Како су рибари постали апостоли

Хоћемо ли и ми, изван правила и устава, успети да препознамо Живог Христа, да увидимо закон љубави ради кога постимо, идемо на богослужења и чинимо добра дела?

Јеванђеље које се чита ове недеље говори о позиву Христовом упућеном Његовим ученицима (Мт. 4:18–23). То је један од најтајанственијих и најнеобјашњивијих тренутака у еванђелској причи. Слика позива апостола дата је кратко: Господ прилази рибарима и каже: „Хајдете за мном.“ Они без речи, без расправе, остављају све и полазе. Замислити да неко непознат приђе радницима и каже: „Пошаљите се за мном“, а да они одмах оставе посао и крену — то нам звучи невероватно. А рибари су оставили не само мреже и чамце, већ и домове, породице, цео начин живота.

Ко их је позвао? Бог који је постао човек? Ми то данас знамо, али апостоли тада то нису знали. Чак ни до саме смрти Спаситељеве, па ни после Његовог Васкрсења, нису сасвим схватали с ким имају посла. Тек силазак Духа Светога на Педесетницу дао им је јасно разумевање. Утисак је као да су рибари читав живот чекали тај позив. У Писму налазимо један детаљ — о Нафанаилу — где се наслућује да је у његовом срцу већ постојала дубока унутрашња припрема. Што се тиче осталих апостола, разлози за њихово безусловно следовање Христу нису објашњени.

Још је загонетније како је Исус бирао људе који ће постати носиоци Његове Благовести. Проповед тражи речитост, знање. Рибари тога нису имали — знали су ловити рибу, а не говорити пред људима. Ни за данашње рекламне агенције не би били добри кандидати, а камоли за проповед Царства Божијег. Ипак, баш такви, једноставни људи, постали су гласници Божије воље и пронели Јеванђеље по целоме свету.

Цела библијска историја показује: Бог често бира „најнеквалификованији кадар“ за своју мисију. За изабрани народ бира кочевничко племе без писмености. За преговоре са фараоном шаље Мојсија, човека неспретног у говору. За цара поставља пастира Давида. Сам се рађа у штали. Једини изузетак била је Пресвета Богородица — најдостојније створење међу људима.

Из ловца рибе апостол постаје ловац душа (Мт. 4:19). Божија сила се показује у слабости. Бог узима најслабије и најнеприкладније — и кроз њих остварује Своје велике циљеве. Свет није поверовао у Јеванђеље зато што су апостоли били елоквентни или школовани — већ упркос томе.

Промисао Божији је за нас тајна. Наш разум је само „диспетчер срца“. Очигледно су срца апостола препознала Бога у Христу пре него што је то могао њихов ум. Чули су Његов глас — и пошли не за речима, него за Личности. Јер „никада човек није говорио као овај Човек“ (Јн. 7:46).

То што су апостоли препознали Христов позив, сведочи о чистоти њихових срца. Били су једноставни, без сујете — за разлику од јудејске елите, која је у Исусу видела само ривала. Смирење и свест о својој недостојности омогућили су чак и грешницима да осете светлост која је исходила из Христа. А „праведници“ су били заслиепљени завишћу.

Убивши Праведника, ипак су пазили да не уђу код Пилата да се „не оскрвнаве“ за Пасху. Лицемерје. Само један члан Синедриона, Јосиф из Ариматеје, усудио се да тражи Тело Христово. Њему више није било важно шта ће други рећи — јер је схватио да је Исус заиста Христос.

Да ли ћемо ми — изван уставних прописа — моћи да препознамо Живог Христа? Да видимо закон љубави, због кога постимо, молимо се и идемо у храм? Да ли смо способни да волимо Господа оним „безумљем љубави“ у којем нема рачунице, него само предано срце?

И сам Бог нас воли љубављу лишеном сваке логике. И ми смо најнеприкладнији кандидати за Царство Небеско. Али… Господе, као што си то увек чинио — спаси нас не зато што смо достојни, него упркос свему.

СПЖ

Бонус видео