Турска мења правила игре: коридор Зангезур као пут нафте, гаса и исламског утицаја

Најава турског министра енергетике Алпарслана Бајрактара да је Турска спремна за пуно активирање Зангезурског коридора као нове транзитне енергетске руте из Азербејџана представља много више од пуке техничке изјаве. Реч је о озбиљном геополитичком потезу који би могао да преобликује енергетску и саобраћајну мапу ширег евроазијског простора, у корист Турске и њених савезника у исламском свету.

Према речима Бајрактара, идеја је да се доток нафте, гаса и електричне енергије из Азербејџана у Турску више не ослања на постојеће руте преко Грузије, већ да се користи нова осовина која би преко Нахчивана и Зангезура директно повезала Азербејџан и Турску. Уколико буде реализован, овај коридор неће бити само нова транзитна траса, он би постао симбол новог нивоа интеграције међу исламским државама, али и средство заобилажења геополитички нестабилних тачака.

Зангезурски коридор, чије отварање још увек зависи од политичких и безбедносних услова у јужном Кавказу, има потенцијал да постане директна копнена веза између континенталног Азербејџана и његове нахчиванске енклаве, а тиме и са Турском. Управо тај елемент физичког спајања раздвојених турских територија даје пројекту тежину далеко изван енергетског домена.

Бајрактар је у свом наступу подвукао да Зангезур не почиње од нуле. Постојећи енергетски пројекти као што су нафтовод Баку–Тбилиси–Џејхан, гасовод Баку–Тбилиси–Ерзурум и недавно успостављена електро-веза између Нахчивана и Турске, представљају темеље на којима би нови систем био грађен. Оно што је ново, међутим, јесте политичка амбиција: да се Зангезур користи не само као техничка алтернатива, већ као кључна геоекономска кичма нове регионалне конфигурације.

Турска у овом коридору види прилику не само да ојача своју улогу енергетског чворишта, већ и да преко њега отвори приступ енергетским ресурсима централноазијских држава. Таква траса би означила прву копнену енергетску линију између централне Азије и Европе која би се у потпуности ослањала на исламске земље, искључујући досадашње транзитне државе попут Русије, Ирана или чак Грузије.

У геополитичком смислу, реч је о процесу у којем Турска настоји да изгради нову осовину, и физичку и политичку, кроз евроазијско копно, којом би се смањио утицај западних структура, а повећала аутономија и повезаност земаља које се у идеолошком и културном смислу налазе у исламској сфери. Управо зато овај пројекат изазива велику пажњу и отпор — не само у Јерменији, кроз коју би Зангезур морао да прође, већ и у другим центрима моћи који досад нису навикли да енергетски токови пролазе без њихове контроле.

Реализација Зангезурског коридора још увек није извесна. Она зависи од политичких договора, безбедносних гаранција и инфраструктурних услова. Али сама чињеница да Турска јавно најављује његово активирање као стратешки циљ говори довољно о томе у ком правцу Анкара жели да води регион, не као посредник, већ као стожер.

Никола Вуксановић / Васељенска