Илија Петровић: Ћутати зарад “заједништва” са Хрватском (1. део)

Средином фебруара 2025. године, Документационо-информациони центар “Веритас” у Београду најавио је да ће се, у његовој организацији, одржати Међународни научни скуп “30 година по нестанку Републике Српске Крајине”, посвећен тридесетој годишњици “од агресије Републике Хрватске на Републику Српску Крајину и масовног протеривања српског становништва са тог простора” (https://www.veritas.org.rs/е-veritas-18-02-2025-poyiv-za-ucesce-na-medjunarodnomnaucnom-sk/).

Пошто сам два месеца касније сазнао за речену објаву, организатору сам понудио да тамо и ја учествујем – радом “Држава Србија не познаје Србску Крајину”, који се бави односом Државе Србије према Србској Крајини, посебно истакнутим обележавањем “Дана сјећања на страдале и прогнане Србе у хрватској војној акцији Олуја” из 1995. године (почетком августа 2020), на “централној комеморативној свечаности… код моста на Рачи”, али без представника Републике Србске Крајине.

Без Крајишника, дабоме, пошто је Држава Србија празнословила изјавама да ће “моћи од сада слободно да каже” да је прогон србскога у време геноцидне “Олује” био злочин који се “мора опростити, али никако не сме и не може заборавити”, да је крајем 1918, у целој Војводини Србској било Хрвата нешто више од једне хиљаде а премного мање од две хиљаде (као “повезница српског и хрватског народа као и две државе”, Србије и Хрватске), да у “повезници” нашега времена нема неколико стотина хиљада србских прогнаника и избеглица из Србске Крајине и преостале броЗЛОвске Хрватске у Земљу Србију, још мање њихових представника бар у ликовима двојице прогнаних председника, једне крајишке Скупштине и једне крајишке Владе, да ту нема ни педесетак хиљада припадника Србске војске Крајине и крајишког Министарства унутрашњих послова, учесника у борбеним дејствима по Крајини, под командом војних старешина разних чинова којима је већ признат ратни стаж у двоструком трајању, да “речи мржње, сукоба и освете” не би смели реметити односе са Хрватском рачунајући са “најбољим односима у будућности” и пријатељством “у заједничкој кући Европској унији”…

У раду су наведене и неке појединости везане за учешће србских добровољаца из Крајине и Хрватске у србским ослободилачким ратовима 1912-1918, за србске одбрамбене припреме за одбрану од неосусташтва почетком деведесетих прошлога века, за однос србске науке и обичнога србског света према збивањима у крајевима западно од Дрине и Дунава…

С обзиром на бројност србских добровољаца из Крајине и Хрватске током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, посебна пажња у овом раду посвећена је административном решењу којим је БроЗЛОва комуно-усташка власт србске добровољце прогласила профашистима, а које постојећа власт у Држави Србији, и поред низа предлога, молби, захтева да то решење поништи, и даље непоколебљиво поштује – на штету србске националне мисли.

Понуђени текст (“Држава Србија не познаје Србску Крајину”) гласио је:

“Олујно сећање”

Кад сам 4. августа 2020, на сајту Радио-телевизије Бијељина (https://www.rvbn.com/3989423/raca-srbija-i-srpska-danas-obiljezavaju-stradanje-srba-u-oluji) прочитао да ће Република Србија и Република Српска обележити “Дан сјећања на страдале и прогнане Србе у хрватској војној акцији Олуја” из 1995. године, да ће “централна комеморативна свечаност бити одржана код моста на Рачи с почетком у 19 часова и 30 минута, гдје ће бити присутни и патријарх српски Иринеј, предсједник Србије Александар Вучић и предсједник Владе Србије Ана Брнабић, члан Предсједништва БиХ Милорад Додик и предсједник Републике Српске Жељка Цвијановић”, те да је “Предсједник Србије најавио прошле седмице да ће Србија и Република Српска данас заједно обиљежити велику српску трагедију – прогон 250.000 Срба из Хрватске”, у први мах се запитах шта је то Србе из Србије и Србске нагнало да прослављају пад Републике Србске Крајине.

Па кад стигох до закључне “мисли” да неименовани (али зато до данас у Србији непознати и непризнати) “представници Срба прогнаних током Олује, као и политички представници Срба у Хрватској очекују да у тој земљи коначно почне процесуирање злочина над српским цивилима и поред чињенице да се у Хрватској ‘Олуја’ слави као ослободилачка акција, а 5. август је хрватски државни празник”, запитах се нису ли се Србија и Србска договориле да, без у Србији непознатих и непризнатих “представника Срба прогнаних током Олује, као и политичких представника Срба у Хрватској”, том својом “олујном” свечаношћу умилостиве “неке” у Хрватској не би ли започели са каквим-таквим процесуирањем (било шта да то значи).

При наивној помисли да је наведена “свечана” вест саопштена кусо, који минут касније покајах се због таквих “јеретичких” мисли, али, за сваки случај, обећах себи да ћу се у речено време забленути у телевизор.

А дотле, тек да се нађем у дивану, на порталу “Сремских новина” открих да се Александар Вучић пре равно пет година понадао “да ће Србија моћи од сада слободно да каже да је то био злочин… да се злочин мора опростити, али никако не сме и не може заборавити”, те да је пожелео “да речи мржње, сукоба и освете” не ремете односе са Хрватском којој је пожелео “најбоље односе у будућности” и добро пријатељство “у заједничкој кући Европској унији”.

