Илија Петровић: Ћутати зарад “заједништва” са Хрватском (2. део)

У најранијој фази свога деловања (4. фебруара 1991), Србско национално вијеће СлБаЗС замолило је Народну скупштину Републике Србије да “и свим Србима који живе изван садашњих њених граница, без обзира на мјесто њиховог рођења”, призна србско држављанство. Сматрало се, наиме, да би тај чин дао Србској Држави “легитимно право, али и обавезу да брине о животима свих угрожених Срба”, као и да “предузме све претходне радње за евентуални прихват угрожених Срба из садашње Републике Хрватске, пошто тако обиман и за србски народ трагичан подухват не би смио бити ослоњен на дјеловање добронамјерних појединаца или група, страначких или ванстраначких”.

Чинило ми се неопходним да, дан или два касније, о писму Скупштини известим и Станка Цвијана (1951), министра за Србе ван Србије, његову садржину “обогаћујући” предлогом да Држава Србија што пре оформи Комесаријат за избеглице (и назове га именом Томе Максимовића, комесара за избеглице у влади Милана Недића), како се не би дошло у неприлику да нам будуће избеглице лутају Србијом без заштите и без квалитетне помоћи, а да нам се деца погубе и пре него што ратни окршаји почну.

Можда је чуо шта му говорим, али као да ме није чуо.

Почетком марта, од Цвијана се могло чути да га највише брину приче оних који свакодневно, у виду разних делегација, долазе у Министарство и траже оружје. То су људи из Петровца, Невесиња, Шамца… сви забринути; ситуација се мења из дана у дан. Муслиманска Странка демократске акције (СДА) и ХДЗ већ су наоружале своје чланство, чак и друге своје сународнике и истовернике, док су Срби и даље голоруки. Могао би неко приговорити да је на основу појединачних прича тешко доносити вредне уопштене закључке, али ако је једна страна наоружана а друга не, онда се заиста свашта може десити. Не бисмо смели бити изненађени. Доживи ли катастрофу само једно село, не могу имати алиби ни држава Србија ни њена власт.

Министар Цвијан јадао се што нема довољно људи који би се бавили србским проблемима; било би му потребно бар једно лице које би “покривало” Србе изван Југославије и једно за Србе у Хрватској; то не би требало да буду обични чиновници, већ “кртице”. Он сам желео би да посети неке србске крајеве и упозна се са приликама али је то скоро неизводљиво; рече да је на коришћење добио возило које се морало неки пут и гурати на друму.

Тих дана постављено је и питање Радоману Божовићу (1953), председнику Извршног већа Војводине, како ће се у текућим збивањима поставити држава Југославија. Уистину, све беше неизвесно. Држава јесте издала наредбу да Југословенска народна армија (ЈНА) уђе у Пакрац, али наше мишљење о томе чину и ономе што ради југословенска држава иде на једну страну, а на другој страни остаје стање онакво какво јесте. Без обзира на све то, наше није да дајемо лажну наду испрепаданом србском народу, ми се морамо ослонити на југословенске институције, укључујући и војску. Војска јесте ушла у Пакрац, али то није довољно, има и других места у која би она морала ући; нама се понекад чини да се ствара клима у којој ЈНА не може обавити свој основни посао.

Што се тиче држања званичне Србије према ономе што се дешава на западној страни, мислимо да би се свакако морале избећи страначке страсти; нас може умирити само духовно јединство србског народа, страначка својатања појединих активности нису нам потребна. Из муке у којој се нашла србска нејач, нико не би смео стварати некакав политички или други капитал. У том тренутку, две су ствари биле битне: прва, да ЈНА делује на време и квалитетно, стварно заштитнички, и друга, да се организујемо за случај кад народ почне да се спонтано покреће са намером да напусти своје домове и спас потражи у Србији.

Божовић објашњава да је у сталној вези са председницима свих граничних општина, али да се никакве вансистемске мере не могу предузимати пре заседања скупштинског одбора за ванредна или нека слична (безбедносна) питања. Србија се мора чувати да се не направи нешто горе. На моју примедбу да је од свих “вансистемских” мера важно једино наоружавања голоруког србског народа, Божовић каже, скоро љутито: “То не долази у обзир, одговорно вам кажем”.

После тога, без одговора остаје питање да ли се о стварању једног координационог тела може постићи договор с најодговорнијим личностима у Србији и да ли се негативан одговор може саопштити телевизијском гледалишту. Јер, изненађен тиме, Божовић моли да схватимо ситуацију у којој се Србија и њена Влада налазе. Могућности Извршног већа Војводине нису изван онога о чему одлучује Влада Србије, а његово лично мишљење да се “разложно инсистирање на наоружавању јер је свет голорук”, не може се изједначавати са званичним ставовима државе Србије. “Нема смисла стварати паралелни орган”, утолико пре што званичне информације казују да је досад из Хрватске прешло у Србију између двеста и триста људи. Каже даље да ово јесте “историјска ствар за српски народ”, али Србија не сме радити на своју штету. “Уколико изађемо снагом аргумената, биће мање штете по српски народ”. После свега, он закључује да треба сачекати званичан став Србије, због чега ни он не жели да у јавност или пред другима “излази” са својим личним мишљењем.

На званичан став Србије није требало дуго чекати јер се већ 5. марта могло од минстра Цвијана чути да је седница Владе Србије прошла “конфузно”, ре да је издато једно саопштење које сугерише да Србија не би хтела да се у најновијим догађајима експонира као некакав противник Хрватској, понајмање војни. “Ето, Станко, откуд револт српског народа у СлБаЗС према Београду”, кажем као узгред.

Да тај револт баш и није био безазлен, на самој средини марта потврђено је писањем Вечерњих новости да је Друштво независних новинара поднело кривичну пријаву против уредника новосадске Телевизије, који су пуштали вести и саопштења у вези са деловањем СНВ. Разлог: саопштавање података о погибији неколико лица у Пакрацу (вест преузета из програма црногорске телевизије) изазвало је узнемиреност међу грађанима СлБаЗС, због чега је дошло до њихове сеобе на леву обалу Дунава. Занемаримо ли једно офуцано новинарско правило да треба извештавати истинито, “независни” новинари овом тужбом најављују своју спремност да прикривањем истине подрже злочин. Они као да не схватају да би нејављањем о погибији србских грађана у Пакрацу отворили широк простор за потпуно уништење србског живља затеченог у границама неоусташке Хрватске, чиме би, у ствари, и себе сврстали у злочинце.

