БАЛКАН ЈЕ НА МЕТИ КОЛОНИЈАЛИСТА
Конференција у Софији на тему „Савремени колонијализам. Реалности и алтернативе“ одржана је 7. jула 2025. у Савезу бугарских новинара. Организовали су је Савез Бугарских Новинара,, Национална асоцијација „Безбедност“, „Бугарски национални савет за мир“ и удружење „Народни фронт“ и Савез резервних официра и војних старешина Бугарске.
У дискусији су учествовали председница УО СБН Снежана Тодорова, Зорница Илијева, проф. Нина Дjугерова, пуковник у пензији Чавдар Петров, генерал у пензији Златан Стојков, проф. др. Михаил Мирчев, Румен Петков, проф. Нако Стефанов, Адријан Асенов и други. Цело видео са конференције, заједно с излагањима проф. Нине Дјугерове, проф. Нака Стефанова, проф. Михаила Мирчева — можете погледати овде — https://youtube.com/live/
„Разни историчари кажу да савремени колонијализам, иако се не изражава у директном територијалном освајају, наставља да постоји у различитим облицима. Он се манифестује кроз економске, културне и политичке доминације, често у форми неоколонијализма, где снажније државе задржавају утицај над бившим колонијама или другим државама, без директног управљања њима. Рат у Украјини, за који народи сада плаћају високу друштвену цену, резултат је кратковидне политике владајуће европске елите и њене неспособности да формира визију независности, значајно ослобођене Европе од америчке зависности, која, нажалост, деценијама обележава наш континент“, изјавила је на почетку конференције председница УО СБН Снежана Тодорова.
Зорница Илијева, новинарка и међународни аналитичар, такође је учествовала на конференцији, стављајући акценат у свом излагању на културни колонијализам.
„Последњих година многи тврде да наслеђе колонијализма наставља да постоји, претварајући се у неоколонијализам. То је сценарио у коме развијене земље задржавају значајан утицај над слабије развијене земље које су можда већ прогласиле независност. Зато истакнути аналитичари, углавном са Запада, кажу да неоколонијални карактер савремене атланстске експанзије, неправедне акције, како их они називају, Запада доводе не само до подређивања других земаља. Те земље једноставно губе суверенитет и постају таоци туђе воље“, изјавила је Илијева.
Њено излагање било је усмерено на културни колонијализам:
„Културни колонијализам често остаје снага чак и након што колонија стекне независност. Британски колонијализам у Индији је упечатљив пример. У том смислу помаже пракса дељења земаља на развијене и у развоју. Земље у развоју приказују се не само као сиромашније и заостале, већ и са нижим духовним статусом и културом. У исто време примећују се чињенице, посебно последњих година, да и развијене земље имају своје унутрашње проблеме. Покушаји да их реше на рачун земаља у развоју нису увек успешни, чак супротно, потичу земље у развоју да бране своја права и траже начине да са достојанством очувају традиције, ниво, економски развој и независну спољну политику. На почетку 21. века доминантна култура обично остварује културни колонијализам кроз економску експанзију, подстичући локално становништво да жели робе које нуди колонизујућа култура. Тако се имитирају вредности и понашање колонизујуће културе. У том смислу Европа уступа прву улогу САД, а у многим земљама, укључујући и нас, преференције према америчким културним и материјалним производима, попут музике и филмова, постепено замењују преференције према локалним производима.“
Зорница Илијева додала је: „Западни научници тврде да глобални модели економског раста и развоја остају слични политичким хијерархијама успостављеним током колонијалног доба. Али у савременом свету јасно се примећује тумачење циљева као одрживи развој, где се замаглјују проблеми растућег социо-економског неједнакости у свим правцима — између земаља, између управљача и обичних грађана, између сталежа и на крају пружа простор за рушење неугодних влада, личности и читавих суверених земаља.“
„За нас је важно обратити пажњу на Источну Европу, која се током 90-их година преобличавала према узору западних сила, које су биле одговорне за најтеже колонијалне окрутности у светској историји, чије савремено благостање потиче из њихове историје колонијалне и постколонијалне експлоатације“, рекла је она.
