Историјска суша на Блиском истоку претвара Израел у мету

Више блискоисточних земаља забележило је рекордно високе температуре и најмању количину падавина у последњих неколико деценија. Израел је први подигао узбуну.

Пољопривреда у Израелу зависи од природних ресурса више него код већине суседа. Због драстичне промене климе, власти најављују велику „реструктурирање региона“, истовремено тражећи начине да не изгубе место у предстојећој „воденој трци“.

Испуцала земља

Иако није прва, ова суша је највећа у историји Израела. Према речима Хезија Лифшица, шефа Управе за водне ресурсе Израела, извори слатке воде на северу земље достигли су критични минимум, док је река Банијас, један од притока Јордана, скоро потпуно пресушила.

А[irp]лтернативни извори воде, који су требало да задовоље потребе земље бар још десет година, испоставили су се недовољним. Лифшиц каже да се Израел суочава с изазовом какав није познавао последњих сто година.

Пољопривреда је прва осетила удар: принос пшенице и јечма у неким регионима пао је и до 60%. Увођење ограничења на наводњавање изазвало је скок цена воћа и поврћа – неки производи су поскупели за 20% у три месеца.

Прогноза остаје песимистична. Власти не успевају да зауставе раст цена нити да умире незадовољне фармере и становништво.

Ситуацију погоршавају и шумски пожари, затим сукоби с Ираном и његовим савезницима, који доводе до затварања великих израелских предузећа – пример је луке Ејлат.

Регионални колапс

Проблеми с водом не погађају само Израел. Његови суседи такође се боре са сушом.

У Либану је река Литани забележила драстичан пад водостаја. У марту је влада морала да привремено угаси неке хидроелектране. У јуну су опет укључене због опасности од нестанка струје.

Ни крајем јула ситуација није стабилизована. Језеро Караун, највећи резервоар у земљи, нагло се смањује, што онемогућава борбу против евентуалних пожара.

[irp]У Ираку су температуре надмашиле рекорде из 1990-их. Нема падавина, производња пиринча је пала на нулу, а принос пшенице смањен је за 40%. Неки градови на југу, попут Саид-Дахила, проглашени су зонама локалне катастрофе.

Влада покушава да отвори позитивне теме – попут открића древног града код Мосула – али незадовољство становништва расте.

У Сирији је ситуација за сада нешто боља, али економија ослабљена ратом и сменом режима није спремна на нову катастрофу. Према проценама ФАО, 16 милиона људи прети глад због неурожаја. Површине под сетвом биће смањене за 10–15%.

Највећи ризик је у области Друза, где је политичка нестабилност већ висока, па се страхује од „водених побуна“.

У Ирану суша није изазвала пад сетве, али је видљив драматичан пад нивоа воде у резервоарима. У Техерану пет главних акумулација је испуњено тек 13%. Више од 40 градова, укључујући престоницу, трпи рестрикције у водоснабдевању.

Осим тога, инфраструктура је оштећена током израелских ваздушних напада у јуну 2025, што је додатно погоршало ситуацију у најтежем делу сушне сезоне.

Најмање погођени су Египат и Јордан – захваљујући системима за десалинизацију и доброј расподели водених ресурса, засад одржавају стабилност. Ипак, и тамо се ситуација оцењује као „озбиљно упозорење“.

Вода – ново злато

Метеоролози упозоравају да ово није изолован феномен: до 2050. се очекује смањење падавина за 12%, а до 2100. за чак 25%.

Једини ефикасан излаз је улагање у системе за прераду отпадних вода и десалинизацију.

[irp]Израелу ће, према проценама, до 2050. бити потребно повећање капацитета за воду за 53%, Ирану и Либану за 60–65%, а Сирији и Ираку чак за 76%.

Та улагања ће тражити огромна средства и дугорочне планове – нешто што многе блискоисточне земље немају. Нарочито Сирија и Ирак, где народ жели хитна решења, а поверење у власти је слабо.

Протести у тим земљама носе исту енергију као пред Арапско пролеће 2011, што поново отвара могућност пада режима.

Ризици глади, нестабилности и нових конфликата у појасу око Израела све су већи.

[irp]У том контексту, израелски „јастребови“ позивају на проактивну стратегију – идентификацију „водених ризница“ и припрему за њихову евентуалну заштиту или контролу.

Вода ће, верују многи у Израелу, ускоро постати „ново злато“ за које ће се ратовати. А Израел – због своје инфраструктуре и географије – могао би се наћи као прва мета. Зато позиви на војну спремност више нису ствар популизма, већ „реалан поглед у будућност“.

В.Т./Васељенска

Бонус видео