Ко зна због чега, поуку да се “злочин мора опростити” брзоплето сам разабрао мање као мешање у Божју надлежност, а више као признање Државе Србије да злочин над крајишким Србима баш и није био потребан, али када се злочин већ десио – мора се “браћи” Хрватима опростити јер им се то “случајно” омакло – трећи пут у 20. веку.

Обећана церемонија “обиљежавања Дана сјећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији ‘Олуја’, на мосту на Сремској Рачи” започела је тако што су се тамо срели “српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик и предсједник Србије Александар Вучић, те предсједник Српске Жељка Цвијановић и премијер Србије Ана Брнабић. Додик и Цвијановићева су кренули од стране Републике Српске, а Вучић и Брнабићева од стране Србије, тако да су се срели на средини моста, а потом су се поздравили са патријархом српским Иринејем”.

Будући да се хрватска (и, нарочито, многосавезничка, фашикратска) оружана акција “Олуја” десила у Србској Крајини, очекивао сам да ће се тај “сусретни” церемонијал издраматизовати појавом челних личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији), да ли испод моста, да ли испливавањем из брзе, мутне и криве Дрине па у Саву, да ли падом са неке крушке надвијене над мостом.

Нажалост, ништа од тога, шта Србска Крајина има ту да тражи, њен пад, или њену пропаст, славе и обележавају они који су успели да преживе њене пропасти и падове: на једној страни Хрватска и сви домољубни Хрвати, на другој – Држава Србија (Република Србска “нек је више војске”) с органима задуженим за одлучивање, што правно, што научно.

Тек онда се сетих да су ми неки од оних који су се разумевали у међудржавне односе, још пре петнаестак година признали да и Држава Србија и некаква дружина удомљена у београдској Улици књаза Михаила 35, наводно забављена неком само њој разумљивом “науком”, нису чули да је постојала Република Србска Крајина, да је стицајем неких чудних околности тамо “нешто пало”, да се њених (и из брозовске Хрватске) осамсто хиљада (800.000) житеља на разне начине обрело у Земљи Србији или прошло кроз њу, те да су и садашње и некадашње челне личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији, неки и под земљом), безброј пута узалудно покушавале да и једнима и другима, и Држави Србији и оној дружини из београдске Улице књаза Михаила 35, ставе до знања да у Земљи Србији (или под њом) постоје и они, какви-такви представници, и оне стотине хиљада избеглих и прогнаних Срба.

Показује се да те чињенице не пасују ни Држави Србији ни оној дружини из Улице књаза Михаила 35, тако да су се протеклих четврт века и једна и друга врло трудиле да се не мешају у сопствене послове, те да се, стога, обе понашају као да је Србска Крајина била и остала страно тело на србском националном бићу.

Прва, Држава Србија која је Немачку, ону што својим “радним посетама” Србској Земљи током двају светских ратова “укиде” три-четити милиона Срба – од тога више од половине током 1941-1945. године -, ону што прва признаде хрватску независност и кроз брзопотезно учлањење у Европску унију свих својих савезника из поменутих ратова отвори пут својој накнадној победи у истим тим ратовима, прогласила србским “пријатељем” и није се било упутно замерати неоусташком немачком штићенику. Напротив, требало је повлађивати и Немачкој и Хрватској, нарочито овој другој, тако да се, не би ли незапажено прошло да се Хрватска вратила франковачким, старчевићевским, будаковским и павелићевским изворима (забрана ћириличног писма, дозвола за “Србе на врбе”, “за дом спремни”, за пребијање србских “гостију” по Хрватској, за римокатоличење преосталог србског живља, нарочито “урбаног”…), Хрватима и “Хрватима” у Србији чине уступци уперени против србског националног бића и србске духовности.

Тако, на пример, нико се у Држави Србији не пита како се могло десити да по попису из 1931. на подручју данашње Хрватске буде око тридесет посто Срба, те да педесет година касније број Хрвата буде увећан за 106 посто, а број Срба тек за 25 посто.

Или, зашто се Држави Србији још није дало да ништавом прогласи наредбу којом су 14. маја 1945. године сви Буњевци и Шокци римокатоличке вероисповести, до тада Срби, “унапређени” у Хрвате, као што јој се није дало ни да, као правни следник Брозове Југославије, поништи решење којим су, не би ли се достигао “уљудбени” ниво Павелићеве “Законске одредбе о некретнинама т. зв. добровољаца” од 14. априла 1941, србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашени профашистичком организацијом.

Или, зашто се у Држави Србији нико још није упитао откуд то да од око 58.000 добровољаца из прекоморских земаља, у ратове 1912-1918. године дође више од 21.000 са подручја данашње Хрватске (међу њима мање од 0,7 одсто Хрвата).

Или, како то да из Удбине и Коренице, у Лици, у исте те ратове уђе, са разних страна и на разне начине, око 3.000 србских добровољаца.

Или, иако је све било уређено да се на Михољдан 2003. године, у Сремским Карловцима, уз благослов Његове Светости патријарха србског Господина Павла, Фрушка гора прогласи Светом Гором, нико се не пита да ли се од тога одустало не би ли се угодило римокатоличкој цркви, односно Хрватској која Срем (чији назив значи исто што и Србија) сматра “хрватском земљом”.

