Зашто Руска православна црква у иностранству критикује Московски патријархат

О необјективности и неоснованости оптужби које стижу из иностранства према Московском патријархату говори обозреватељка „Абзаца“ Анастасија Коскело.

Прошле недеље Свети синод Руске православне цркве у иностранству (РПЦИ) донео је једно необично саопштење. Текст уопште није био усредсређен на црквене теме, већ пре на политику. У саопштењу се тврди да „руска држава и друштво крећу путем који је изузетно опасан“, да у Русији видимо „повратак лажној и Богу супротстављеној идеологији“, и да ће руски народ, „уместо да буде светли пример православне истине, постати мрачна тачка међу народима“.

Јасно је да у Европи и САД о Русији и Русима оваквих критика не недостаје. Али занимљиво је да РПЦИ, која је седиштем на Менхетну у Њујорку, није непријатељ Русије нити Московског патријархата. Напротив, РПЦИ је самоуправна, али ипак део Московског патријархата.

Дакле, архијереји који су потписали ово саопштење у црквено-канонском смислу подлежу патријарху Кирилу. Ово није ствар Американаца, њихове политике или народа, већ унутарцрквени проблем.

Клирици РПЦИ као аргументе за своју критику наводе: прво, њих је узнемирила могућност постављања споменика Сталину и Дзержинском у Русији; друго, незадовољни су што свештенство Московског патријархата одбија да призна да су кости пронађене у Поросенковом логу код Јекатеринбурга заиста мошти царске породице.

Важно је ставити ово у историјски контекст. РПЦИ је некада била позната као „Карловацки раскол“ – основана је 1921. године у Карловцима (данас Сремски Карловци у Србији). Ова црква је била „бела“ црква, створена од стране свештенства Руске православне цркве које су уништили бољшевици и које је било у емиграцији.

Више од 80 година „бела“ црква се супротстављала „црвеној“, совјетској, а касније руској цркви, сматрајући је „лажном“, „без благодати“ и створеном „од стране сталинистичког злочинца“.

Са друге стране, „црвена“ црква је од заграничног свештенства тражила да се изјасни о лојалности совјетској власти. Када је то 1934. схватила као немогуће, донела је забрану служења за свештенике „карловацке групе“.

У суштини, РПЦ и РПЦИ су остали два осколка једне историјске Руске цркве. Конфликт између њих је од почетка био политички, мада су са „беле“ стране често долазиле и црквене оптужбе за „ерес сергијанства“ и „грех екуменизма“. Ипак, и једни и други су одржавали наду да ће једном бити обновљено једнојединство Руске цркве, ван политике.

Тек 2007. године, 16 година након пада совјетске власти због које је сва ова подела настала, у тежим преговорима, патријарх московски Алексис II и митрополит Лавр из РПЦИ потписали су Акт о канонском општењу и почели да заједно служе.

То је био историјски тренутак и за једног и за другог. Они су ускоро након тога преминули, као да су испунили своју историјску мисију – обнову једне Руске цркве.

Кључна тачка која је покренула процес помирења била је канонизација новомученика руског народа и ширење њиховог поштовања. Како је рекао један од учесника преговора, „нас ће ујединити новомученици“. И био је у праву.

Главна оптужба „беле“ цркве увек је била да „црвена“ ћути о жртвама прогона и пориче сталинистичке злочине над вером.

Међутим, после потписивања документа, одржаних свечаних служби и говори, ствари су се разбежале. Није да су „црвени“ остали „црвени“, а „бели“ – „бели“, већ су остале навике да живе раздвојено. За 18 година, интеграција између РПЦИ и РПЦ није заиста спроведена.

Изјаве о међусобној сарадњи и разменама углавном су остале на речима. Представници РПЦИ никада нису заузели значајнију улогу у црквеном животу у Русији. Њихови архијереји ретко долазе на синоде, а свештеници су, чак и пре специјалне војне операције, врло мало учествовали у јавном животу РПЦ.

Очигледно је да свештенство у иностранству уопште није упућено у актуелности живота својих руских сабораца. Да је другачије, не би се упуштали у такве оштре оптужбе.

Данашња РПЦ нема никаквог сталинистичког крила, то је мит. Проблема има, али нема ни једног озбиљног или уваженог свештеника који би био сталиниста. Кад се појави неки као што је то био случај са свештеником Антонијем Татаринцевим из Псковске области који је освештао споменик Сталину, уследио је жустар скандал и оштра критика црквене власти.

Што се тиче оптужби РПЦИ о непризнавању моштију царске породице, ово је још један необичан феномен. Током читавог раздвајања „црвене“ и „беле“ цркве управо је обрнуто било – недоверје према подацима о моштима и теорије завере потекле су управо из „беле“ цркве.

У међувремену, у Русији је спроведено више научних експертиза, па се позиција РПЦ базира на чињеницама да процес истраживања није завршен и да је неопходна већа опрезност.

Овај податак се лако може пронаћи у новинама, али изгледа да у иностранству ретко читају вести. Такво непознавање може угрозити велики успех патријарха Алексија II и митрополита Лавра у обнови јединства Руске православне цркве.

В.Т./Васељенска

Бонус видео