У суштини, ово није само покушај да се минира деловање Србског националног вијећа СлБаЗС, већ и отворена претња да се настави са разбијањем Србства.

Може ли се до јединства

Подстакнуто одлукама о суверености Хрватске, Словеније и Маћедоније, СНВ СлБаЗС донело је, претпоследњег мартовског дана, одлуку о присаједињењу СлБаЗС Републици Србији. Радоман Божовић оцењује да је то изванредан корак, да је Одлука донесена у правом тренутку, као наручена “и да ништа сада не треба хладити”. Та је Одлука унела у Хрватску велик немир, а за даље разговоре, до 15. маја (до избора новог председника Председништва Југославије), била је изванредан предуслов да и Србија истакне неке своје захтеве; на чињеницу да иза ове Одлуке стоји србски народ, ваљало је гледати као јак аргумент у будућим међурепубличким расправама.

За разлику од Божовића, Милошевић није баш најзадовољнији прокламованим присаједињењем западних србских крајева Републици Србији. Али, шта је ту је – казује пензионисани ђенерал Душан Пекић без икаквог коментара додајући претпоставку, да ли своју да ли Милошевићеву (са којим се редовно среће), да би наредних дана (недеља?) могло доћи до “усаглашавања ставова” и формирања Републике Југославије, без унутрашњих граница.

(Пекић не рече да ли је иједном речју “бранио” присаједињење – вероватно није, мада је имао прилике да присуствује бар некој од “сеанси” у којој је Милошевић, озбиљан и разложан момак, био спреман да саслуша – и примени! – нешто што се косило са његовим првобитним концептом. Тако, на пример, при нашем првом сусрету (19. марта 1991), његову скоро узгредну опаску да је разговарао са Фрањом Туђманом о подели Босне и Херцеговине, рекама Неретвом и Босном, “у лету” сам прокоментарисао запажањем да би то био пад Крајине одмах јер Книн удаљен сто педесет или двеста километара од Неретве, не би имао никаквих изгледа за опстанак. Први пут ме је он тада видео, али је одмах одустао од деобне замисли. Без речи је знао да послуша неке моје мање “судбинске” примедбе, а моје вишемесечно инсистирање на предлогу да се у Западном Срему, војно, успостави граница линијом Осек-Чепин-Ђаково-Шамац, није “прошло” јер га је академик Василије Крестић, његов главни саветник за историјску тематику, неупоредиво утицајнији од моје маленкости, почетком децембра 1991, убедио да “није реално да Винковци и Осијек буду српски”).

Пекић нема одговора на питање помоћу којих би се то “трикова’ могло извести, али се присетих како је Синиша Николић, оснивач и главни уредник новосадске Самоуправе, годину дана раније рекао како би се, у страху од Србске Земље, о којој сам тада причао а касније и писао, могло десити да, Југославију изграде исти они који су пре годину дана били против Југославије. Мрка капа, нарочито ако ће ту капу кројити они који су у Југославију ушли када се друкчије није могло.

Био је то период током којега су се политичари са србске стране више бавили домишљањем о србској судбини а мање потрагом за неким прихватљивим решењем, тако да је Бранко Костић, нови члан Председништва Југославије (из Црне Горе) изјавио у неком разговору, у Подгорици, да “актуелна политичка власт у Хрватској треба да призна државотворна права Србима а Срби да одустану од аутономних покрајина”. Добар момак, али, што би рекли Шумадинци, нови мајстор под реп коље)!

Захтев СНВ са припојење СлБаЗС Републици Србији, нашао се 2. априла на дневном реду затворене седнице Скупштине Србије. У кулоарима, посланици се одушевљавају тим актом, а кад се гласа – не изјашњавају се “за”.

Из вести Трећег програма Телевизије Београд (4. априла) дало би се закључити да Влада Србије предлаже Скупштини да се одлуке СНВ СлБаЗС и САО Крајине ставе у редовну процедуру, путем скупштинских одбора. Истовремено, Влада оцењује да би прихватање ових одлука било у супротности са пре два дана усвојеном Декларацијом Скупштине Србије о мирном решавању југословенске кризе, да би то водило ратном стању, те да би Срби у Хрватској морали настојати да не уђу у грађански рат са Хрватима.

Та ме формулација подсећа да сам пре више од пола године говорио да то и не би био грађански рат, био би то прави рат два завађена или супротстављена народа различитих вероисповести, римокатоличке и православне, да причу о грађанском рату “производе” они који желе да србски народ и даље остане у подређеном положају у земљи која је током последњих деценија том истом народу доносила само зло. Срби и Хрвати данас уистину јесу два народа, по свему оштро супротстављена, при чему су њихове позиције у сукобу сасвим неједнаке: Хрвати су у офанзиви а Срби у мишјој рупи. Парола о грађанском рату гура Србе на још веће узмицање. Браћо Срби, није грађански рат у питању, ради се о рату између два народа а ми морамо схватити да смо стављени пред избор: опстанак или потпуно уништење. Грађански рат води се у оквиру једног народа, а Срби и Хрвати, ако су то некад уопште и били, данас више нису – једно.

И баш тако наметнут избор опстати или пропасти, министру Станку Цвијану била је то прилика да “призна” како он јесте био за формирање Комесаријат за избеглице Томе Максимовића, јесте и сада, “али само у крајњем случају”. На питање у каквом крајњем случају, он објашњава да се у Републици Србији оцењује да би формирање Комесаријата за избеглице било признање да је Србија доживела пораз на западном србском подручју и “да би због тога хадезеовци, мајку им јебем, ликовали”!?

Овако, нема пораза на западном србском подручју, па се може разговарати о присаједињењу, макар и упразно.