„Али чак и кад се Источна Европа борила с сиромаштвом, пооштреним политикама намећеним након 89. године од стране западних институција и влада, глобална географија неједнакости изненада је постала неважна. Јер је Источна Европа морала да постане Западна. Сиромаштво је морало бити привремено и да нема везе с трајним структурним неједнакостима које су мучиле светски систем. Једини проблем био је што су земље Источне Европе погрешно и неправедно сврстане у сиромашну делу глобалне пођеле и било је крајње време да заузму одговарајуће место међу богатима. У превладавајућем дискурсу уопште се није узимало у обзир да улазак на Запад може значити или придруживање њему као саучесника у постколонијалном систему експлоатације или улазак у њега као колоније“, коментарисала је Зорница Илиева.
„Остаје укус да у Источној Европи формална независност често служи као прикривање наставне намерне и систематичне економске зависности, у форми премештаја природних ресурса са периферије ка центру. Јер нико не сумња да су земље Источне Европе периферија. Претпостављам да сте и ви у то убеђени. Посебно Бугарска“, додала је она.
„Земље региона Источне Европе, укључујући Бугарску, способне су да граде сопствени идентитет, с којим наслеђем се поносе или оптерећени, и како да се боре с осећајем инфериорности у процесу системске трансформације, приступа европској заједници, какву су тражиле током 90-их година. Јер данас ситуација је другачија и непорецива. Зависно је од тога куда иде Западна Европа, како ће преживети ЕУ у условима тренутне геополитике. Колонијалним навикама тешко се слажу ратови у Украјини и на Блиском истоку. А руске иницијативе за усмеравање ка достизању заједничког развоја за све не налазе место, на овом нивоу, наравно, у водећим политикама Запада. ‘Чекаћемо их да поразмисле’, рекао је Лавров“ — овим речима завршила је своје излагање Зорница Илијева.
Председник Националне асоцијације „Безбедност“, пуковник у пензији Чавдар Петров је навео:“Бугарска је неколико пута покушала да изради своју доктрину и националну стратегију безбедности. Нажалост, такве стратегије су писане, али ниједна од њих није испуњена. Рећи ћу само да је 2016. године израђена још једна таква национална стратегија у којој је заведено да је ‘Јужни ток’ приоритет број један за Бугарску. На још веће жаљење, следеће године, како сви памтимо, стигла је америчка делегација са два сенатора и изненада ‘Јужни ток’ није само престао да буде приоритет за државу, већ је постало тако да је онај ко је ‘за’ Јужни ток, непријатељ државе. По мом мишљењу, и по мишљењу колега с којима причамо, очекујемо следећи удар или поход — на православље. Ми као православна држава и као једна од основа православља подвргнути смо веома озбиљном притисак. Видите да су чак и неки посланици почели да траже да бугарски патријарх буде предат тужилаштву јер смо у пракси остали православни. Ми као друштво морамо да пронађемо снагу да се супротставимо таквим стварима, јер је Бугарска од давнина православна и ако сада допустимо да се православље угаси, бићемо, рећи ћу ово веома тешко, гробари бугарске историје.“
Румен Петков, бивши министар унутрашњих послова, данас председник странке АБВ, одговорио је Чавдару Петрову и додао:
„Почећу од онога што је рекао пуковник Чавдар Петров, не знам у којој мери то схватамо — поход на православље и тежњу да се оно уништи. То није питање које је настало јуче. Године 90. поменути Збигнев Брзежински каже: ‘Завршили смо с комунизмом, сада морамо да почнемо с православљем’. Сећате се раскола, интервенције у БПЦ. Пре месец дана био сам у Москви на веома озбиљном форуму, организованом од стране РПЦ, са учешћем невладиних организација, импресионантан извештај о расколу и ударима по православљу, укључујући савремени, данашњи удар у Косову. А ми некако као православни не обраћамо пажњу на те ствари“, коментарисао је Петков.