Па се, “унаточ свему тому”, Држава Србија хвали како ће у Петроварадину бити утрошено милион и триста-четиристо хиљада евра за откуп и уређење родне куће хрватскога бана Јосипа Јелачића, бившег Србина (чију породицу хрватски политичар Владко Мачек, у писму кнезу Павлу, доводи у сродство са Карађорђевићима), онога који је из Новог Сада, “у ноћи 11. јула 1849, и сутра дан 12-ог, отворио из топова ватру на тврђаву (петроваpадинску – ИП), топови са тврђаве узвратили су му далеко већом мером и с пуним успехом”. Јелачић је, заправо, располагао са свега четири мала топа и тим “пуцкетањем” које тврђави није могло нашкодити, само је хтео да изазове Маџаре и пружи им изговор да бомбардују Нови Сад. Маџари су пружену прилику до краја искористили, тако да је са Варадина почела снажна артиљеријска ватра; највећи део града био је уништен и спаљен (од укупно 2.812 кућа остало их је свега 808 ), а са њим и непроцењиво културно богатство србског народа, између осталог и библиотека Јована Хаџића-Милоша Светића (1799-1869), адвоката, једног од оснивача Матице србске, сочинитеља првог србског грађанског закона из 1844, с око 3.000 књига и “драгоцена грађа за српску историју”; за србску културу и историју србског народа био је то губитак по много чему упоредив и с уништењем Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941. године.

И, тако, марта 2012. могли смо прочитати да се “након притиска из Хрватске обнавља кућа бана Јелачића”, средином октобра 2017. “председник Србије Александар Вучић изјавио је да је Хрватском националном већу Војводине уплаћено пола милиона евра” за откуп поменуте куће (крајем лета 2018. додато је још сто хиљада јер је оних пола милиона било мало), октобра 2017. “градоначелник Новог Сада Милош Вучевић пренео је став председника Србије Александра Вучића који је потврдио да ће све радове” на тој кућици “финансирати Србија” (априла 2018, изјавио је да ће “покрајина платити реконструкцију тог објекта”), али шта то све вреди када портал “Хрватска данас” маја 2019. године тврди да се “откуп и обнова” те куће “убраја међу најзначајније пројекте водства хрватске мањинске заједнице у Републици Србији”.

Било како било, србској јавности стављено је на знање да је благодарећи “државним органима Србије… родна кућа хрватског великана у Петроварадину поново враћена хрватској заједници”, те да ће она бити “не само средиште окупљања месних Хрвата” - којих је, према изјави новосадског Градоначелника, крајем новембра 2019, било око 5.500 са све “дужносницима” и осталим хрватским националним вијећницима (крајем 1918, у целој Војводини Србској било их нешто више од једне хиљаде а премного мање од две хиљаде) -, “већ и повезница српског и хрватског народа као и две државе”, Србије и Хрватске.

Подразумева се да у тој “повезници” нема неколико стотина хиљада србских прогнаника и избеглица из Србске Крајине и преостале брозовске Хрватске у Земљу Србију, још мање њихових представника бар у ликовима двојице прогнаних председника, једне крајишке Скупштине и једне крајишке Владе.

Наравно, нема ту ни педесетак хиљада припадника Србске војске Крајине и крајишког Министарства унутрашњих послова, учесника у борбеним дејствима по Крајини, под командом војних старешина разних чинова којима је већ признат ратни стаж у двоструком трајању. (Потписник ових редака није заинтересован да се његових три године, пет месеци и шест ратних дана удвостручују јер је у пензију отишао с око четрдесет две године раднога стажа). Можда због тога што се на тај начин, ако се већ ту и тамо говорка да су “између две, или четири ватре” ратовали само подофицири и официри (без војске), може оправдати чињеница да Држава Србија не признаје да је постојало нешто што је наивним Србима било познато као Република Србска Крајина.

Друга, она дружина из Улице књаза Михаила 35, којој не пада на оно што се код других зове памет да у својим будаластим “знањима” о србској прошлости ишта померају; да, на пример, сазнају да је Србима настањеним у некадашњој брозовској Хрватској, у складу са закључцима свехрватског римокатоличког конгреса из 1900. био намењен нестанак до 2000. године; да је на десет година уочи датога рока започета процедура за остварење хрватске геноцидне замисли; да су се осуђени Срби на време разбудили, пружили отпор и створили своју Републику Србску Крајину којој, вољом такозване међународне заједнице оличене у Уједињеним нацијама и намерне да Србе, творце светске цивилизације, збришу с историјске позорнице, али и стварном незаинтересованошћу Србске и Србије, беше суђено да падне.

Због овога последњег, они први (из Државе Србије) могу да помало и правдају неке своје погрешне политичке поступке јер њихова знања не иду даље од онога што се зна у академонској Занатској комори у београдској Улици књаза Михаила 35.

Али не могу оправдати чињеницу, нити ће им то допустити историјско памћење онога дела србскога народа који се не одриче Србства, да Држава Србија својим непризнавањем Републике Србске Крајине и њених државних органа очуваних у прогонству, оправдава све почињене хрватске злочине (обједињене појмом “етничко чишћење”) над Србима прогнаним и избеглим не само из Републике Србске Крајине, већ и из неоусташке Републике Хрватске, тим злочинима даје легитимитет и охрабрује Хрватску да своје односе са Србијом негује “пријатељством” до последњег Србина.

Све то наводи многе србске прогнанике и избеглице расејане по беломе свету да исту ту Србију прогласе саучесником у “олуји”, да Београду као симболу Државе Србије припишу неоусташка обележја, те да, због тога што исти тај Београд намеће србској јавности злослутну тезу “да се злочин мора опростити”, они који су нашли прибежиште у Србији – тамо се уопште не осећају добродошлима.

