Како је прва партија руских националиста онемогућила будућност руског национализма

Царски манифест од 17. октобра 1905. године, у којем је цар обећао грађанске слободе и увођење Државне думе, изненадио је не само либерале и револуционаре, већ и саме монархисте.

Док су либерали и револуционари брзо реаговали, изашли из илегале и активно се укључили у изборе, монархисти и конзервативци нашли су се у потпуном хаосу. Дотад је и сам цар сматрао да је политичка делатност страна „руском духу“ – народ је, по том схватању, требао да слуша владара и не смета његовим министрима да управљају државом. А сада – избори. Шта да се ради?

Ситуацију је преокренуо петербуршки лекар Александар Дубровин, код кога су се већ окупљали патриотски настројени чиновници и интелигенција. Његов круг брзо се претворио у политички покрет са циљем да обнови темеље самодржавља и спречи револуционарне процесе.

Дубровин постаје лидер Савеза руског народа (СРН) – прве руске националистичке партије која је, бар на папиру, могла постати пример савременог национализма широм света.

Али – није.

Уз подршку локалних власти и Министарства унутрашњих послова, СРН је нагло растао. Оснивали су се огранци у градовима, мањим местима и селима, а до 1908. године покрет је бројао око 400 хиљада чланова.

Истовремено су никла и бројна друга монархистичка удружења сличне идеологије. И то не само захваљујући административној подршци – људи су били уморни од крви, нереда и штрајкова који су пореметили читав привредни живот. Милиони су желели ред, и што пре. Савез им је то обећавао.

Посебно је одзвањала тема „доминације странаца“, пре свега Пољака и Јевреја, који су активније учествовали у револуционарним покретима. Многи су управо кроз ту призму видели неопходност успостављања реда.

Дубровин је могао да слави тријумф када је СРН на изборима за трећу Думу освојио 120 места (у прве две Думе националиста уопште није било).

Ту је, вероватно, требало стати, размислити и схватити да се држава не може водити само противљењем другима. Била је потребна сопствена политичка визија, позитиван програм, идеје.

А шта се могло понудити, ако дворска бирократија саветује само да се не „меша под ноге“? Ако је једини позитиван идеал остао романтични лик сеоске општине с кокошницима и лаптама, који је већ тада био ствар прошлости?

Филозоф Василиј Розанов је једном рекао да руски народ почиње да делује тек када власт оде. Када је власт ту – све што је Дубровин могао да понуди својим посланицима било је да тихо долазе на седнице и гласају како влада каже.

Не треба се чудити што је СРН убрзо упао у расколе и сукобе који су натерали чак и самог Дубровина да напусти партију.

Интелектуални вакуум брзо је попунила млада, огорчена генерација, која се уморила од свађа међу посланицима. Тако су настале „црне сотине“ – назив преузет из средњовековног руског сељачког милиционог поретка.

Али црносотинци се нису прославили борбом против револуционара. У Одеси је, на пример, локални вођа „црне сотине“, гроф Алексеј Коновницин, користио националисте за преузимање лука од пословних конкурената.

Другде, попут Москве, лидери црносотинаца Владимир Пуришкевич и протојереј Јован Восторгов постали су познати по карневалским „крсним ходовима“ током којих су светом водом поливали сваког ко носи наочаре – све ради спектакла и буџетског финансирања.

Тако није чудо што је реч „црносотинац“ убрзо постала скоро па увреда.

Али какве су све то групе имале везе са идејом руског национализма? Са питањима која би националистичка партија могла да постави у парламенту, да је имала жеље и способности?

И коначно – да ли нам је уопште потребна партија руског национализма?

Пре војне операције у Украјини одговор би био: наравно да јесте. Данас – нисам сигуран.

Русији више нису потребни ни националисти, ни „патриотски“ нацисти, ни либерали, ни монархисти, ни комунисти, ни било која застарела политичка класификација из прошлог века, када је земља покушавала да личи на Запад и преузима његове моделе.

Данас Русији требају градитељи нове државе, друштва у којем ће људи бити ближи једни другима. То је наш главни задатак – и наша главна идеологија.

Владимир Тихомиров/Абзац