Питање да ли прихватити одлуку о присаједињењу или не, одсликавају и изјаве двојице посланика у Скупштини. Прва, Милана Парошког, да не служи на част Скупштини што избегава расправу о положају србског народа изван садашњих граница Србије, оцењена је као увреда за Скупштину, због чега је и опоменут. И друга, Батрића Јовановића који у једном телевизијском дневнику рече да неприхватање одлука о присаједињењу Крајине и СлБаЗС не значи да Скупштина Србије не жели да прихвати бригу о србском народу ван Србије. Али не рече шта значи.

Не рече он, али зато сликар Мића-Миодраг Поповић (1929-1996), “медитује” о опасностима од Срба изван Србије, па каже да је Председник Републике пореклом из Црне Горе, да су председници Скупштине и Владе из Херцеговине, да су председници највећих странака (Мићуновић, Драшковић, Шешељ) такође са динарских обронака, а није без значаја ни Мићино присећање како је његова мајка, рођена у Лозници, однос свој и својих суседа према Србима из Босне, нарочито женама, исказивала тамошњом пословичном изреком “јебло вас весло које вас превезло”.

Мића као да не зна да је после повлачења Срба под патријархом Арсенијем Трећим (1690) у Србији остало тек тридесетак хиљада породица, да је Србија практично била испражњена, а да су на место силних избеглица дошли из Брда, Црне Горе и Херцеговине тамошњи Срби. Према томе, и Мића је некакав свежи Србијанац (стесан од весла које га превезло), мада му то не смета, видимо, да изражава бојазан од утицаја његових незнаних рођака са западне или југозападне стране. Мића, наравно, заборавља (не заборавља – не зна, будала) да су вође двају српских устанака – уистину Покрета за обнову србске државности – с почетка 19. века углавном биле или рођене у Црној Гори, Брдима или Херцеговини (понеки и у Босни) или су се њихови очеви отуд доселили. Мићин иступ по свему је једнак аутономашким (аутономистичким) војвођанским бојовницима, али се на неки начин уклапа и у иступање Драгољуба Мићуновића у интервјуу новосадском Мађарсоу да се опозиција и социјалисти немају намеру слагати око помоћи србском народу у Републици Хрватској.

Можда је Мића Поповић говорио то и тако не знајући да је баш тих дана, почетком априла, Народна скупштине Републике Србије објавила Декларацију о србском националном јединству, чија бар три става, макар и уз питање који су услови потребни да се то стави на дневни ред, заслужују да се овде наведу:

“4. Српском народу у Хрватској, Босни и Херцеговини и другде, који је као етнички колективитет доживео геноцид, морају се у преуређеној држави обезбедити не само индивидуална већ и колективна политичка права;

5. Српски народ је вољан да прихвати такав облик државе који не раскида његову националну целину и не угрожава његов национални идентитет;

6. Ако Југославија као савезна држава није прихватљива за друге југословенске народе, јединство српског народа биће основа политичког захтева да српски народ живи у једној држави”.

Ако то и није знао, Мићино размишљање уклапало се у логику хрватског Сабора да “упорна тврдња да српски народ мора живјети у једној држави, која би била србизирана Југославија, или велика Србија, не води рачуна о темељним повијесним чињеницама. Међурепубличке границе и границе међу народима морају почивати на чињеници да је Србија с јасно одређеним територијем ушла 1918. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, те на авнојским начелима међурепубличких граница у послијератну Југославију. Зато су неутемељене претензије Србије на крајеве које никада нису били у саставу српске државе, при чему је знаковита судбина Сријема, Бачке, Боке Которске и својеврсна геополитичка позиција Босне и Херцеговине да се одлучно супротстави таквим захтјевима, или пак, постави истовјетан захтјев у односу на споменуте крајеве”.

Баш тако, иако је “повијесно утемељеним” Хрватима – и не само њима, већ и свим србским “мислиоцима”, и Мићи Поповићу међу њима – да је Краљевина Србија ушла у Краљевство СХС са територијама обухваћеним “на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке” (Плоче, тридесетак километара западно од Спљета – ИП), те да је та гранична линија успостављена у складу с одредбама Уговора о примирју између српске и маџарске војске од 31. октобра/13. новембра 1918. године и Војне конвенције која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустроугарске, које су потписали француски генерал Пол-Проспер Анри (1862-1943), србски војвода Живојин Мишић (1855-1921) и маџарски министар војни Бела Линдер (1876-1962).

Та је линија “повијесно утемељеним” Хрватима утолико познатија што је потпуковник Душан Симовић, србски изасланик код Народног вијећа у Загребу, при предаји акредитива, 13. новембра 1918. године, могао рећи да “по праву оружја, а на основу уговора о примирју са Мађарском, Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија као и цела Босна и Херцеговина. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу”.

Нисам видео да је иједан од званичних историчара у Србији написао ишта о овим хрватским небулозама. Није написао, наравно, мање због незнања, више због непоштовања србских националних интереса.

Кад им већ није до писања, разумљиво је што је и београдска Телевизија месецима ћутала о збивањима на западној страни, да би тек на Ђурђевдан 1991. године, четири дана по упаду усташких терориста у Борово Село, такорећи на силу “отворила екран” за причу о положају србског народа у СлБаЗС и о почетку његове војничке одбране од државног терора усташке Хрватске. Ова контактна емисија имала је наслов “Срби у Хрватској”, а била је заснована на тврдњама водитељског трија да Срби тамо живе у “енклавама” и на тези да сукоб може прерасти у грађански рат.

Уводну реч дао сам ја трудећи се да у неколико расположивих минута представим стварне неприлике у којима се налази србски народ, не само у Западном Срему и Барањи већ и у целој Туђмановој Хрватској. Сматрао сам корисним да на самом почетку приговорим наслову емисије и терминологији коју су водитељи понудили; било је то довољно да ме водитељи потпуно искључе из емисије: да ме за можда и цела два сата камера ниједном не прикаже и да водитељи “превиђају” моја бројна јављања за реч и покушаје да нешто кажем. Тек у неко зло доба, кад је Антоније Исаковић прилично оштро приговорио водитељима: “Молим вас, зашто не дате реч и господину Петровићу, он већ дуго покушава да нешто каже!”, добио сам прилику да се поново огласим. Било је то време у коме се одговарало на питања из гледалишта, тако да сам ја, уз извињење што нећу одговарати на последње постављено питање, понудио одговор на једно које је поодавно било олако прескочено, као неинтересантно: “Откуд толика мржња између Срба и Хрвата”.

