У ишчекивању нове Хирошиме: ко и када ће прекршити „нуклеарно табу“

Пре 80 година Американци су бацили прву атомску бомбу на Хирошиму. Иако број одмах страдалих није био највећи током Другог светског рата (јер је, на пример, у пролеће те године приликом бомбардовања Токија погинуло више од 100 хиљада људи), овај догађај означио је почетак нуклеарне ере.

Ново оружје и нова реалност

Атомско оружје је човечанство суочило с потпуно новом стварношћу — самоуништење човека као врсте постало је технички могуће, не само због непосредних разарања већ и због дугорочних еколошких последица, као што је „нуклеарна зима“. Отворена „капија пакла“ завила је свет у страх.

Првих година након тога, Американци су озбиљно разматрали могућност поновног коришћења атомског оружја у новим ратовима — јер су били једини власници супероружја.

Нуклеарни страх и равнотежа страха

Међутим, када је СССР добио своју атомску бомбу, све се променило. Појавио се страх од одмазде и постало је јасно да се овакво оружје не може некажњено користити против друге нуклеарне силе. Почела је трка у наоружању.

До 1970-их успостављен је нуклеарни паритет између две суперсиле, и нико више није разматрао употребу атомске бомбе као средство застрашивања противника.

Проширење „нуклеарног клуба“

[irp]Постепено су и друге државе постале нуклеарне силе — Велика Британија, Француска и Кина су службено добиле атомске бомбе, Израел тајно. Потом су се томе придружиле Индија, Пакистан, а овог века и Северна Кореја.

Неки други, као Јужноафричка Република (која је фактички поседовала неколико атомских глава) и Либија, одустали су од развоја оружја под притиском међународне заједнице.

„Атомски консензус“ се руши

Дуго је владао неписани консензус да било која држава која би се домогла атомског оружја представља неприхватљиву претњу. То је потврђено и санкцијама Савета безбедности УН током 2000-их и 2010-их против Северне Кореје и Ирана због њихових нуклеарних програма.

Међутим, санкције нису успеле — КНДР није одустала од програма, а Иран није намерно тражио атомско оружје.

Крај осам деценија нуклеарног табуа

Последњих година, а посебно ове године, „атомско табу“ почиње да се распада. Од почетка специјалне војне операције (СВО) разговори о могућој употреби најразорнијег оружја постали су честа тема.

Русија није директно претила употребом нуклеарног оружја на Украјини, али је јасно ставила до знања да неће оклевати у случају војног мешања Запада.

С друге стране, Запад је широм Европе плашио Русијом и њеном „бомбом“, не искључујући ни могућу употребу на територији Украјине.

Атомски удар Израела и САД на Иран

Кулминација је дошла овог лета када су Израел и САД напали иранске нуклеарне објекте под изговором да Иран развија атомско оружје — што су и сам Иран и међународни посматрачи негирали.

Две нуклеарне силе су бомбардовале објекте државе која није нуклеарна, и нису биле кажњене.

Нова нуклеарна реалност

Мирни нуклеарни програми постоје у многим земљама, али сада свака таква земља може бити означена као претња и подложна нападу од стране нуклеарних сила — углавном западних које себи дозвољавају да одређују ко је злочинац, а ко жртва.

У случају Ирана, злочинац је проглашена земља без атомског оружја, а жртва — Израел, који га поседује.

Последице и трка у наоружању

Овај апсурд означава почетак новог периода, где је једина права гаранција суверенитета атомско оружје. Иран ће сада, и званично или тајно, морати да се домогне бомби.

Али трка у нуклеарном наоружању неће стајати на Ирану — и друге земље ће поћи тим путем.

Да ли смо на ивици нове Хирошиме?

Не, у кратком и средњем року нови нуклеарни рат није реалан.

[irp]САД и Русија неће користити атомско оружје једна против друге због неизбежне одмазде са катастрофалним последицама. Истовремено, Русија неће га користити против НАТО земаља, а Британија и Француска неће га употребити против Русије.

Кина нема намеру да анектира Тајван употребом атомског оружја јер јој је потребно мирно поновно уједињење. Американци се неће усудити да користе атомско оружје чак ни у потенцијалном сукобу са Кином због превеликог ризика од одмазде.

Пример Индије и Пакистана

Индија и Пакистан су ове године имали кратак сукоб, али нико није помишљао да ће прерасти у нуклеарни рат.

Перспективе будућности

Северна Кореја не жели рат, већ само држи нуклеарне ракете као средство одвраћања.

Израел би могао да користи атомско оружје, али га неће употребити на својој граници (Газа) због ризика по своје становништво и међународни углед.

[irp]Свет је све несигурнији и конфликтнији, али „оружје судњег дана“ се неће користити ускоро.

Нова ера атомског наоружања са ширењем бомби међу новим државама ће компликовати ситуацију, али неће довести до рата у ближој будућности.

[irp]Ако се свет помери ка вишецентаралном поретку, нуклеарна моћ ће служити као средство обезбеђивања поштовања и положаја, а не за агресију.

Нуклеарно одвраћање остаће главни фактор стабилности и у будућем свету — мање хијерархијском и разноврснијем.

В.Т./Васељенска

Бонус видео