КРИМИ-ПОСЛОВИ! Како је Неша Роминг са бившим начелним управе за технику БИА и кумом тужиоцем опљачкао систем!

Од малог трговца мобилним телефонима и уличног шибицара, до једног од најмоћнијих бизнисмена у Србији, Ненаду Ковачу, познатијем и као Неша Роминг, требала је само адекватна политичка структура. Његов пословни пут није био резултат некаквих иновација, већ комбинација политичких, тужилачких  и безбедносних веза које је изградио доласком демократског режима на власт. Кључне фигуре у тој мрежи заузимају Драган Ђилас, главни тужилац Основног јавног тужилаштва у Београду Љубивоје Ђорђевић и Зоран Станић – Зис некадашњи начелник управе за технику и Безбедносно-информативној агенцији. 

Тачка прелома у Ковачевом бизнису догодила се у време када је Драган Ђилас управљао Београдом. Управо тада Ковач добија  ексклузивно право за увоз „Самсунг“ уређаја за Србију, што му директно отвара приступ, не само тржишту, већ и стратешки важним структурама у држави. Једну од битнијих улога у том процесу имао је Зоран Станић, тада на челу Техничке управе БИА, који је према према добро обавештеним изворима, преко тог сектора омогућио Ковачу директан улаз у систем државних уговора, посебно са Телекомом Србије и, што је посебно алармантно, са самом Безбедносно-информативном агенцијом.

На тај начин, Ковач је постао снабдевач не само тржишног сектора, већ и државне безбедности. Наводи о провизијама које је Станић примао као посредник у тим пословима, постали су део неформалних извештаја који су кружили унутар службе, али никада нису постали предмет званичне истраге. Као између осталог што је изостала истрага и поводом трансакција и нелегалних радњи самог Станића.  Истовремено, Ковач је наставио да шири свој пословни утицај кроз мреже компанија повезаних преко офшор зона, чиме је додатно замагљен ток новца и природа уговора склопљених са државним институцијама.

Оно што посебно указује на дубину те спреге између бизниса, безбедносних структура и правосуђа јесте чињеница да су и Ковач и Станић, али и два бивша шефа Безбедносне агенције Александар Ђорђевић и Драган Марковић. како наводе медијски извештаји, власници објеката у истом нелегалном насељу на обали Саве, у заштићеној зони, где је градња строго забрањена. Истраживања више независних медија потврђују да су ти објекти подигнути без дозвола, али до данас није покренут ниједан поступак за њихово уклањање. Напротив, насеље је годинама унапређивано и инфраструктурно обезбеђивано као део паралелне стварности, у којој закон не важи за све подједнако.

Изостанак, не само истрага поводом корупције у самој Безбедносно -информативној агенцији, већ и у бројним другим случајевима који су процесуирани само кроз независне медије, Ковач великим делом може да захвали свом куму, главном јавном тужиоцу Основног јавног тужилаштва у Београду, Љубивоју Ђорђевићу.  Иако формално позициониран као носилац тужилачке функције у Основном јавном тужилаштву, Ђорђевић је, према сведочењима више извора, постао фактор системске заштите Ковача од свих потенцијалних поступака. Његова функција није била само у игнорисању постојећих предмета,  већ у активној опструкцији и превентивном уклањању било каквих правних последица. Случајеви који су покретани против Ковача, према наводима из правосудних кругова, редовно су завршавали у фиоци, заштићени кумовским односом и контролом над тужилачком хијерархијом.

У више наврата, новинари, појединци из правосуђа и политике указивали су на чињеницу да се име тужиоца Ђорђевића појављује и у контексту Скај преписки, као и у комуникацији лица из криминалног миљеа, што додатно поставља питање интегритета не само њега лично, већ и институције коју представља. Упркос тим наводима, нити је икада покренута истрага, нити је јавност добила било какав одговор о природи његовог односа са Ненадом Ковачем, као ни о улози коју је имао у опструкцији појединих предмета.