“Не постоји мржња између Срба и Хрвата, постоји само мржња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схватио, ваља знати да Срби никада у својој историји нису ни ратовали против Хрвата; они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили православље и прешли у католичанство. Као што је то случај и са исламизованим Србима и свима нам знаном изреком да је потурица гори од Турчина, и покатоличени Срби воде свој лични рат са својом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни конвертити, или преобраћеници, још увек се налазе ни на небу ни на земљи. Прихватили су католицизам, али њихово ‘хрватство’ стално је под сумњом, јер и Хрвати и Срби знају о коме се стварно ради. Многе такве породице, нарочито оне које су католицизам прихватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неизбрисаних трагова о свом србском и православном пореклу, ти ‘нови Хрвати’ мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате јер још нису достигли њихов ниво ни у католичком ни у националном погледу, а мрзе Србе јер они су, и поред свих тегоба које су повремено или стално наводиле појединце или веће или мање групе да избегну из православља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, ‘хрватство’ тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви србски сведоци њиховог конвертитства буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је ‘теоријска’ подлога сваком изведеном хрватском геноциду над србским народом”.

Профашизам као комунистичко наслеђе

Хрватски геноцид над србским народом током Другог светског рата започет је “Законском одредбом о некретнинама т. зв. добровољаца”, с потписом усташког поглавника Анте Павелића, објављеном 14. априла 1941. године у Народним новинама, службеном листу Независне Државе Хрватске тек створене под војном и идеолошком заштитом нацистичке Немачке.

Текст те одредбе, у свега четири параграфа, гласи:

“Параграф 1. Сва земљишта, што су била подијељена т. зв. добровољцима на подручју Независне Државе Хрватске проглашујем данашњим даном хрватском народном имовином. Нитко од досадањих власника и посједника нема право на било какову одштету за ту земљу нити за било што, на тој земљи изграђено.

Параграф 2. Сви су преноси те земље на треће особе, који су услиједили иза 1. вељаче 1941. године или ће од сад услиједити, ништетни.

Параграф 3. Горње земље подијелит ће се у власништво на темељу посебног закона, који ће се издати. Дотле ће посебни државни органи с том имовином управљати.

Параграф 4. Ова законска одредба ступа на снагу даном проглашења у ‘Народним новинама. Проведење овог закона повјерава се заповједнику војске”.

Некако истовремено, уз бројне људске жртве и прогонство са добровољачких имања, и Маџари су започели “добровољачко чишћење” по Барањи и Бачкој, под видом да 1918. године тамо нису били “домицилни”.

Радило се о србским добровољцима који су од 1912. до 1918, у саставу србске војске, ратовали за ослобођење најпре од турске, потом и аустроугарске окупације оних крајева који су се крајем 1918. године нашли у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, доцније Краљевине Југославије.

На почетку овога рад узгредно је саопштено да је из исељеништва, највише из Америке, на србска ратишта – делом и на Солунски фронт, али не 15. септембра 1918, већ током претходне четири године – дошао неодређено велик број добровољаца из Србске Крајине и Хрватске (препознато их је око 3.800 именом и презименом), те да се само “из Кореничког и Удбинског среза нашло у Великом рату око 3.000 солунских добровољаца”. Само то било би довољно да се однос Државе Србије, односно свих њених властодржаца у лику разних “државника”, политичара, политиканата из постброЗЛОвског времена (са чим су сагласни и бројни “чланови” Живе Државе Србије) према “страним” Србима сагледа и кроз срамотну чињеницу да се србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године и данас сматрају профашистима.

Подстакнут (и незадовољан) чињеницом да се Држави Србији још није дало да поништи одлуку антисрбске броЗЛОвске власти из 1947. којом је Савез ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. проглашен профашистичком организацијом, Влади Републике Србије и њеном председнику Александру Вучићу, председнику Владе (на истој адреси), овај потписник послао је 16. септембра 2014. године, препоручена писма истоветне садржине, можда мало преопширна али зато поприлично информативна:

Поштована Господо,

У времену смо у коме се обележава стота годишњица почетка Великог рата, али се чини да је заборављена улога добровољаца у србској војсци, оних који су својим подвижништвом и својом жртвом неизмерно допринели србским војничким победама у ослободилачким ратовима 1912-1918.

А није их било мало, преко 323.000, од чега 98,5 одсто Срба:

а. у балканским ратовима најмање 106.900;

б. у Великом рату најмање 216.200;

в. у пробоју Солунског фронта најмање 82.600, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.

С обзиром на злехуду судбину која их је задесила у новоствореној држави (Краљевству, односно Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији) и чије трагичне последице још нису успели да отклоне, Срби имају много разлога за незадовољство политичким резултатима своје војничке победе. Посебно морају бити незадовољни србски добровољци, они којима не би суђено да истину о себи виде записану или чују за живота.

Како би се одржао “правни континуитет” са таквом хрватском и маџарском логиком, Национални комитет ослобођења Југославије чији је председник био Јосип БроЗЛО, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Не би ли се том чину дао душебрижнички карактер јер су колонисти углавном били Срби, одлуку је потписао Србин, поп Влада Зечевић, повереник унутрашњих послова, а њен текст, објављен у Службеном листу Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) број 13 од 16. марта 1945. године, гласио је:

“У последње време, без одобрења народних власти примећује се враћање и пресељавање колониста (насељеника) који су раније били насељени у Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини.

Будући да се овим наноси штета самим колонистима, јер се излажу трошковима, пошто још нису створени услови за њихов повратак у ранија насеља, то с обзиром на све предње, а да би заштитио саме насељенике од непотребног пута и излишних трошкова

Решавам:

1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки одбори указивати и даље сваку помоћ;

2. Пошто ће питање колониста бити решено посебном Уредбом, то ће бити благовремено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели”.

Тим актом само на Косово и Метохију спречен је повратак око 12.000 домаћинстава с око 60.000 чланова – колониста, међу којима је био велики број србских ратних добровољаца и њихових породица. Истом Одлуком, неутврђеном али много већем броју ратних добровољаца и њихових породица забрањен је повратак у Барању и Бачку.

