ЦЕЛО СЕЛО БОРДЕЛ: ДЕВОЈЧИЦЕ И ЖЕНЕ ОД 10 ДО 40 ГОДИНА ПРИМОРАНЕ ДА ЗАДОВОЉАВАЈУ КЛИЈЕНТЕ ПРЕД СОПСТВЕНОМ ДЕЦОМ!

Док се свет свакодневно бори за људска права, у селу Даулатдија, у Бангладешу, већ деценијама се одвија хорор у коме нестају људскост, достојанство и било каква нада у бољи живот.

У овом месту, које важи за један од највећих легалних бордела на свету, више од 1.500 жена и девојчица сваког дана пружа сексуалне услуге за бедних пар фунти по клијенту. Међу њима су многе девојчице које су отете, продате од стране сопствених породица или преварене од стране макроа.

„Све што желимо је да се играмо. Волеle бисмо да неко пронађе неко друго место за нас“, испричала је једна од девојчица која је силом гурнута у овај пакао.

У просторијама бордела често се налази и до 1.000 деце, која одрастају у истим собама у којима њихове мајке раде, сведочећи ужасима од најранијег детињства.

Жене су заробљене у дуговима које морају да отплате макроима — чак и када дуг буде враћен, слобода је и даље недостижна. Рад у проституцији се наставља, без излаза.

„Имала сам осам година када су ме довели. Дали су ми две чоколаде, ушле смо у кућу и никада више нисам изашла“, сведочи једна жена која и данас живи у Даулатдији са својом децом.

Муштерије, углавном локални радници, камионџије и путници, свакодневно посећују ово место, без икаквог осећаја кривице.

„Напорно радим, овде дођем да се одморим. Изаберем ону која ми се свиди. Не осећам се лоше“, каже један од клијената.

Иако је проституција у Бангладешу легална у регистрованим борделима, велика већина жена је у стварности изложена насиљу, злоупотребама, болестима и сиромаштву. Чак и мртви овде немају мира — тела се понекад бацају у реку јер их околна села не прихватају за сахрану.

Међународне организације годинама упозоравају на ово људско страдање, али власти у Бангладешу упорно ћуте.

„Женама Даулатдије: више нећемо ћутати. Време је да се ово место затвори и женама обезбеде прави домови и сигурна радна места,“ поручили су недавно из Amnesty International-а.

Док званичници окрећу главу, генерације деце одрастају у циклусу страдања, гледајући исте сцене којима су сведочиле њихове мајке и баке.