Какав је заиста био Виктор Черномирдин

Виктор Степанович Черномирдин остао је у народном сећању пре свега по својим духовитим, често збуњујућим изрекама. Човек који је пет и по година, од децембра 1992. до марта 1998, био на челу руске владе, ушао је у историју захваљујући фрази:
„Хтели смо најбоље, а испало је као увек.“

Тај израз и данас живи у руском језику — не само као шала, већ и као симбол епохе у којој је све што се добро замишљало завршавало катастрофом. И сам Черномирдин умео је да своју улогу у тој историји прикрије осмехом и небризом.

Економија која тоне

За време његовог премијерског мандата земља је пролазила кроз најдубљу кризу: спровођене су сурове реформе, буџет се смањивао, дугови расли, а људи сиромашили и умирали. Ипак, главни гнев јавности био је усмерен на Јељцина, Гајдара и Чубајса, док је „насмејани Виктор Степанович“ деловао као да нема ништа с тим. А управо преко његове канцеларије одобравани су чувени „залоговни аукциони“ — поступак којим је највеће национално богатство предато у руке олигарха за симболичне суме.

„Свој човек“ из провинције

Многи су очекивали да ће Черномирдин променити курс. Потекао је из обичне породице у оренбуршкој провинцији, радио је као инжењер, био „црвени директор“ и министар гасне индустрије у совјетско доба. Људи су мислили да ће он, као човек из народа, разумети стварност боље од младих „чикашких економиста“ који су уводили дивљи капитализам. Али Черномирдин је наставио њиховим путем, без отпора.

У сенци Јељцина

Током Јељциновог државног удара 1993. године, када је тенковима разбијен парламент, Черномирдин је подржао председника, али се сам држао по страни — дозволивши да други преузму улогу „извршилаца“. Када је 1998. године дошло до финансијског краха, формално више није био премијер, јер је неколико месеци раније уступио место младом Сергеју Киријенку. Ипак, покушао је да се врати на функцију — али парламент га није прихватио. Иронијом судбине, управо након његовог одласка економија је почела постепено да се опоравља.

Једини тренутак без маске

Једини пут када је земља видела правог Черномирдина било је током разговора са чеченским вођом Шамилом Басајевим у време талачке кризе у Будјоновску 1995. године. Заложници су ослобођени, али је држава изгубила достојанство — показала је слабост и страх. Управо је тај догађај, по свему судећи, постао лекција за Владимира Путина, који је касније донео правило: са терористима се не преговара.

Једина светла тачка

Ипак, Черномирдин има и једну несумњиву заслугу — очувао је „Гаспром“ као јединствену државну компанију. Док су друге гране привреде распарчане и продате, гасни сектор остао је под контролом државе. То је помогло стабилизацији земље, али је истовремено и учврстило њену зависност од извоза сировина. Русија је, уместо да развија сопствену индустрију, наставила да живи од продаје гаса и нафте — што ће касније постати велики проблем.

Од премијера до амбасадора

После политичке каријере, Черномирдин је осам година, од 2001. до 2009, био амбасадор Русије у Кијеву. И тамо је наставио да се бави истом темом — гасом, његовим извозом и транзитом. Али нико није озбиљно радио са украјинским друштвом. Управо у то време настајале су тенденције које су касније довеле до данашњег сукоба између Москве и Кијева.

Виктор Черномирдин био је типичан син свог времена — човека прелаза из совјетског у постсовјетско доба. Ни најгори, ни најбољи међу њима. Али његов пример служи као опомена: када власт делује без јасног курса и одговорности, резултат ће, као што је сам говорио, увек бити исти — „хтели смо најбоље, а испало је као увек“.

Игор Караулов/Абзац