Нарочито због тога што се прибојавају да би поруку Александра Вучића са скупа на мосту преко кога су, у Сремској Рачи, ушли у Србију да “само уједињени можемо све, разједињени не можемо ништа”, требало схватити као препоруку да се, уз стално подсећање да “речи мржње, сукоба и освете” не би смеле реметити односи са Хрватском, “уједине” с онима који на злочин над Србима из Србске Крајине и усташкоброзовске Хрватске гледају као на нешто што се није ни десило.

Дан националне заставе

Да се то “нешто” није десило, потврђује нам и сазнање да се средином септембра 2020. године могло прочитати како су се “руководства Србије и Републике Српске договорила на састанку крајем августа у Београду о обележавању заједничког празника – 15. септембра, дана када је пробијен Солунски фронт”, празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе.

Уистину, за најављену свесрбску свечаност није се могао наћи величанственији повод, будући да је у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење двеју србских краљевина и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, од нешто више од 140.000 војника (или око 150.000, по неким другим изворима) у саставу србске војске, учествовало најмање 82.600 србских добровољаца, од тога око 76.500 изван Краљевине Србије.

За разумевање овог последњег податка ваља знати да су у многим војним активностима србске и црногорске војске током балканских ратова и Великог рата, изузетну улогу имали добровољци у њиховом саставу; посебно се то односи на добровољце у србској војсци при пробоју Солунског фронта и у постсолунској офанзиви. Нашавши се у једној од ових двеју војски (војсака, како се онда говорило и писало), по сопственом избору, из патриотских и националних побуда, добровољци су се у балканским ратовима, под србском заставом, одушевљено борили за коначно ослобођење од Турске, а касније, у Великом рату, и за ослобођење свих Јужних Словена из Аустроугарске и за њихово уједињење са Србијом и Црном Гором; многи од њих дали су у тој борби и своје животе.

Ови Верници Отаџбине, или Свети Србски Ратници – како се с разлогом називају -, скоро све Срби из србских крајева под вишедеценијском и вишевековном угарском или аустријском окупацијом, својим учешћем у србским ослободилачким ратовима јасно су исказали своје непристајање на неприродно стање наслеђених “геополитичких” односа. Без обзира на трајање једне или друге окупације и имајући на уму даље аустријске и угарске територијалне претензије према Србској Земљи, за Србе рођене у сенци хабзбуршке круне и затечене уочи Великог рата у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Славонији, Кордуну, Банији, Лици, Далмацији, Србском приморју (данас познатом као црногорско), Херцеговини и Босни, ратовање у саставу аустроугарске војске није могло бити патриотски чин, нити су им Аустрија и Угарска биле отаџбина, једнако као што ни Турска током петвековне окупације није могла бити отаџбина Србима из Шумадије, или Рашке, или Зете, или Топлице, на пример. Рат за рачун Аустроугарске није могао бити рат за њихове интересе, ни по простору на коме се ратовало, ни по избору ратног противника. Има ли се све то у виду, постаје сасвим извесно да су Срби из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева својим масовним учешћем у ратном саставу србске и црногорске војске и сопственом жртвом за одбрану Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе оплемењивали и велики национални покрет за ослобођење и своје Матице и сопствене Отаџбине, завичајног дела Србске Земље.

Због свега тога, не може се сумњати ни у чињеницу да је србски добровољачки покрет на почетку 20. века био изузетно значајна појава, исто као што се не могу затворити очи пред истином да су ослободилачки ратови из тога периода, када и јесте било остварено свесрбско јединство, под истом заставом, у борби за слободу, судбински утицали на биолошки опстанак србског народа и његову будућу историју.

Нажалост, у нашим данима видљиво је да србски свет не распознаје најбоље те тековине јер су оне, понајвише злосрећним деловањем антисрбске науке и њених обезнањених пипака у школском систему (посредно и у политици), запретене у маглама анационалног југословенства, интернационализма, мондијализма, глобализма и којекавих других подвала савремене западне фашикратије.

Гледано из тог угла, најтрагичнију судбину доживело је свесрбско јединство.

Да се на будућност те изузетно племените и за Србе јединоспасавајуће идеје мора данас гледати с извесним резервама, овде се могу навести бар два разлога.

Први:

Зна се да је 2007. године, под видом да је “демократија универзална вредност, заснована на слободној вољи народа да одреде свој политички, економски, културни и друштвени систем и у потпуности учествују у свим аспектима живота”, Генерална скупштина Уједињених народа, тог америчког служинчета, прогласила 15. септембар Међународним даном демократије и позвало своје чланице и све регионалне, владине и невладине организације да тај дан свечано обележавају.

Зна ли се са колико поводљивости србски народ прихвата и најиспразније пароле стране “производње”, лако се може десити да сазнање о 15. септембру као међународном дану демократије, србски 15. септембар, нарочито онај део који помиње свесрбско јединство, почне да се изговара с извињењем. Баш као што су се унитаризму, тежњи ка јединству, у брозовском времену придавала најружнија обеле жја, или као што се реч национализам, родољубље, љубав према сопственом народу, прогласила за најцрњи облик шовинизма.

Други:

Већ на самом уводу у причу о свесрбском јединству стиче се утисак да се, без обзира на то што се помиње “регион”, договорено јединство тиче само Срба из Србске и Србије.