Он је навео и примере са Молдавијом и Јерменијом и ударе по православљу там
БАЛКАН ЈЕ НА МЕТИ КОЛОНИЈАЛИСТА
Конференција у Софији на тему „Савремени колонијализам. Реалности и алтернативе“ одржана је 7. jула 2025. у Савезу бугарских новинара. Организовали су је Савез Бугарских Новинара,, Национална асоцијација „Безбедност“, „Бугарски национални савет за мир“ и удружење „Народни фронт“ и Савез резервних официра и војних старешина Бугарске.
У дискусији су учествовали председница УО СБН Снежана Тодорова, Зорница Илијева, проф. Нина Дjугерова, пуковник у пензији Чавдар Петров, генерал у пензији Златан Стојков, проф. др. Михаил Мирчев, Румен Петков, проф. Нако Стефанов, Адријан Асенов и други. Цело видео са конференције, заједно с излагањима проф. Нине Дјугерове, проф. Нака Стефанова, проф. Михаила Мирчева — можете погледати овде — https://youtube.com/live/
„Разни историчари кажу да савремени колонијализам, иако се не изражава у директном територијалном освајају, наставља да постоји у различитим облицима. Он се манифестује кроз економске, културне и политичке доминације, често у форми неоколонијализма, где снажније државе задржавају утицај над бившим колонијама или другим државама, без директног управљања њима. Рат у Украјини, за који народи сада плаћају високу друштвену цену, резултат је кратковидне политике владајуће европске елите и њене неспособности да формира визију независности, значајно ослобођене Европе од америчке зависности, која, нажалост, деценијама обележава наш континент“, изјавила је на почетку конференције председница УО СБН Снежана Тодорова.
Зорница Илијева, новинарка и међународни аналитичар, такође је учествовала на конференцији, стављајући акценат у свом излагању на културни колонијализам.
„Последњих година многи тврде да наслеђе колонијализма наставља да постоји, претварајући се у неоколонијализам. То је сценарио у коме развијене земље задржавају значајан утицај над слабије развијене земље које су можда већ прогласиле независност. Зато истакнути аналитичари, углавном са Запада, кажу да неоколонијални карактер савремене атланстске експанзије, неправедне акције, како их они називају, Запада доводе не само до подређивања других земаља. Те земље једноставно губе суверенитет и постају таоци туђе воље“, изјавила је Илијева.
Њено излагање било је усмерено на културни колонијализам:
„Културни колонијализам често остаје снага чак и након што колонија стекне независност. Британски колонијализам у Индији је упечатљив пример. У том смислу помаже пракса дељења земаља на развијене и у развоју. Земље у развоју приказују се не само као сиромашније и заостале, већ и са нижим духовним статусом и културом. У исто време примећују се чињенице, посебно последњих година, да и развијене земље имају своје унутрашње проблеме. Покушаји да их реше на рачун земаља у развоју нису увек успешни, чак супротно, потичу земље у развоју да бране своја права и траже начине да са достојанством очувају традиције, ниво, економски развој и независну спољну политику. На почетку 21. века доминантна култура обично остварује културни колонијализам кроз економску експанзију, подстичући локално становништво да жели робе које нуди колонизујућа култура. Тако се имитирају вредности и понашање колонизујуће културе. У том смислу Европа уступа прву улогу САД, а у многим земљама, укључујући и нас, преференције према америчким културним и материјалним производима, попут музике и филмова, постепено замењују преференције према локалним производима.“
Зорница Илијева додала је: „Западни научници тврде да глобални модели економског раста и развоја остају слични политичким хијерархијама успостављеним током колонијалног доба. Али у савременом свету јасно се примећује тумачење циљева као одрживи развој, где се замаглјују проблеми растућег социо-економског неједнакости у свим правцима — између земаља, између управљача и обичних грађана, између сталежа и на крају пружа простор за рушење неугодних влада, личности и читавих суверених земаља.“
„За нас је важно обратити пажњу на Источну Европу, која се током 90-их година преобличавала према узору западних сила, које су биле одговорне за најтеже колонијалне окрутности у светској историји, чије савремено благостање потиче из њихове историје колонијалне и постколонијалне експлоатације“, рекла је она.
