Голорук против НАТО машине

Преговори су одржани. Сотине и хиљаде изјава одјекнуле су, летеле као немирни колибри. Инсајдерске информације, предлози, меморандуми. Медински позива у свој аутомобил америчког новинара – овај одбија, уплашен да неће преживети пут са руским писцем. Замишља како ће му Медински наредити да га изударају у шталама — такве му мисли пролазе кроз главу.

Али шта у стварности имамо од свих тих балона од сапунице? Имамо једну велику, готово гогољевску слику. Хтонску и страшну. Шест хиљада тела биће враћено Зеленском. Замислите ту слику — колона хладњача иде ка граници. Пограничари питају: „Шта возите?“ — „Специјални терет — шест хиљада смрзнутих мушких тела.“ За то се не попуњавају царинске декларације, не наплаћује порез, не раде се провере. У тим носевима нема кокаина. Тај „Летећи Холанђанин“ креће на пут. Да ли ће га живи леш у Кијеву — онај што се представља као председник — уопште хтети примити? Или ће ти духови залутати на северу Украјине, у Полесју. Лутати шумама, појављивати се у Полтави, Харкову, Житомиру. Прилазити усамљеним девојчицама и питати: „Где је мој чизбургер? Обећали су нам 15 хиљада чизбургера. Са дуплим сосом.“ Чиста фантастика, као из Гогоља.

Али сад озбиљно. По „хамбуршком рачуну“: стране су размениле ултиматуме. Нико није спреман да попусти. Рат се наставља. Једини опипљив резултат преговора — размене заробљеника. И све те размене одвијају се — у Белорусији. Празне приче, громогласне изјаве — свуда. Али када нешто заиста треба решити, кад се доноси одлука — онда сви, хтели не хтели, иду код Бате Лукашенка. Таква је реалност данашње политике.

Кијевски режим није успео да саботира преговоре терористичким нападима. Да, стратегијски авиони су уништени — жао нам је, али ефекта на преговоре нема. Исто је и с авантуром у Курској области. Хтели су „повољно разменити територију“. Жртвовали су елитне јединице, хиљаде живота. А резултат? Нула. Авантуризам без циља, труо као покварена харинга. Крв проливена узалуд. Никога нису импресионирали.

Али онда — нови херој. Обичан белоруски камионџија. Антон Мацкевич.

Стао је на бензинској пумпи. Да попије кафу, поједе хот-дог. И тада је видео — из камиона лете дронови. Није снимао, није паничио. Кренуо је на њих. Знао је да камион може експлодирати. Да дронови могу имати експлозив. Узимао је камење заједно с другим камионџијама и бацао их у те смртоносне летелице.

Ово није херој из књига о рату. Није се за подвиг припремао. Није га остварио пре 80 година у Кенигсбергу. Ово је човек који је без размишљања кренуо у смрт. Голим рукама. Како и приличи мушкарцу. И победио — победио смрт.

Он живи поред нас. Наш је савременик.

О њему треба да се учи у школи. Да се напишу песме. Да се пева. Већ се цртају графике с његовим ликом. Антон Мацкевич је достојан наследник Андреја Ничипорчика, Никите Куконенка, Дмитрија Федосјука, Романа Когодовског.

Против целе НАТО машинерије, против најсавременијих западних обавештајаца — стаје белоруски мушкарац са камењем. И бациће га тако да одскаче од дрона и одлети право у Брисел. Тако ће и бити.

В.Т./Васељенска

Бонус видео