Стотинак дана касније, (рас)поп Влада Зечевић, овога пута у улози Брозовог министра унутрашњих послова, 4. јула потписао је решење (објављено у Службеном листу ДФЈ број 48 од 10. јула 1945) којим се “забрањује до даље наредбе свака продаја, куповина и задуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних зграда и објеката, који се налазе на пољопривредним газдинствима без обзира да ли су она власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. Онима који решење не буду поштовали, оштро је запрећено Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже.

И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области (Службени лист ДФЈ број 56 од 5. августа 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, нови законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на територији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедонац или Шиптар, био политички емигрант. У новоуспостављеним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље.

Годину и по дана касније, 22. фебруара 1947, законодавац се досетио да је неки од предратних колониста могао избећи све замке управо поменутог Закона о ревизији, те је формулисао нов Закон о поступању с напуштеном земљом колониста у Аутономној Косовско-метохијској области (Службени гласник Народне Републике Србије број 9 од 28. фебруара 1947). Привидно водећи рачуна о праву, Президијум Народне скупштине Народне Републике Србије (Србије, дакле, не Југославије!) обзнанио је следеће:

“Колонисти и аграрни интересенти којима је додељена земља у Косовско-метохијској области пре 6. априла 1941. године а није им одузета ревизијом извршеном на основу чл. 4 и 5 Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области од 3 августа 1945 године – губе право на исту ако се до 30 септембра 1947 године не врате на своја имања и отпочну са обрадом”.

Било је то време кад је велик број некадашњих колониста и аграрних интересената био неписмен, када су њихове могућности да сазнају шта то све пише у некаквим службеним новинама биле никакве и кад многи од њих нису ни преживели рат, тако да је овај Закон једино имао за циљ да земљу одузме и оним колонистима којима, ко зна из којих разлога, земља до тада још није била одузета.

Да се заиста смишљено радило на уништењу србског националног бића у Јужној и Старој (Правој) Србији показује и Закон о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини (Службени гласник НРС број 9 од 28. фебруара 1947), чији 2. и 3. члан недвосмислено констатују да је однос нове власти према колонистичком живљу у Војводини Србској био сасвим друкчији од онога који је задесио колонисте у Маћедонији и на Косову и Метохији:

“Лица која су у својству утврђених аграрних субјеката добила земљу и уведена у посед до 6 априла 1941 године сматрају се власницима добијеног земљишта, без обзира да ли је то земљиште уписано у земљишним књигама на њихова имена, ако то земљиште сами обрађују.

Лица која су до 6 априла 1941 године сама обрађивала добијено земљиште, па су услед рата била принуђена да то земљиште напусте, сматраће се власницима добијеног земљишта ако се у року од шест месеци по обнародовању овог Закона населе на добијеном земљишту”.

У условима продужене хрватске окупације србских крајева (и србског народа) у Брозовој Југославији, Министарство унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, донело је решење, по последицама трагичније од оног Павелићевог, којим се Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године забрањује рад а имовина удружења конфискује у корист државе. Јер, званични став тек успостављене власти према добровољачкој организацији (наводно профашистичкој) принудио је добровољце да “забораве” на своје учешће у србским ослободилачким ратовима, толико да се чак и у породичним круговима добровољачко ратовање није помињало; био је то неизмерни страх од накнадне освете хрватских противника српског добровољачког покрета, и оних из Одесе, и оних из некадашњег Југословенског одбора, и, нарочито, из реда оних који су, као Јосип Броз, тадашњи неприкосновени предводник нове власти, стално имали на уму сопствена лоша искуства са неког од српских ратишта.

Образложење овог решења гласи:

“Савез ратних добровољаца бивше кр. Југославије постојао је пре 6. IV 1941 год. и деловао на целој државној територији. Задатак Савеза је био да ради на чувању и учвршћивању народног и државног јединства, да настоји да сваки члан тачно и савесно врши своју дужност према краљу и сагласност Министра унутрашњих послова и Министра војске и морнарице, те узима учешће у свима националним манифестацијама, да сарађује са сличним покретима и националним организацијама и да свој рад и акције упућује правцем који ће најбоље користити земљи и истаћи утицај добровољаца /чл. 7 Правила/.

Савез ратних добровољаца није своју делатност ускладио са тежњама и напорима народа ФНРЈ, нити је одиграо ону улогу коју је изискивао његов положај и његов карактер. Ово се нарочито запажа у моменту непријатељске окупације као и народног устанка. Пасиван став Савеза у моменту непријатељске окупације допринео је његовој дезорганизацији и разбијању његове компактности, због чега је један део вођства и известан број истакнутијих чланова, који је и раније служио ненародним елементима, сада успео да унесе пометњу у редове својих чланова, што је несумњиво користило окупатору и његовим домаћим помагачима. Када је Југославија преживљавала најсудбоносније и најтрагичније тренутке свога постојања и када је народ дигао општи устанак, Савез као национална организација није ни тада иступио ради пружања подршке народном покрету. И док се на једној страни добијао утисак да Савез ратних добровољаца и надаље задржава пасиван став, на другој пак страни известан број лица из вођства и добар део његових чланова ступа у отворену сарадњу са непријатељем.

Познато је да се баш међу најистакнутијим члановима нашао већи број оних, који су се ставили у службу окупатора и домаћих помагача и који су починили страшне злочине према своме народу као и највећи злочин издаје отаџбине. Тако су издајници и ратни злочинци Бошко Павловић, Др. Кожуљ Марко, Олујевић Бранко, Др. Петар Зец, Јосип Худина, Милан Хорватски и др. преко квислиншких војних и политичких организација починили небројене злочине због чега су и кажњени од стране народних судова. Исти је случај и са бившим надбискупом Степинцем, који је свој издајнички рад наставио и после ослобођења пружањем потпоре крижарским и усташким бандама и злоупотребљавајући свој положај уносио пометњу и фашистичку пропаганду у кругове необавештених лица, и који је такође због ових злочина осуђен од народног суда у Загребу.

