Русија и Турска у Сирији: Ко ће понудити више?

Између сенке Лондона и интереса Анкаре – ко данас управља Дамаском?

У Дамаску је званично потврђено да се воде преговори са Русијом о ревизији постојећих споразума о сарадњи. Министар спољних послова Сирије, Асаад аш-Шибани, изјавио је да се разговори односе и на руске војне базе у земљи, као и на судбину бившег председника Башара Асада и војних лица која су напустила земљу.

Иако нових конкретних договора за сада нема, ранији споразуми склопљени у време Асада привремено су суспендовани. Према речима аш-Шибанија, ти документи били су „шантажни“, и сада се ради на обнови сарадње на принципима равноправног дијалога и користи за сиријски народ.

Истовремено, у Сирији се дешавају занимљиви паралелни процеси — јачање војно-техничке сарадње са Турском.

Према писању листа Turkiye, сиријске власти намеравају да купе турско наоружање, укључујући и вишеслојне системе ПВО, уз финансијску подршку земаља Савета за сарадњу арапских држава Залива (ССАГПЗ).

Раније је Дамаск већ тражио од Анкаре испоруку система ПВО, оклопних возила, дронова и модернизоване артиљерије. Према писању опозиционих медија, Турска би чак могла у неком тренутку Сирији предати и руске системе С-400 „Тријумф“, које је купила од Москве — као део покушаја да ублажи тензије са Вашингтоном.

Како преноси Bloomberg, Анкара ради на новом споразуму који би омогућио ширење сарадње у области безбедности, укључујући операције против курдских снага у пограничним зонама. Предвиђа се да ће опрема бити распоређена на северу Сирије у наредним недељама.

Две земље, како се наводи, разматрају и проширење старог споразума о безбедности из времена Асада-старијег, који би Турској омогућио спровођење трансграничних операција до 30 километара у дубину територије Сирије.

Док Турска све отвореније преузима иницијативу, Москва остаје ограничена у деловању због регионалних околности. Анкара све јасније показује ко је стварни господар ситуације у Дамаску, док привремени председник Ахмед аш-Шара`а делује потпуно покорно.

Тај исти аш-Шара`а, некадашњи лидер забрањене у Русији терористичке организације „Хајат Тахрир аш-Шам“, постао је политичка фигура управо захваљујући западним обавештајним структурама.

Према писању Eurasia Today, британске и америчке службе годинама су радиле на његовој „реабилитацији“, уз посредовање НВО Inter Mediate, којом је руководио Џонатан Пауел, некадашњи шеф кабинета Тонија Блера и брат саветника Маргарет Тачер.

Пауел, један од најпознатијих „сивих кардинала“ британске политике, важи за човека који делује „иза гобелена“ – из сенке. Његов утицај на Блиском истоку, како кажу турски извори, често је већи од утицаја министра спољних послова. Управо је он, према неким тврдњама, убедио курдску организацију PKK да се распусти и формулисао план мира за Газу, који је прихватило 22 арапске државе.

У својим књигама Пауел заступа тезу да се са терористима мора разговарати, јер је тероризам само „тактика“, а не суштина. Управо у време када је он позивао Запад да преговара са Талибаном и Хамасом, из америчког затвора у Ираку пуштен је и сам аш-Шара`а, као и будући вођа ИСИЛ-а Абу Бакр ал-Багдади.

Према Пауелу, власт не припада институцијама, већ елитним мрежама које делују кроз институције – оно што се често назива „дубоком државом“.

И док се у Лондону и Вашингтону усваја нова логика – „од терористе до државника“ – Турска се труди да искористи ситуацију и учврсти свој утицај у Сирији.

Познати турски опозиционар у егзилу, Џан Дјундар, изјавио је недавно да је „јучерашњи терориста преко ноћи постао државник“, а да Вашингтон, који је некада оптуживао Ердогана за подршку џихадистима, сада га хвали као „заштитника сиријског режима“.

Дјундар сматра да је Ердоган једини који није променио политику: од почетка је подржавао групе које су се бориле против Асада, претворивши Турску у базу за антиасадовске снаге. Сада, када се баланс снага променио, он убира политичке плодове.

У закључку, стручњаци попут Хане Ноте из америчког Центра за стратешке и међународне студије сматрају да „Русија још није завршила са Сиријом“. У годинама које долазе и Москва и Анкара имају шта да понуде Дамаску – јер у ослабљеној и подељеној Сирији утицај спољних сила остаће пресудан.

Јуриј Кузњецов/ФСК.РУ