Председница Тутина: „Санџак је неодоjиви део Босне“, Курти пријатељ, блокаде подржава; Да ли ће се блокадери дистанцирати од наратива који руши Србију или ће ћутањем признати да им је прихватљив?

Председница општине Тутин, Селма Кучевић, јавно је изјавила да је „Санџак за њу и њено окружење неодвојиви дио Босне“, чиме је послала политичку поруку која није само спорна него дубоко супротстављена уставном поретку и територијалном интегритету Републике Србије, јер Санџак није територија за прекрајање по политичком осећају, већ део Србије и то није ствар мишљења него права, Устава и државности.

Колико год неко покушавао да „креира простор“, Санџак није ничији лабораторијски регион, није ничији етнички аргумент, није ничији „коридор“, већ исто толико Србија као и Мачва, Рашка или Шумадија, и сам наратив по ком је „Санџак неодвојиви дио Босне“ делује као отворен политички удар на државу и народ који у њој живи.

Када се томе дода дугогодишње присуство Селме Кучевић на комеморацијама у Сребреници, уз перманентно позиционирање уз политички дискурс који Србију представља као колективног кривца, добијамо јасну слику: не ради се о поштовању жртава, нити о комеморативној култури, него о подржавању политичког пројекта у ком се „геноцид“ користи као инструмент за трајно притискање Србије, без обзира на чињенице, или правну квалификацију ратних злочина.

Други ниво постаје још тежи: отворена подршка Аљбину Куртију, човеку који ни формално ни суштински не признаје Србију као државу на Косову и Метохији, већ као сметњу сопственом пројекту. Када политичар који води српску општину, финансирану српским новцем, отворено подржава концепт „независног Косова“, то више није политичко неслагање него директан удар на суверенитет сопствене државе.

Када се на све то дода чињеница да је стала уз блокадере, да је општина Тутин дала подршку „студентским захтевима“, да професори, сарадници и студенти државног универзитета у Новом Пазару по њој треба да имају „посебан третман“, да се тај универзитет види као „стуб Санџака“, све то добија обрисе једне много шире конструкције, у којој се студенти не изјашњавају ни о једном важном државном питању, али се зато о њима у име „подршке“ изјашњавају они који јавно заступају идеје супротне државној политици Србије.

Док студенти избегавају да се изјасне о било ком суштинском државном питању, од Косова, преко Санџака, до територијалног интегритета Србије, политичари који отворено подржавају антидржавне наративе постају њихови „заштитници“ и „савезници“. Поставља се питање: да ли су блокаде простор за артикулацију туђих, а не студентских интереса? И када ће се сами студенти јасно оградити од ставова који директно угрожавају државу

Кучевић није усамљен пример. Она је само још једна у низу јавних фигура које подржавају антидржавне ставове, а истовремено се представљају као „гласови слободе“, „заштитници демократије“ и подршка студентима, док њихове политичке поруке теже удаљавању делова државе од државе, урушавају јединство, подривају институције и охрабрују наративе који немају никакве везе ни са српским интересом, ни са уставном реалношћу, ни са миром.