Овакав рад истакнутих чланова Савеза имао је, сасвим разумљиво, утицаја и на остале чланове, те је већи број ових приступио у разне оружане формације и учествовао у борбама против народно-ослободилачког покрета или се ставио у службу окупатора и денунцирао родољубе. Само у Народној Републици Црној Гори кажњено је преко 15 бивших чланова Савеза и то на дуже временске казне лишења слободе због сарадње са непријатељем, убијања и денунцирања припадника народно-ослободилачког покрета, пљачке, паљевине и других тешких злочина извршених над својим народом. У Босни и Херцеговини кажњени су због издаје злочинци Радић Слободан и Кан Јосип и још преко 10 других чланова Савеза који су учествовали у фашистичким, усташким и четничким одредима. Сличан је случај и са неким истакнутијим члановима који су били у заробљеништву, где су заузимали реакционаран став, па и по ослобођењу остали у иностранству повезујући се са међународном реакцијом да би и надаље радили против интереса својих народа и угледа државе.

Овакав противнародни и издајнички рад чланова Савеза дао је Савезу као организацији профашистичко обележје.

Истина је, да је било чланова који су правилно схватили народно-ослободилачку борбу и својом подршком допринели њеном победоносном исходу као и учвршћењу наше народне власти. Али овим њиховим ставом и радом карактер делатности Савеза као организације није ниуколико измењен. Организација као целина није успела да из вођства елиминише оне чланове који су својим реакционарним и профашистичким ставом фактички одређивали и став Савеза и стварно руководили његовим радом, а који је у својој суштини био противнародни и издајнички. Савез није успео да свој рад усклади са интересима народа, нити је успео да спречи злочиначку делатност баш оних који су у њему били најистакнутији и да их користећи своју популарност раскринка или онемогући у њиховом злочиначком раду. Напротив, његов пасиван став на једној страни и издајничка делатност једног дела вођства и виђенијих чланова на другој страни је јасно обележио профашистички карактер ове организације, без обзира на правилно иступање појединих њених чланова. Јер, ово се иступање не може приписати Савезу пошто он није као организација њима ни давао директиве нити је позивао своје чланове на пружање подршке народноослободилачком покрету.

С обзиром на изложено чињенично стање у погледу утврђивања карактера делатности Савеза, даљи рад овој организацији не може се дозволити, због чега је применом чл. 30 Закона о удружењима одлучено као у диспозитиву”.

С онда владајућим поздравом Смрт фашизму – слобода народу, решење је потписао министар унутрашњих послова ФНРЈ Александар Ранковић, пореклом Србин.

Наравно, Главни одбор Савеза ратних добровољаца 1912-1918. уложио је жалбу на добијено решење, вероватно у року (13. марта исте године). У тексту на четири стране, осам његових потписника, на челу са председником, наређало је своје разлоге против добијеног решења. Кључним доказом они су можда сматрали чињеницу да неки од наведених “издајника и ратних злочинаца” (др Зец, Олујевић, Радић, Кан, др Кожуљ) нису ни били добровољци. Што се “бившег надбискупа” а будућег кардинала и блаженог (можда и римокатоличког светитеља) Алојзија Степинца тиче, он “није никада био водећа личност у савезу па чак ни члан савеза или ма које добровољачке организације”.

И опет наравно, све то било је узалудно: већ 24. марта 1947. године, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ, под бројем ПО. Бр. 1802/47, послао је обавештење Министарству унутрашњих послова ФНРЈ да је Влада ФНРЈ, као надлежни орган, размотрила уложену жалбу и донела коначно решење којим се жалба одбија као неоснована. На тај начин оснажено је решење Министарства унутрашњих послова којим се Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918 године забрањује рад а његова имовина конфискује у корист државе.

Образложење је било језгровито:

“Решењем Министарства унутрашњих послова ФНРЈ Бр.IV.11057/46 од 18 фебруара 1947 године забрањен је рад Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918 године, а имовина удружења конфискована у корист државе ради његовог профашистичког обележја и протународног става за време окупације.

Против овог решења улажу представници бившег Савеза жалбу у којој наводе да је Савез године 1939 код окупације Чехословачке, као и за време Милана Стојадиновића заузимао антифашистички став, да је у часу окупације наше земље престао радом, да је велики број њихових чланова био на страни народно-ослободилачког покрета, дочим признаје да је било чланова који су се огрешили о интересе народа, па тражи да се ожалбено решење поништи односно измени тако, да се Савез ликвидира и своју имовину добровољно преда Удружењу ратних војних инвалида ФНРЈ.

Жалба није основана.

Из признања жалитеља да је било чланова Савеза који су се огрешили о интересе народа следи, да није оповргнут навод ожалбеног решења, да је против народни и издајнички рад чланова Савеза дао Савезу као организацији профашистичко обележје.

Околност што је било чланова Савеза, који су били на страни народноослободилачког покрета (много више од “преко 15” и “више од 12” кажњених чланова из Црне Горе и Босне и Херцеговине – ИП) истакнута је у ожалбеном решењу, али она нема уплива на просуђивање профашистичког обележја Савеза као организације, јер није резултат директива или било каквих акција те организације. Напротив, Савез као организација није испунио свој задатак и није свој рад ускладио са интересима народа, а својим пасивним ставом у часу окупације потврдио је свој профашистички карактер, који су му диктирали они чланови вођства, који су својим протународним радом стварно одређивали став Савеза.

Пошто је крај таквог стања ожалбеним решењем правилно утврђен профашистички карактер организације, који је у пуној мери дошао до изражаја у часу и току окупације, то нема никаквог уплива евентуални антифашистички став организације, на које се жалитељи у жалби позивају, па је ожалбено решење на закону основано.

Неуместан је и захтев жалитеља да се друштву пружи могућ-ност да добровољно ликвидира и своју имовину добровољно преда Удружењу ратних војних инвалида, јер пропис чл. 30 Закона о удружењима изричито предвиђа конфискацију имовине у корист државе удружења, којима је забрањен рад због профашистичког обележја, па је ради тога требало жалбу у целости одбацити”.

