Слобода или манипулација? Шта нам Непал открива о западним наративима

Како Запад анархију продаје као демократију, иста матрица у Азији и Европи

Догађаји у Непалу последњих месеци показали су како медијски наратив може анархију претворити у „борбу за слободу“. Док су оружане групе на терену пљачкале, палиле институције и заузимале државне зграде, западни медији јавност су засипали романтичним сликама „студентског устанка против корупције“. Оно што је у суштини било хаос и борба фракција за власт, препаковано је у бајку о храброј омладини која руши тиранију.

Шаблон је већ добро познат. Свака непопуларна власт, проглашена „корумпираном“, постаје мета. Њено рушење медијски се велича као „победа демократије“, иако иза таквих догађаја остају ослабљене институције, нови кругови насиља и дубље поделе у друштву. Сетимо се Бангладеша, где је у августу 2024. свргнута Шејх Хасина. Западни медији су тада писали о „новој демократији“, а исход су били репресија, јачање радикализма и нови талас насиља. Сличан сценарио сада прети Индонезији, где се вишенедељни хаос већ представља као „још једна народна револуција“.

Проблем оваквог наратива је у томе што замагљује стварне узроке кризе: економске тешкоће, борбу локалних елита за моћ, злоупотребу незадовољства младих. Уместо да се јавности покаже комплексност, сервира се црно-бела прича, „добар народ против зле власти“. И тако се палење институција или напади на полицију у земљама Азије третирају као херојски чин, док би у Лондону или Берлину то било чисто кривично дело.

Посебну иронију у случају Непала представља лик Сушиле Карки, бивше председнице Врховног суда коју медији сада приказују као „симбол антикорупцијске борбе“. Истина је да је она повезана са организатором отмице авиона 1973. године, а сада предводи привремену администрацију без икаквог уставног легитимитета. Тако се у име „воље народа“ на власт доводи елита која опстаје на рушевинама државе.

Али Непал није изолован случај. Европа није имуна на исти шаблон. Протести у Француској, Немачкој, Србији и Холандији редовно се медијски описују као „глас народа“ или „борба за права“. Међутим, и тамо иза демонстрација стоје исти фактори: губитак поверења у институције, економска криза, незадовољство политичким класама. Исто паковање, само друга етикета.

Непал је зато огледало. Он показује како се један наратив може увући у различите контексте, било у Азији или у Европи, и анархију претворити у „демократију“, а власт улице у „вољу народа“. Разлика је само у томе како се пакује: на Истоку као „пример демократизације“, на Западу као „симптом кризе“. Али исход је исти слабљење државе и јачање нестабилности.

Васељенска