Тим поводом, србски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик изјавио је у Бањалуци “да је обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе јединствено с тежњом да Република Српска и Србија буду једна држава, градећи сигурност и будућност целог регион… Данас имамо две државе – Србију и Српску, а тежња је да будемо једна држава градећи сигурност и будућност читавог региона, што нам нико не може одузети”.

Србија и Србска, дакле, и ништа више, и нико више!

Исти повод није могао проћи и без изјаве председника Републике Србије Александра Вучића да “нема виших и важнијих вредности од јединства нашег народа и слободе за коју су се наши преци борили, за коју ћемо се борити и у будућности. Славимо, а то ће убудуће бити и државни празник, јединство и слободу”, те да “данас славимо дан пробоја Солунског фронта, када су се, 15. септембра, војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније и током ратног сукоба изгубили педесет одсто својих сабораца, прикључили добровољци из других српских крајева. Било их је десет одсто из Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна, свих делова где су Срби живели. Србин није могао да прихвати обавезу да ратује против Србина и прикључио се уз нашу једину црвено-плаво-белу заставу, која нас и данас уједињује… Ако смо јединствени, сложни, уједињени, ми Срби, а ово није само државни празник, већ свесрпски, можемо да превазиђемо све недаће, победимо све проблеме, осигурамо и гарантујемо будућност наше деце”.

Лепо речено, али зато нетачно у делу који се тиче не само србских добровољаца, већ и србских губитака “кроз пакао Албаније и током ратног сукоба”.

Оно прво, о србским добровољцима, тешко је објаснити због чега је уопште помињао јер је пре десетак година, у улози Председника Владе Републике Србије, избегао да расправља о предлогу овог потписника да се поништи брозовско решење (са потписом јадног Србина Александра Ранковића) из 1947. године којим су србски добровољци из ослободилачлих ратова 1912- -1918. проглашени профашистима.

А и прича о србским губицима нешто је комплекснија. Јер, с обзиром на тадашњу општу здравствену ситуацију у Србији, према томе: и у војсци, на почетку ратних операција средином октобра 1915. године “убојна снага Србије састојала се на лицу места, сем рањеника и болесника, из 411.700 људи и 8.879 официра”.

Према подацима србске Врховне команде, у борбама у Србији током октобра погинуло је 18.326, умрло од рана и болести 21.647 и заробљено 28.155 војника. У току повлачења, опет према подацима исте те Врховне команде, погинуло је, заробљено, умрло и нестало 138.600 војника, макар се то не слагало с њеним извештајем србском војном изасланику у Француској да је србска војска на самом крају 1915. године била сведена на 110.000 војника и 2.350 официра. Па ће се додати да је “напуштање целе наше територије умањио дух наше војске и увећао број војника, који се је предао непријатељу”, али се неће рећи да се србски добровољци нису предавали, пошто се знало да би их, у таквом случају, као аустроугарске дезертере чекала смртна казна, а и њихове породице биле би изложене одмазди. И то је био разлог што нису прављени добровољачки спискови, мада не треба занемарити ни наредбу србског Министарства војног, издату на самом почетку рата, “да се добровољци не формирају у засебне добровољачке команде, нити да се на започетој основи скупљају сами, у веће гомиле”.

То је и доказ да се оних наводних Вучићевих десет посто добровољаца није 15. септембра 1918. године прикључило србској војсци, пошто се добро зна да су, чим је почео рат, од емиграната из Аустроугарске затечених у Србији, формирана четири четничко-добровољачка одреда: Јадарски, Руднички, Златиборски и Горњачки. А неколико уводних података из реферата Добровољачког одељења Добровољачког Корпуса Срба, Хрвата и Словенаца у Одеси, написаног 1. септембра 1917. године, увек је прећуткивано, због тога што су они на “истраживачки” дух “југословенских” историчара (као и оних који себе убрајају у Србе) деловали нестварно:

“Из освојених босанско-херцеговачких области прешло је на територију Србије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца… И упутише се готово сви заробљени и пребегли Југословени у разне јединице у позадинску службу војске и у грађанске дужности. Чета мајора Танкосића, војводе Вука, Лићански и Ужички Одред махом су били оформирани од неослобођених Срба, Хрвата и Словенаца. Већином су били Босанци и Херцеговци па Личани”.

Зна се такође да је после неуспеле србске офанзиве у Срему и катастрофе Тимочке дивизије код Легета, недалеко од Сремске Митровице, 6. септембра 1914. године, велик број Сремаца прешао Саву и пријавио се у србске добровољачке одреде. Од пребега из Баната и Срема формирана су у Београду два одреда: Банатски и Сремски. Оба су учествовала у последњој одбрани Београда, а врло мало Сремаца преживело је ту битку.

И није непознат један документ србске добровољачке команде у Одеси који казује да се “у децембру 1914. г. слегао у Нишу приличан број заробљеника (према званичним подацима, њихов укупан број у Србији тада је износио око 70.000 – ИП), те да се, као добровољци, “упутише готово сви заробљени и пребегли (курзив ИП) Југословени у разне јединице у позадинску службу војске и у грађанске дужности”. Касније, до краја 1915. године, поред неколико хиљада добровољаца укључених директно у србске војне јединице, било је формирано још десетак добровољачких одреда и самосталних батаљона; један од њих, одред Војводе Вука, бројао је око 4.000 бораца.

