Судије за претходни поступак промениле квалификацију КД како би онемогућиле притвор за нападаче на полицију!

Уместо да бране ред и закон, судије за претходни поступак Вишег суда у Београду самовољно покушавају да промене квалификацију кривичног дела и тиме онемогуће притвор за насилнике који нападају полицију на протестима.

За успешну револуцију, улица увек мора имати људе унутар зидина двора.  Србија нема двор, али зато у тужилаштвима и судовима има револуционара  више него на улицама. И то се најјасније види да у тренуцима док Србија покушава да очува институционални поредак пред лицем организованог политичког насиља, које сада већ садржи и све елементе тероризма, четири судије Вишег суда у Београду користе своје судијске функције како би на „двору“ деловали као продужена рука истог оног уличног покрета који отворено жели само једно – да сруши државу. Али за разлику од оних који бацају каменице и разбијају излоге, ове судије то раде елегантније, са судијским чекићем и тогом.

Четири судије за претходни поступак, Ана Милошевић, Милош Лабудовић, Ксенија Марић и Маријана Јанковић Дебељак, у јавности познате по својој активној политичкој ангажованости и потписивању јавне подршке блокадерима, донеле су „правни став“ којим се суштински блокира рад Вишег јавног тужилаштва у Београду и укида правна квалификација дела „насилничко понашање на јавном скупу“.

Суштина њиховог „правног става“ се заснива на низу својевољних тумачења, у овом случају значи да ако нападнете полицајца на протесту, то није више „насиље на јавном скупу“, него се третира као „напад на службено лице“, што је знатно блаже кривично дело и у надлежности нижих, основних судова. А зашто је то важно? Зато што тиме Више јавно тужилаштво губи надлежност, не може да предлаже притвор, не може да води поступак, и, ефекат је постигнут – насилник иде кући.

То је опасан правни трик и апсурдни покушај да се обезвреди стварна тежина напада на полицију као део масовних протеста, који последњих неколико дана садржи све елементе тероризма. Али, по логици ових судија, полицајац који на протесту добије каменицом у главу, није нападнут у оквиру јавног скупа, већ у некаквом „индивидуалном“ нападу, који не представља део ширег политичког насиља. Шта нам тиме судије поручују? Да насилници на протесту нису опасни учесници у рушењу јавног реда и државе, већ да су само „грађани који су се посвађали са полицајцем“. То је ниво дрскости који овај „став“ носи у себи и који наравно као званично судско саопштење преноси редакција Нова.рс и презадовољни Иван Милићевић у нади да је неко доскочио фокусу његове опсесије, главном јавном тужиоцу Ненаду Стефановићу.

Подсетимо, да судије немају право да доноси правне ставове. То може једино Врховни суд, и то у оквиру уставног поступка уједначавања судске праксе. Једино општа седница Вишег суда може разматрати неко питање и донети смернице или закључак ради уједначеног поступања, али те смернице нису обавезујуће. Никада ниједна група судија нити одељење нема то овлашћење.

Управо зато је овај „став“ не само бесправан, већ опасан. Њиме покушава да се обори не само надлежност Вишег јавног тужилаштва, релативизује насиље, већ се шаље порука свим будућим насилницима: не брините, има ко ће вас извући.

Дакле, суд, који би морао бити бедем закона, у овом случају постаје фактор политичке заштите, али не жртава, већ извршилаца насиља. И ту долазимо до „дворских дама“ које су и стуб ове револуције, јер када институција која би требало да суди насилницима, почиње да сарађује с њима, то више није криза правосуђа, то је државни удар изнутра.

Посебно ако се има у виду и чињеница да ове судије нису неки неутрални актери, већ јасно политички декларисани учесници блокада, који су својим потписом подршке давно изгубили објективност. Сада се њихове одлуке временски поклапају с политичким наративима и њихов „став“, који је идентичан ставу уредништва Нове.рс, не долази као резултат стручне расправе, већ као епилог даљег развоја догађаја, односно сада већ отворено учешће у операцији рушења легитимитета државе.

Најзад, ако полицајац више није службено лице, а протест није јавни скуп, и насиље више није насиље, него „политички израз“, шта је следеће? Да ли ће у следећем правном ставу писати да камен у главу није кривично дело, већ симболички чин грађанског отпора?

Васељенска