Добровољачка имовина, дакле, постала је “простор” на коме је нова власт могла доказивати своју народну и ослободилачку природу: својим решењем број 3919/ком од 19. фебруара 1946, Министарство пољопривреде и шумарства ФНРЈ отело је србским добровољцима око 4.000 добровољачких парцела у Панчевачком риту, површине око 25.000 катастарских јутара (око 15.000 хектара), и доделила их Министарству пољопривреде Србије “за образовање земаљског пољопривредног добра, на коме би се нарочито добро могло гајити баштованство, које је, с обзиром на исхрану (становништва) Београда веома важно”. Да би прикрили отимачки карактер ове одлуке, њени доносиоци су “обећали” да ће добровољци бити премештени негде у Бач-ку, “на расположива земљишта изван Рита конфискована одлуком АВНОЈ-а 21. новембра 1944. године”.

Обећање лудом радовање: већ наредне године добровољачка имања у Панчевачком риту одузета су без икакве накнаде.

Ипак, из ове заврзламе проистекао је Закон о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини, донесен 22. фебруара 1947. године у Народној скупштини Народне Републике Србије, а објављен у Службеном листу НРС број 9/47. Да не би испало како се добровољачка права грубо крше, овим Законом “великодушно” је било предвиђено да ће власничко право сачувати сва лица која су земљу добијену до 6. априла 1941. сама обрађивала и која се “у року од шест месеци по обнародовању овог Закона населе на добијеном земљишту”. Правно начело да непознавање закона не оправдава послужило је овде само као начин да се сви насељени, па 1941. године протерани, србски добровољци изиграју; врло добро се знало да “њихов” нови закон неће бити прочитан тамо где су се они налазили у времену када се није ни знало да ли је неко од њих преживео ратне страхоте и, нарочито, усташке покоље.

Подразумева се да је овај закон важио и за “ритске” добровољце (из Панчевачког рита), оне који су имали признат добровољачки статус, али нити су били насељени, нити су земљу сами обрађивали, пошто “њихова” земља, наводно, до рата није била приведена намени, те се није ни могла обрађивати.

Све то, и проглашавање добровољаца “профашистима”, и отимање земље онима који нису имали обичај да редовно читају службене новине, био је знак припадницима те “преживеле врсте” да не говоре о својој прошлости, још мање о својим правима.

Притиснута великим бројем захтева малобројних преживелих (а остарелих) србских добровољаца, Скупштина Републике Србије донела је 26. новембра 1990. године Закон о престанку важења Закона о поступању са напуштеном земљом колониста у Аутономној Косовско-метохијској области (Службени гласник РС бр. 16/90). Нешто касније, и овога пута по захтеву преживелих добровољаца, Законом о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини позабавио се Уставни суд Републике Србије, да би на седници одржаној 24. септембра 1992, изреком утврдио да његови чланови 2, 3. и 4. нису у сагласности с Уставом. Образложење ове одлуке, објављене у Службеном гласнику Републике Србије број 81 од 13. новембра 1992. године, гласи:

“Решењем Уставног суда број IУ-238/89 од 16. маја 1991. године покренут је поступак за оцену уставности чл. 2, 3. и 4. Закона, наведеног у изреци.

Решење је достављено на одговор Народној скупштини у јуну 1991. године, али одговор није добијен.

У току поступка пред Уставним судом утврђено је следеће:

Чланом 2. Закона предвиђено је да лица која су у својству аграрних субјеката добила земљу и уведена у посед до 6. априла 1941. године сматрају се власницима добијеног земљишта, без обзира да ли је то земљиште уписано у земљишним књигама на њихова имена, ако то земљиште сами обрађују. Према члану 3. Закона, лица која су до 6. априла 1941. г. сама обрађивала добијено земљиште, па су услед рата била принуђена да то земљиште напусте, сматраће се власницима добијеног земљишта, ако се у року од шест месеци по објављивању Закона населе на добијеном земљишту. У смислу члана 4. Закона земљиште, које је у земљишним књигама уписано на име Колонизационог фонда, сматра се власништвом оних аграрних субјеката, којима је било додељено, ако су на томе земљишту насељени и сами га обрађују.

С обзиром да у смислу члана 22. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије рок за усклађивање републичких закона са Уставом Републике Србије још није истекао, оспорени Закон, као важећи, подлеже оцени у односу на Устав СР Србије из 1974. године са Амандманима.

Уставни суд је оценио да одредбе чл. 2, 3. и 4. Закона нису у сагласности са Уставом из следећих разлога:

Оспорени Закон утврђује услове за стицање права својине, али на такав начин, који подразумева престанак раније стечених права на земљишту, било да је то земљиште уписано у земљишне књиге или не и то без икакве накнаде.

Услови за стицање права својине према оспореном Закону су – да бивши субјекти сами обрађују земљу (члан 2), да се у одређеном року населе (члан 3), а ако је земљиште било власништво Колонизационог фонда и додељено аграрним субјектима, тада треба да су на овом земљишту насељени и сами га обрађују (члан 4). Чланом 80. Устава СР Србије и Амандмана XX тачка 2 земљорадницима је зајемчено право својине на обрадиво пољопривредно земљиште у одређеној површини. Према Уставу СР Србије, својина на пољопривредном земљишту није условљена тиме да грађанин земљу сам обрађује, односно да на земљи буде насељен, што значи да ни у важећем закону такви услови за стицање права својине не могу постојати, без обзира када је закон донет, што је разлог несагласности оспореног Закона са Уставом.

Закон утврђује услове за стицање права својине за она лица која су у својству аграрних субјеката добила земљу до 6. априла 1941. године, а не разграничава их на оне који су до тада већ стекли право својине на то земљиште и на оне који нису, што фактички значи да су оспореним одредбама поново одређени услови за стицање права својине и за оне који су до 6. априла 1941. године били власници земљишта које им је додељено. То такође значи губитак права својине уколико се ови услови не испуне и то без икакве накнаде. Иако Закон изричито не предвиђа и не уређује престанак права својине на непокретностима, овакво нормирање то подразумева и омогућује, чак и у односу на оне који су своју земљу напустили принудно у ратним околностима. То се односи и на оне аграрне субјекте, који нису били формално земљишно-књижни власници земљишта које им је додељено до 6. априла 1941. године, али су га држали у поседу и обрађивали као савесни држаоци и претпостављени власници, јер им је земљиште додељено легално, актом државног органа. Тиме су оспорене законске одредбе у несагласности са чланом 82. Устава СР Србије, којим је предвиђена могућност одузимања, односно ограничења права својине на непокретностима само уз накнаду и у случају када то захтева општи интерес. Из наведених разлога на основу члана 46. тачка 1. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука (Сл. гласник , број 32/91) одлучено је као у изреци.