Према истраживањима овог потписника, из исељеништва, највише из Америке, дошло је на србска ратишта – добрим делом на Солунски фронт, али не 15. септембра 1918, већ током претходне четири године – најмање 42.300 србских добровољаца (не рачунајући више од пет хиљада чланова страних медицинских мисија), од којих је, именом и презименом, овај потписник препознао више од 10.600, међу њима око 1.960 из Херцеговине и Босне и око 3.380 из Србске Крајине и Хрватске. (Рачунајући и оне “остале”, пребеге и из заробљеништва, само “из Кореничког и Удбинског среза нашло се у Великом рату око 3.000 солунских добровољаца” – скоро трећина оних Вучићевих десет посто).

Има ли се све то у виду, прича председника Вучића о десет посто добровољаца из “Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна (да му се не замера што није поменуо Банат, Бачку, Барању, Срем и Славонију – ИП), свих делова где су Срби живели”, потпуно искривљује слику стварнога стања, а помињање “Крајине”, да ли Беле, Неготинске, Кучке, Бихаћке, Шестанске или још неке од познатих у некадашњој Југославији, само указује да Држави Србији или није познато да је постојала Република Србска Крајина или не жели да ишта зна о њеном постојању.

Због таквог односа према Србима из Србске Крајине, и онима малобројним који тамо још преживљавају и онима који су током Рата за крајишку независност (1991-1995) и на самом његовом крају отуд избегли и уточиште нашли у Србској или Србији (од 800.000, ту их је барем 600.000, а са њиховим рођацима настањеним од раније – и цео милион), није за чуђење што се у њиховој свести развија чак и мржња према неким поступцима Државе Србије (примера ради, недавно је одбијен предлог да се крајишким борцима, због права на пензију, призна учешће у Рату за крајишку независност), која иде дотле да се од њих може чути и, рецимо, “мудрост” да су Србија и Хрватска заједнички пре четврт века извеле ону геноцидну “олују”.

Коначно, да би договор о празнику названом Дан србског јединства, слободе и националне заставе заиста стекао свесрбска обележја, Држава Србија мораће да “провери” сва своја досадашња знања и “знања” о Србској Крајини.

Држави Србији није до знања

Требало је да прође много година не би ли се, али без учешћа у томе крајње незаинтересоване Државе Србије, први пут, јавно, проговорила која реч о Србској Крајини.

Учињено је то 23. октобра 2003. године, када се на трибини Србског народног покрета “Светозар Милетић”, под називом “Код Милетића четвртком”, у сали Хотела “Путник” у Новом Саду, разговарало судбини Србске Крајине. Гости на трибини били су: др Санда Рашковић-Ивић из Београда, др Стојан Бербер из Сомбора и маленкост овог потписника чија је књижица Српска Крајина - Март-јун 1992, Нови Сад 2003, послужила као основ за разховор.

Будући да се није радило о представљању поменуте књиге, већ само о поводу за разговор, о судбини Србске Крајине, уводничар Ђорђе Србуловић, историчар, “мимо свих уобичајених правила и протокола”, овом потписнику пружио је прилику да изговори следеће:

“Ово што је најављено мимо протокола има и мало оправдање. Књига Српска Крајина бави се збивањима током једног заиста кратког временског периода, од почетка марта до краја јуна 1992. године. Да не би испало како је тема ‘убодена’ негде из средине, подсетио бих да сам 1994. године објавио књигу која се зове Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема (СНВ СлБаЗС), две године касније књигу Од Вијећа до Републике (и једна и друга садрже грађу која се односи на стварање и деловање Србске Области СлБаЗС), а средином 1997. књигу Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање, збирку од двадесетак текстова настајалих током неколико претходних година а везаних за тему којом се овде бавимо.

Пошто је период од 1990. до 1992. године већ помало и заборављен, моја је намера да најпре подсетим на нека елементарна збивања у вези са Србском Крајином и њеним стварањем. За почетак, рекао бих да, за разлику од Србског националног вијећа створеног на Сабору у Србу, са циљем да буде извршни орган тог новог политичког представништва србског народа у ондашњој Хрватској, а које је у Книну срозано искључиво на ниво да ‘организује и распише референдум о изјашњавању за аутономију’, после чега је оно практично престало да функционише, СНВ СлБаЗС преузело је на себе бригу о вођењу свих србских послова на том подручју, са далекосежном обавезом да као државотворни орган припреми услове за стварање србске аутономије на овом старом делу Србске Земље.

Оснивачки акт СНВ СлБаЗСр, формулисан на Божић 1991. године, у четрдесетак редова, непогрешиво наговештавајући судбину и Југославије, и Хрватске, али и србског народа у целини, досегао је до висине националног програма оних Срба који ће, затечени на западној страни, с отетим именом, с одузетим језиком, с избрисаним писмом, остављени без Отаџбине, штитећи свој биолошки опстанак, за мање од четири месеца одговорити на хрватски оружани изазов. Из тог неименованог програма може се прочитати и следеће:

– Славонија, Барања и Западни Срем исконски су део Србске Земље;

– Србско национално биће трајно је укорењено у овим крајевима, а србски национални дух је неуништив;

– Србско национално вијеће једини је легитимни орган србског народа у СлБаЗС;

– Интересе србског народа из СлБаЗС убудуће ће заступати Србско национално вијеће;

– Југославије је пред распадом;

– Вијеће није сагласно са начином који су Словенија и Хрватска одабрале да иступе из Југославије;

– О обиму хрватског отцепљења одлучиваће и србски народ у СлБаЗС;

– Са Хрватима више нема заједничког живота;

