Крвава шака глобалног формата: од Mjaft до Србије и Непала, штампани протести као стратегија геополитике

У Србији већ једанаести месец без прекида трају протести и блокаде, а један симбол у том покрету недвосмислено се издвојио као визуелни центар народног отпора, црвена, крвава шака. Није то симбол изграђен у тишини креативних агенција, већ директан, снажан и на улици рођен знак, порука о кривици, упозорење и оптужба, нацртана рукама људи који више немају стрпљења.

Али ова шака није нова, она је визуелно и стратегијски повезана са претходним фазама политичких интервенција у Србији, почев од 2000. године и покрета „Отпор“, па све до данашњих дана. Разлика је у боји, али суштина и логистика остају препознатљиве. Оно што је некада била песница, сада је шака, али и даље са истим потписом.

„Отпор“, као што је познато, није био изолован студентски покрет, већ структура подржана споља, пре свега од стране западних фондова и амбасада. Из те школе настао је CANVAS, Центар за примену ненасилних акција и стратегија, који од тада делује широм света, обучавајући нове генерације активиста како да подигну отпор против непожељних режима. У Србији је та мрежа и даље активна, дискретно, али доследно, под новим именима и преко нових платформи. У том смислу, крвава шака данас није одвојена од историје песнице, већ је њен наставак, у новој форми и са новим набојем.

Док Србија живи једанаести месец уличне мобилизације, у Непалу је, након укидања приступа друштвеним мрежама и вештачки извазване кризе поверења младих у власт, избио протестни талас под именом „Gen Z Movement“. На улицама Катмандуа, млади носе транспаренте, мајице, поруке, све у визуелном стилу препознатљивом из претходних примера. Иако је симбол који се користи другачији,  у овом случају инспирисан аниме културом и Straw Hat пиратима,  сам начин појављивања, естетика и медијска презентација идентични су ранијим обрасцима.

И у Србији и у Непалу присутна је иста мрежа подршке. Организације као што су USAID, NED и Open Society Foundations видљиво делују у оба случаја. Учесници протеста у Србији су, како сведоче и страни медији, у директној или индиректној вези са структурама које сарађују са CANVAS-ом, или су већ прошли кроз њихове обуке. Исто важи за кључне актере непалских демонстрација. Образац је толико препознатљив да је постао као шаблон: млади као први фронт и маска западне опозиције, визуелна упечатљивост, исте слике, исти симболи, исте боје, подршка од истих људи и исти медији.

Разлика је у томе што је Србија опет прва. У Непалу тек почиње протестни циклус, у Србији је крвава шака већ ушла у јавни простор као снажан, незамењив симбол. Док у Катмандуу протесте прати симболика из поп културе, у Београду се појављује нешто много снажније,  симбол који више није метафора, већ директна порука. У питању је политичка и етичка оптужба, и у томе лежи њена тежина.

Наравно, медијски третман оба покрета прати исту уређивачку матрицу. Западни медији не прате протесте као посматрачи, већ као уредници наратива и директно логистички извршиоци револуције, они који усмеравају снагу, „пумпају и дижу тензије“. Камере бележе пажљиво изабране кадрове, портали објављују препознатљиве сцене, млади, транспаренти, отпор.

У свему томе, крвава шака добија двоструки смисао. Са једне стране, она припада народу који је доживео неправду, и у том контексту је аутентична. Са друге, она је и део ширег визуелног система који се већ користио, модификовао, рециклирао. Међутим, оно што се не сме изгубити из вида јесте тренутак у коме се тај симбол вратио у Србију, не као копија, већ као примарна порука, као нешто што је настало овде и једном срушило државу и које се враћа опет.

У времену када се револуције осмишљавају као производ, протести мере по броју објава и хаштага, крвава шака из Србије поново је подсетник да не може све да се контролише. Тај симбол, без обзира на то ко га је први дизајнирао, у овом тренутку припада онима који више не верују у институције, у медије, ни у празна обећања.

Зато није чудо што из Србије опет почиње. И зато се гледа и из Катмандуа. Не зато што је све исто, већ зато што образац више није тајна, већ јавно доступан модел. Али у том моделу, Србија није реплика. Она је оригинал.

И то није теорија завере, нити пуко нагађање. То је пракса, добро позната свима који су бар једном наишли на зид кад су покушали да размишљају мимо линије коју неко други повуче уместо њих.

Симболи су одавно престали да буду народни. Постали су препознатљиви, али не због аутентичности, већ због употребљивости. Уместо да представљају борбу за правду, све чешће служе као визуелна дозвола за политичку интервенцију. Протест више није спонтани акт, већ производ, а слобода није право, већ лиценца, дата само онима који играју по правилима.

Софија Марић / Васељенска