На основу члана 130. Устава Републике Србије чл. 2, 3. и 4. оспореног Закона престају да важе даном објављивања ове Одлуке у Службеном гласнику Републике Србије”.

Када је један од заинтересованих “за проблем” (Михајло Стојаковић – 1923-1997 -, син поодавно упокојеног србског добровољца) затражио од Министарства финансија Републике Србије да се најкасније до 1. фебруара 1993. донесе одговарајући законски пропис о враћању неправедно и неуставно одузете добровољачке земље, био је 10. фебруара исте године обавештен о ономе што је већ знао: одлуком Уставног суда Србије јесу стављени ван снаге чланови 2, 3. и 4. Закона о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941, али да “правне последице дејства наведеног закона на грађане којима је по наведеном основу одузета имовина нису отклоњене, тако да за сада не постоје правне могућности за повратак наведене имовине”.

И тако, још једном се потврдило, врло уверљиво, да заблуда о праву никоме не користи.

Поштована Господо,

Све изложено имајући у виду, а нарочито неспорну чињеницу да су све навођене одредбе биле административне а не судске природе, предлажем да Влада Републике Србије, правне наследнице некадашње брозовске Југославије, мало ФНРЈ, мало СФРЈ, поништи решења која су њене претходнице доносиле, како следи:

1. Решење Министарства унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, којим је Савез ратних добровољаца проглашен профашистичком организацијом;

2. Решење Владе ФНРЈ, која је, као надлежна, жалбу Савеза ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године на цитирано решење одбила као неосновану и тиме потврдила, као коначно, да се Савезу ратних добровољаца забрањује рад а његова имовина конфискује у корист државе, о чему је 24. марта 1947. године, под бројем ПО. Бр. 1802/47, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ обавестио Министарство унутрашњих послова ФНРЈ.

Предлажем, на крају, да Влада Републике Србије предузме мере како би се створили услови да наведено решење Уставног суда Републике Србије број IУ-238/89 од 16. маја 1991. године буде примењено, супротно ставу Министарства финансија Републике Србије исказано 10. фебруара исте године да “правне последице дејства наведеног закона на грађане којима је по наведеном основу одузета имовина нису отклоњене, тако да за сада не постоје правне могућности за повратак наведене имовине”, нарочито добровољачких домова, грађених средствима самих србских ратних добровољаца.

У нади да ће ови предлози бити пажљиво размотрени и у вези са њима донесена праведна решења,

С особитим поштовањем,

Илија Петровић.

***

На примедбе неких својих ближњих да “пензионери још нису стекли право да им се одговори”, али и да не би требало узнемиравати душе већ давно упокојених србских добровољаца, потписник тога писма, овде уметнутог у текст о “непознатој” Србској Крајини, “правдао” се поштапалицом да помињући њихова имена, њихове судбине и њихове заслуге и наговештавајући могућност да би им давно отета права могла бити враћена – све њих враћа на животну позорницу.

То, с једне стране, а на другој – уверавао је своје приговараче да је све то, ипак, само покушај, налик оној “пароли” коју је давно, аматерски, запазио у кривичном законодавству: За покушај се неће казнити.

***

Прилог је, дакле, послат (заједно са још једним небитним за ову прилику), али је до краја јуна остало непознато шта се са њим дешавало. Стога, организаторима замишљеног научног скупа о Крајини – Центру “Веритас” и др Бојану Димитријевићу у име Института за савремену историју Србије, 27. јуна послат је краћи упит:

Господо,

Како се приближује датум заказан за научни скуп о Србској Крајини (4. јул?), молим да ми јавите је ли мој текстића прихваћен и, ако јесте, какве би моје обавезе биле са свим тим у вези.

С особитим поштовањем,

Илија Петровић

***

У име организатора, одговорио је др Бојан Димитријевић (у неисправљеном тексту):

“Поштовани г Петорвићу,

на жалост, због неприлагођености тема Ваших радова насловљеној теми скупа, али и њихове дужине, уређивачки одбор научног скупа није уврстио Ваше радове у програм скупа.

Примите изразе поштовања

у име организатора

Бојан Димтиријевић”.

***Одмах је одговорено, и др Бојану Димитријевићу, и Центру “Веритас”:

Уважена Господо,

Поодавно сам рекао и записао да је оно што се у Срба званично зове “историјска наука” – најобичније срање.

“Прилагођавање” некога рада замишљеној теми само је прилика да се о стварној проблематици баљезга по избору којекакве “рецензенте”.

На томе вашем “прилагођеном” скупу лапрдаће и неки који и не знају шта је то Србска Крајина и шта се са њом збивало, док ће се неко ко је исту ту Србску Крајину осмислио, њом се бавио и о њој понешто писао, “научно” прогласити неприлагођеним.

Нисте ви први који се тако односи према Србској Крајини, тако је својевремено, 1993. године, поступио и један вајни историчар, доктор од некакве историје у институту за новију србску историју – мислим да се зваше Момчило Митровић, пореклом из Западне Славоније – који је одбио да напише рецензију за књижицу о почетним збивањима у Србској Крајини и деловању једнога Србског националног већа јер је, рече, неквалификован за то. Био је и један академик који је исту ту књигу нахвалио, али је одбијајући да напише рецензију, питао да ли је време да се о томе пише, нарочито због тога што је написано толико јасно да је било превише јасно. А један трећи, и он доктор од исте такве “науке”, такође Крајишник, али годину дана касније, за нову књижицу о истој тој Србској Крајини избегао је да напише рецензију јер је о неким тамошњим тада “важним” личностима писано негативно.

И није чудо што нам се дешава то што се дешава, кад малочас поменута “историјска наука” у Срба не воли истину, толико да њени“научници“ не схватају да је реч “историја” начињена од србске речи ИСТИНА.

Врло ми је жао што се срели – чак и овом писаном облику.

Илија Петровић