– Србско национално вијеће тражи и очекује да они који живе поред Срба не учине србском народу из СлБаЗС ништа што и сами не би желели да Срби њима учине;

– Отворене или прикривене претње којима се наговештавају српбске жртве неће бити изненађење за Србе;

– Светосавском србском народу нису за препород потребне нове жртве;

– Ако се буде морало, Срби ће бити спремни да на сопственим жртвама уздугну нови косовски храм свога препорода;

– Доћи ће крај вишевековном геноциду над Србима и ирационалној мржњи хрватској према свему што је србско;

– Наложено је свим Србима затеченим у било ком органу или на било којој функцији (осим у хрватском Сабору) да наставе са радом… у интересу сопственог народа;

– Срби више не верују хрватском Сабору и стварајући Србско национално вијеће почињу да се окрећу себи.

То окретање себи, Србе из Крајине увело је у цивилизацијска беспућа и наметнут им је рат. Овај рат, започет средином августа 1990. године, израстао је у Рат за крајишку независност. У земљи у којој је учитељ био ‘наставник разредне наставе’, а академик ‘радник који је удружио рад у Академији наука и уметности’, можда је схватљиво што се Рат за крајишку независност зове ‘оружани сукоб’, или ‘рат 1990. и 1991’ (касније ће му се додати и 1992, а потом и још нека година), или ‘бесмислени рат’, или ‘српско-хрватски рат’, или ‘грађански рат’, или некако друкчије.

Мало је времена за бављење свим поменутим варијантама, али се ваља осврнути барем на ову последњу. Није то могао бити грађански рат, јер су србском народу у брозовској Хрватској већ била одузета елементарна грађанска права. Срби су прегли да своја права остваре у својој држави, и они су, идући логиком хрватске сецесије из Југославије, формирали Србску Област СлБаЗС, касније и Републику Србску Крајину, без икаквих веза са бившом Хрватском. Хрватски оружани напад на ову државу није могао бити ‘грађански ра’, јер се грађански рат, по поједностављеној дефиницији, води између националних, класних или других супротстављених друштвених група унутар једне државе, као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких и других противречности у друштву, Свега тога није било, јер се радило о два народа, о два друштва, о две државе. Република Хрватска завојштила је на србске области СлБаЗС и Крајину, доцније на Републику Србску Крајину.

И рекох, тај сукоб зван је и некако друкчије, али онима који су га именовали овако или онако, никако није успевало да погоде његову праву суштину; био је то верски рат. Године 1990, Хрватска је кренула у класични верски рат против Србства, по принципу слободног одстрела свега што је србско и православно. Хрватска је онда агресивно настојала, као што то чини и данас, да бедем римокатоличанства помери према истоку, до Земуна и Тисе (мада неки од њих веле да се Хрватска простире до Урала!). Што ће она при томе затирати све материјалне доказе о србској православној старини на територијама које су Хрватској даривали Аустрија, Ватикан, Броз и србско незнање, што ће она при томе прогонити преостале Србе преводећи их у римокатоличанство или убијајући, многима у обичном свету неће бити довољно чврст аргумент да се заиста ради о беспоштедном рату истога тог римокатоличанства против православља. У томе им, ипак, морамо признати као олакшавајућу околност и чињеницу да то није баш најјасније ни врху Србске православне цркве. Растурен је, примера ради, Митрополијски музеј у Загребу, порушене су многе србске богомоље доступне хрватском римокатоличком крсту, покрадене су, спаљене или уништене многе црквене драгоцености богослуж-беног и другог карактера, а угледни србски црквени великодостојници рећи ће да то није верски рат, да су само верска осећања искоришћена у ратне сврхе. Према схватању једног утицајног србског богослова, верски рат води се због догме, а у конкретном случају, сматра он, не ради се о догми. Ако знамо да се под догмом подразумева принцип који црква намеће верницима као обавезно веровање, и да су црквени концили за догме проглашавали најбизарније теолошке спекулације, тешко је објаснити због чега се у Србској цркви олако прелази преко неких заиста радикалних ставова догматског карактера римокатоличке цркве, као на пример:

– Септембра 1900. године, свехрватски католички конгрес прописао је као обавезу да до двехиљадите године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити католичко;

– Или, јуна 1914. године, аустријски амбасадор у Ватикану извештава цара да ‘папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и… као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њеног опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да (у борби против православља) одобри све што може учинити да послужи томе циљу’;

– Или, августа 1992. године, папа Војтила, Пољак, позвао је војне снаге Западноевропске уније и НАТО-а да поведу крсташки рат против Срба из Босне;

– и томе подобно.

Да би са себе скинуо одговорност за подстицање ратног пожара на Балкану, или чак за учешће у њему, Ватикан је почетком децембра 1992. године, на конференцији папских нунција из источних зема ља, одбацио тезу да је рат у Хрватској и Босни и Херцеговини верски. Иако се ово ватиканско дистанцирање понајвише односи на могућу одговорност за подстракавање геноцида над српбском народом, Србска православна црква је те жећи ка екуменизму, спремно прихватила такав став; забрињава лакоћа којом је то учињено.