„Али чак и кад се Источна Европа борила с сиромаштвом, пооштреним политикама намећеним након 89. године од стране западних институција и влада, глобална географија неједнакости изненада је постала неважна. Јер је Источна Европа морала да постане Западна. Сиромаштво је морало бити привремено и да нема везе с трајним структурним неједнакостима које су мучиле светски систем. Једини проблем био је што су земље Источне Европе погрешно и неправедно сврстане у сиромашну делу глобалне пођеле и било је крајње време да заузму одговарајуће место међу богатима. У превладавајућем дискурсу уопште се није узимало у обзир да улазак на Запад може значити или придруживање њему као саучесника у постколонијалном систему експлоатације или улазак у њега као колоније“, коментарисала је Зорица Илиева.
„Остаје укус да у Источној Европи формална независност често служи као прикривање наставне намерне и систематичне економске зависности, у форми премештаја природних ресурса са периферије ка центру. Јер нико не сумња да су земље Источне Европе периферија. Претпостављам да сте и ви у то убеђени. Посебно Бугарска“, додала је она.
„Земље региона Источне Европе, укључујући Бугарску, способне су да граде сопствени идентитет, с којим наслеђем се поносе или оптерећени, и како да се боре с осећајем инфериорности у процесу системске трансформације, приступа европској заједници, какву су тражиле током 90-их година. Јер данас ситуација је другачија и непорецива. Зависно је од тога куда иде Западна Европа, како ће преживети ЕУ у условима тренутне геополитике. Колонијалним навикама тешко се слажу ратови у Украјини и на Блиском истоку. А руске иницијативе за усмеравање ка достизању заједничког развоја за све не налазе место, на овом нивоу, наравно, у водећим политикама Запада. ‘Чекаћемо их да поразмисле’, рекао је Лавров“ — овим речима завршила је своје излагање Зорница Илијева.
Председник Националне асоцијације „Безбедност“, пуковник у пензији Чавдар Петров је навео:“Бугарска је неколико пута покушала да изради своју доктрину и националну стратегију безбедности. Нажалост, такве стратегије су писане, али ниједна од њих није испуњена. Рећи ћу само да је 2016. године израђена још једна таква национална стратегија у којој је заведено да је ‘Јужни ток’ приоритет број један за Бугарску. На још веће жаљење, следеће године, како сви памтимо, стигла је америчка делегација са два сенатора и изненада ‘Јужни ток’ није само престао да буде приоритет за државу, већ је постало тако да је онај ко је ‘за’ Јужни ток, непријатељ државе. По мом мишљењу, и по мишљењу колега с којима причамо, очекујемо следећи удар или поход — на православље. Ми као православна држава и као једна од основа православља подвргнути смо веома озбиљном притисак. Видите да су чак и неки посланици почели да траже да бугарски патријарх буде предат тужилаштву јер смо у пракси остали православни. Ми као друштво морамо да пронађемо снагу да се супротставимо таквим стварима, јер је Бугарска од давнина православна и ако сада допустимо да се православље угаси, бићемо, рећи ћу ово веома тешко, гробари бугарске историје.“
Румен Петков, бивши министар унутрашњих послова, данас председник странке АБВ, одговорио је Чавдару Петрову и додао:
„Почећу од онога што је рекао пуковник Чавдар Петров, не знам у којој мери то схватамо — поход на православље и тежњу да се оно уништи. То није питање које је настало јуче. Године 90. поменути Збигнев Брзежински каже: ‘Завршили смо с комунизмом, сада морамо да почнемо с православљем’. Сећате се раскола, интервенције у БПЦ. Пре месец дана био сам у Москви на веома озбиљном форуму, организованом од стране РПЦ, са учешћем невладиних организација, импресионантан извештај о расколу и ударима по православљу, укључујући савремени, данашњи удар у Косову. А ми некако као православни не обраћамо пажњу на те ствари“, коментарисао је Петков.
