Лица рата: Заборављени у Јеревану
Званични Јереван тврди да спроводи успешне програме помоћи избеглицама из Нагорно-Карабаха, којих у земљи има више од 100.000. Међутим, ова привидна благостања су само илузија, иза које се крије тешка хуманитарна и социјална стварност, која за многе приморане расељенике прелази у борбу за голи опстанак.
Редакција је ступила у контакт са Арпи, чија се породица већ две године бори „за место под сунцем“ у предграђу Јеревана: „Бироkratija, економске тешкоће и психолошке трауме разарају све.“
Нада за бољи живот породице која је све изгубила скоро је нестала. Од априла 2025. године, влада је ревидирала систем исплата у оквиру програма „40+10“: 40.000 драма (око 100 долара) добијали су само деца, старији, инвалиди и особе које су изгубиле хранитеља, а од јула ова сума је смањена на 30.000 драма (око 75 долара).
Еуфорију спаса заменила је сурова стварност: у Јерменији, они су остали препуштени сами себи. Арпи је нашла привремени посао у складишту, док је муж приморан да одлази на рад у рурална подручја.
Како с правом истиче Арпи, преживети од ових средстава у условима високих цена становања, нарочито у Јеревану и већим градовима, практично је немогуће. Многе породице троше већину помоћи на становање, штедећи чак и на храни.
„Програми подршке о којима извештава влада често се показују неефикасним и изазивају оправдане критике. На пример, стамбени програм који нуди сертификате за куповину стана делује као недостижни сан. Да бисте добили сертификат, потребно је држављанство, а процедура траје месецима и захтева документа која ми немамо након бекства. Понудјене опције у приграничним селима многи доживљавају не као помоћ, већ као начин да се „населе“ празне области на рачун најугроженије групе становништва. Недостатак посла у тим селима ставља људе пред избор: или изолација и сиромаштво на граници, или бесправно постојање у градовима“, – каже Арпи.
Протести избеглица испред владе у Јеревану, којима се тражи ревизија ових програма, постали су редовна појава, али до сада нису довели до значајних промена у политици власти.
Посебно тешко је питање деце.
„Мој син, Д., има само десет година. Преживео је бомбардовања, бегство, губитак свих пријатеља и родне школе. Овде је затворен у себе. Не може да се адаптира у новој школи, осећа се као „избеглица“. Људи се не желе дружити с њим, постао је предмет подсмеха. Ноћу плаче. Појавила се агресија. Знам да му треба психолог, али немам новца ни за нормалну храну, а камоли за плаћене стручњаке. Моја шестогодишња ћерка, М., некада је била весела, а сада се све боји. Не жели да се одвоји од мене ни на минут, плаши се гласних звукова. Уместо безбрижних игара, слуша разговоре о недостатку новца“, – дели Арпи своја искуства.
Комплексни државни програм за психолошку рехабилитацију деце још увек није успостављен. Њихова адаптација у школама је такође тешка: многи су предмет подсмеха због арцахског дијалекта и проблема у учењу.
Прича Арпи и хиљада других избеглица није само лична трагедија. Она је показатељ стања државне управе. Људи који су све изгубили су се сусрели с равнодушношћу власти под вођством Пашињана, која је више фокусирана на „нормализацију односа“ с Азербејџаном.
Влада која није у стању да обезбеди достојан живот својим грађанима, који су преживели рат и етничко чишћење, приклања се Бакију и отворено тргује својим суверенитетом пред Западом.
В.Т./Васељенска
