговора. Па да покушам. Да ли је нормално да како време одмиче, студентски покрет бива све мање студентски, а све више професорски и ко зна још чији? Да ли је добро што временом одступа од почетних и свима јасних захтева за правдом за жртве новосадске трагедије, преко којих се уводе нови нејасни и спорни? Да ли се у свему томе огледа интерес студената, или неког другог, и кога? Да ли су поједини представници академске заједнице уједно и представници неких интереса и група које уопште нису познате јавности, а још мање студентима? И који је њихов крајњи циљ? Да ли као врхунац шестомесечне студентске борбе добијамо нову опозициону листу која ће током и после првих наредних избора прерасти у још једну партију? И за крај, да ли је добро да се покрет оконча покушајем уласка у политику на велика врата који се врло лако може неславно завршити? Ја одговоре немам, али студенти и јавност их заједно засигурно могу наћи.“