Све то, и још много појединости у вези са ратним збивањима на западној страни, може се довести у везу са ставовима садржаним у оном саопштењу о оснивању Србског националног вијећа СлБаЗС. Нажалост, многи наши људи који су пратили сва та збивања, чак и неки који су учествовали у њима, углавном занемарују све оно што се дешавало у СлБаЗС. Макар колико се трудио да не претерујем у изношењу појединих тврдњи, морам рећи да су се најзначајније и најподстицајније појединости у вези са Републиком Србском Крајином дешавале у источној Србској Области; чак је и скоро све оно што се крајем јануара и током фебруара 1992. године збивало у вези са стварањем и правним дефинисањем Републике Србске Крајине, потекло из ове Области.

О свему томе, рекох, написао сам до тада три књиге. У оној четвртој, названој Српска Земља, било је и медитација на разне теме (али увек у мање или више блиској вези са збивањима у Србској Крајини), између осталог и о избеглиштву. Тај мој текст може за некога бити филозофијски осврт или трактат, али, за мене, била је то потреба да се искаже став једног понајмање неутралног посматрача. Том су се темом раније бавили и неки наши утицајни историчари, али су многи њихови ставови о томе били помало и наопаки, чак и кад је о томе писао академик Васо Чубриловић. Ја сам се бавио избеглиштвом као проблемом који је слабио србске позиције у тим не тако давним догађањима и који је доста учинио да србски простор на западној страни остане скоро потпуно празан, ч ак и кад је неки његов део био насељен искључиво србским живљем.

Бавећи се том појавом, постављао сам питање да ли се у случајевима неког пресељавања ради о избеглиштву, избеглишту без повратка или о сеоби са личним мотивом, односно да ли до пресељења долази принудом или по слободном избору. Из таквог разликовања морало је проистећи и једно изузетно важно питање везано за морални аспект пресељеништва. И у избеглиштву без повратка и у сеоби са личним мотивом (у сваком случају, чиновима насталим по слободном избору), постепено долази до слабљења веза са старим крајем и затим до њиховог потпуног кидања. У случају избеглиштва без повратка брже се пресецају сопствени корени и истовремено се у подсвест потискују разлози због којих је дошло до (само)ампутације од сопственог народносног стабла; како је то певао Његош, жури се са заборављањем браће ‘што се не шће у ланце везати / но се збјежа у ове планине / да гинемо и крв проливамо / да јуначки аманет чувамо / дивно име и свету слободу’. У коментарима Горског вијенца, овим стиховима не придаје се неки посебан значај, али се ни као примисао не среће тумачење да је избеглиштво, а нарочито избеглиштво без повратка, својеврстан вид везивања у ланце. И то је доказ да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се статус оних који су избегли у слобоу временом претвара у ропство сопственој савести.

Тема отвара много простора за расправу, али, иако сам имао намеру да утрошим још мало времена на њу, своју причу о избеглиштву зауставићу на једној вести из Загреба објављеној 27. јула 2001. године у београдским Вечерњим новостима, на 9. страни. Овако, дакле:

‘Непосредно пошто је тајна оптужница против генерала Рахима Адемија постала јавна, у Хрватској је завладало запрепашћење и шок, нарочито због констатације суда да је Република Србска Крајина била легитимна. Наиме, суд у Хагу у кривичном поступку генералу Адемију (Рахми, Шиптар – 1954 – средином 1991. године напустио службу у ЈНА и приступио усташком Збору народне гарде који му је “даровао” чин бригадног генерала – ИП) констатује како је Хрватска прогласила независност, а исто тако и Крајина. Појам државности помиње се у оптужници, што изазива огорчење у Хрватској која никад није признавала државност Крајине и увек је званично цитирана као такозвана Крајина’.

Ако је, дакле, и у хашком суду признато, небитно је каквом логиком, да је Србска Крајина била територија са државношћу, било би упутно да сви Срби, не само они који су избегли из Србске Крајине, већ и Држава Србија, то прихвате као чињеницу. Најједноставније би то било прихватити на начин који би омогућио да РСК постоји као институција и данас.

Нешто касније, кад је поменута сеанса “обогаћена” питањима присутних, рекох да они који су познавали Николу Матијевића (1938- ? ), предратног професора у једној задарској средњој школи а током рата председника задарске општине у избеглиштву, вероватно знају да је он у два наврата боравио у Италији и оба пута се сусрео са италијанским избеглицама (или прогнаницима, или исељеницима) из Задра и њиховим потомцима. Оно што је Никола у тим двема приликама могао сазнати и својим саговорницима препричати, била је чињеница да је италијанска општина Задар (у избеглиштву) функционисала као потпуно организовано тело са својим председником и свим часницима које подразумева један општински орган, те да су се и некадашњи Задрани и њихови потомци понашали као да ће данас, или сутра, стићи у свој град и наставити да живе и раде тамо где су стали 1944. године.

Данас, мирне душе може се рећи да су, за разлику од италијанских избеглица, србске избеглице већ потпуно заборавиле на свој завичај. Бавећи се избеглиштвом, ја сам и пре тридесетак година говорио да још ништа није готово. Ја нисам знао ни онда, а не знам ни сада, како ће се и којом брзином ствари даље развијати, али чврсто верујем да још није ништа готово. Имајући баш то у виду, моја основна замерка оним Србима који су у Србију стигли из западних ‘југословенских’ крајева тиче се срамотне чињенице што Републику Србску Крајину и сада не третирају као постојећу институцију, што та институција у избеглиштву нема своје стабилне органе, што у име те институције нема ко да брине о практичним корацима у интересу њених избеглих и прогнаних грађана из ове генерације, наших савременика, већ и наредне генерације, а можда и неке треће.

Јер, рекох, ништа још не сматрам завршеним.

Илија Петровић