Црна Гора:Нико разуман не може оспорити нити обесмислити историјски значај 30. августа!
Нико разуман не може оспорити нити обесмислити историјски значај 30. августа, тј. дана када су прије пет година слободни и храбри грађани срушили злочиначку диктатуру.
[irp]Већ сам истицао: у ту величанствену побједу слободних људи није уткана искључиво вриједност чудесних литија и пресудна улога блаженопочившег митрополита Амфилохија, већ и вишедеценијска борба знаних и незнаних јунака (у оквиру политичких организација и изван њих) против криминалне власти која је прогонила, дискриминисала, хапсила и убијала политичке неистомишљенике и неутралисала било коју форму слободне мисли. На стотине организованих протеста и антирежимских акција током тмурних година диктатуре уткани су у ту епохалну побједу.
Често сам своје писаније прије 30. августа завршавао покличом: „Ослободићемо Црну Гору!“ и накнадно бивао хапшен од стране диктатуре због таквих ријечи. Данас, припадници опозиционе и криминогене партије ДПС саркастично и са подсмијехом говоре о „ослободиоцима“, али нико од њих не стрепи да ће бити ухапшен због тога што има другачије политичко мишљење, или што је против актуелне власти. Ето, поред свих позитивних помака који су направљени у претходних пет година – овај је вјероватно најзначајнији. Данас се лакше и слободније дише – и то нико не може оспорити.
[irp]Значај 30. августа не може оспорити ни најновија јавна интервенција Здравка Кривокапића, тј. његова финална издаја. Пошто је изневјерио све своје најближе савјетнике и сараднике, он је на крају издао и саму Цркву, која га је посредно предложила за тадашњег представника слободних грађана и за будућег премијера. Грандиозност 30. августа ће опстати упркос Здравку и његовим имитаторима у конвертитству, попут актуелног предсједника Милатовића који, такође, чини све што је у његовој моћи како би изневјерио вољу и жеље грађана који су га већински изабрали.
Свакако, ситуација у држави након пет година од пада диктатуре није идеална и неки од слободних људи су с правом разочарани. Још много чега треба учинити у развоју демократије, меритократије, владавине права, политике запошљавања, ослобађања правосудних институција, процесуирања обореног диктатора и његових пајташа… Како би демократија истински заживјела проћи ће вјероватно још изборних циклуса.
[irp]Међутим, слободни људи (а и они разочарани међу њима) не треба да се „пецају“ на причу ДПС-а о „никад горој ситуацији“ и на сличне глупости. Ситуације су, напросто, неупоредиве. Данас се, као држава, а и сви заједно морамо потрудити да помажемо најугроженијим категоријама, да остваримо општенародно помирење и благостање у нашој земљи.
Бошко Вукићевић/083.портал
Они нису више Црногорци и њима импонује када их називамо Монтенгрини. У вери да је тај назив „комифо“(како то кажу Стеријини ликови). Броз је, да би их одвојио од осталих Срба, измислио неко „чојство и јунаштво“ кога је било, ни мање ни више, него као код осталих Срба. У ствари права је истина да су црногорска племена све до Петра Првог П.Његоша крваво ратовали међусобно, подељени на оне уз Турке и оне уз Млечане. По доласку из Русије, где је Петар Први ишао по помоћ услед велике глади у Ц. Гори, на критику Русије стања у Ц. Гори, овако се Петар обраћа, у свом делу „Посланица Црногоцима: „Зато на оружје и крваво поље, мили витези – да покажемо непријатељу шта су кадре јуначке горе. Да покажемо да у нама неугашено србско* срце куца, србска* крвца врије, да покажемо како горскијех јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина. Цетиње јуна 1976.год.