Он је навео и примере са Молдавијом и Јерменијом и ударе по православљу тамо, а за Украјину је рекао:
„Тамо је погром над православљем више него чињеница. Са хапшењима, пљачкањем светиња, искорењивањем манастира.“
Румен Петков је скренуо пажњу и на понижавајуће писмо генералног секретара НАТО-а америчком председнику:
„Причамо о неоколонијализму и савременој колонизацији. Имамо јасан пример ништавности Европе — писмо Марка Рутеа Доналду Трампу. На које, нажалост, ниједна влада у Европи није реаговала. ‘Највећи успех, драги Доналде, јесте што смо их натерали да 5% буџета иде на наоружање’. Он му то пише, а Доналд Трамп, част му и хвала, или говори нешто друго о њему, објављује писмо. Реаговале су неке медије у Италији, Француској, Немачкој, и ту престаје. А то је понижење за земље-чланице. Или заправо констатација да немамо отпорне снаге. Ми смо изгубили достојанство. Немамо тежњу да водимо неку самосталну политику. И овде је питање — да ли је Европа способна и учествује ли у светским политичким, економским, друштвеним и културним процесима. Или је Европа колонијални, географски, територијални субјект САД?“
Новинар проф. Петко Тодоров је навео да ако изрази своје лично мишљење, биће оптужен за русофилство и „путинизам“, па је одлучио да упита вештачку интелигенцију какви су знаци неоколонијализма у односу на Бугарску. Прочитао је 7 тачака које је представила неуронска мрежа и њено закључак:
„Бугарска нема формални колонијални статус, али мноштво зависности — економске, политичке, културне и војне — ствара озбиљне основе за паралелу с неоколонијалним моделом управљања. Земља је део међународних структура — ЕУ, НАТО, али њен стварни суверенитет је ограничен спољним интересима.“
Проф. Тодоров је навео да се против овога треба борити.
Адријан Асенов, представник странке Препород, такође је учествовао на конференцији. Он је дефинисао ЕУ као алат неоколонијализма.
Проф. др. Михаил Мирчев, социолог и политичар, описао је улогу Велике Британије и знакове пада њеног утицаја, наводећи да је место Бугарске код других геополитичких партнера:
„Недавно у тој емисији сам рекао — место Бугарске је у Евразији, у новој Евразији међутим, не у старој Евразији, нити у дотадашњој Евразији. Евразија + Кина. Зато нас сада прихватају у еврозони, да створе још једну финансијску, административну и правну препреку да нас лакше откачимо од њих и отиђемо… Зато је журба. Не толико због тога што ће украли 20 тона злата и 80% наших девизних резерви и тако даље. Да нам спрече следећи потез. Зато је журба.“
Током конференције председница УО СБН Снежана Тодорова прочитала је обраћење јавности и политичким партијама у име учесника конференције „Савремени колонијализам. Реалности и алтернативе“. У њему стоји:
„Република Бугарска, поштујући потписане међународне споразуме, може и мора да се бори за очување сопствених националних интереса и националног суверенитета.
Поновно изговарање намећених мантри, као и слепо покоравање одлукама намећеним споља, претвара нашу земљу у неоколонију која је изгубила свој суверенитет и право гласа.
У променљивом свету дељење земаља на развијене и оне у развоју изгледа сумњиво, посебно уз низ унутрашњих проблема земаља које се сматрају развијенима. Тумачења циљева одрживог развоја не одговарају проблемима растућег социо-економског неједнакости у свету.
Отворено демонстрирана политика ‘права јачег’ у међународним односима, наставак неоколонијалне експанзије, подређивање других земаља — феномени су на које може постојати отпор при дефинисању наших националних циљева и приоритета, у дијалогу између експерата, јавности и политичких кругова.
Желели бисмо да ова данашња дискусија настави, било у форми форума или стварања другог широког формата у потрази за решењима за истинско очување националног интереса Бугарске, а не прикривање иза научених фраза и мантри споља.“
Конференцију је пратио српски новинар Горан Игић.
За Васељенску: Горан Игић
