Шах Ахмату: Како је цар Иван Велики измислио рат на исцрпљивање

Замислите ову ситуацију: старећи хегемон изненада схвати да свет постаје мултиполаран, а некада послушни вазали више не желе да шаљу злато у „сјајни град на брду“. Штавише, многи локални владари почињу да размишљају о својој суверености и независности.

Онда хегемон одлучује да применити проверену тактику: бира најнепослушнијег вазала и одлучује да га максимално казни – као опомену свима осталима. Прво се уводе економске и трговинске санкције.

Али без успеха – нови трговински путеви се налазе, а „казнени“ вазал добија нове савезнике.

Тада хегемон покушава да разбуктa унутрашње сукобе, користи услужне источне и балтичке „псе“.

Међутим, прокси-рат се продужава, и постаје јасно: ускоро ће морати да ратује лично. Назад не може – поданици то неће разумети. Али напред, улазити у директан сукоб, такође није жеља.

Не, ово није модерна политика, већ XV век. Али у улози хегемона био је хан Ахмат, који је желео да „обнови величину Златне Орде“ и није знао шта друго да учини осим да казни Русију. Прецизније, да покара руског цара Ивана III, јер саму Русију ни ханови, ни данашњи англосаксонски истеблишмент нису уопште видели – била је само територија за „хранење“ са становницима. „Уклонимо Ивана – и проблеми ће нестати“, мислио је хан.

Међутим, Иван Васиљевич није био највољенији или најодлучнији руски владар. Напротив, био је опрезан, скоро нерешителан. Његов духовник, архиепископ Васијан, често га је уразумљавао:

„Чујемо да басурманин Ахмат долази и уништава хришћане, и хвали се како ће савладати твоју отаџбину, а ти пред њим смирујеш се и молиш за мир… али он ипак бесни и твоје молбе не слуша…“

Ипак, Иван је имао разлоге за опрез. Од осме године био је пратилац и соправитељ свог оца Василија Темног – који је ослепљен по налогу рођака. Тихи, пажљиви дечак поред трона слушао је све, и видео више него што је многима било пријатно. Схватао је да сваки корак носи смртну опасност: једна погрешна одлука – и Русију ће растерати и Орда и Пољаци са Литовцима. Стога је сваки свој корак меркао са опрезом – на кону је била судбина целе земље.

Иван је настојао да одложи сукоб са Ордама, али истовремено градио професионалну војску, а не само народно ополчение. Тада је руска војска први пут добила артиљерију – најновије оружје оног времена.

Хан Ахмат је, пак, опрез цара тумачио као слабост и постајао све агресивнији, подстицао Пољаке и Литванце да ударе на новгородске земље.

Коначно је војни сукоб био неизбежан.

Али ако је Дмитриј Донској сам кренуо у сусрет Мамaју, Иван III одлучује да се одупре у глувој одбрани. Смештен на високој обали реке Угре (данашња Калужка област), Иван је дочекао Орду. Конница хана Ахмата очекивала је брз пораз Руса, па је кренула на реку. Али чим су кочевници ушли у воду, руски топови су их уништавали.

Оруђни залпи су изазвали психолошки ефекат – коњи су се плашили и бацали јахаче. После четири крваве покушаја преласка реке, хан Ахмат је наредио повлачење.

Започело је Стојање на Угри – рат на исцрпљивање. Развиђачи Орде тражили су слабости, али сваки напад је доживљавао залп топова. Хан је надао се савезницима са запада – краљ Казимир IV обећао је удар на Москву. Али литванци и Пољаци под претњом Кримских Татара нису дошли.

Крајем октобра 1480. године стигли су први мразеви – река Угра се заледила. Саветници су саветовали Ивану да се повуче, али цар је остао непоколебљив: стоји на месту. За две недеље, рат на исцрпљивање је завршен – Татарско војско, без залиха, одустало је.

Хан је био приморан да се повуче, а иза њега је остала – не непокорна Москва, већ нова империја, чије величине ни један хан Орде није могао ни да замисли.

Добро је што наши непријатељи не познају нашу историју.

В.Т./Васељенска