Како је настала јутрења и зашто се молити у зору

Јутро је у хришћанској традицији одувек сматрано посебним тренутком – временом новог почетка, благодарења и обнове завета са Богом. Управо у том расположењу обликовала се и најобимнија и најсложенија богослужбена служба дневног круга – јутрења. Данашња црквена пракса познаје три њена облика, зависно од празничности: свакодневну, славословну и полијелејну. Но, пре него што се упустимо у њихову структуру, важно је погледати како је ова служба настала.

Библијски корени

Стари Завет често говори о молитви у зору. Псалмопојац каже: „Боже мој, Теби се ујутру молим“, а пророк Исаија сведочи: „Од ноћи дух мој стреми ка Теби“.

За праведнике Библије, јутро је било време захвалности и духовног обновљења.

Зато није чудо што су и апостоли, следећи живу традицију, задржали ритам јутарњих молитава. То су чинили и први хришћани после њих.

Практика је била толико распрострањена да је била позната и паганима. Плиније Млађи у писму цару Трајану пише да се хришћани „окупљају пре изласка сунца и певају химне Христу“.

Истраживачи сматрају да су та јутарња славословља укључивала псалме погодне по садржају (нпр. 4, 62, 87) и библијске песме пророка, као и химну „Слава на висини Богу“.

Монашка бдења

Следећи велики корак у обликовању јутрење долази са развојем монаштва. У потрази за непрестаном молитвом, монаси су ноћ посматрали као посебно време духовног труда. У тишини и мраку, далеко од свакодневне брзоплетости, они су читали Псалтир, певали и размишљали над Светим Писмом.

Тако су настала бдења – дуга молитвена сабрања која су трајала добар део ноћи.

Монашка јутрења није била строго везана за свитање као парохијска; имала је јасно покајнички, аскетски карактер. У њеној основи лежала је и есхатолошка тема – ишчекивање Другог Христовог доласка, за који се по предању верује да ће се догодити „у поноћ”, као што долази Женик у јеванђељској причи.

Јерусалимска јутрења

Огроман утицај на даљи развој јутрење имао је јерусалимски обичај, о којем сведочи ходочасница Етерија у IV веку.

У лаври Гроба Господњег јутрења је почињала у тами, а завршавала се изласком сунца. Одликовала је:

свечаност,

певање псалама са припевима (антифонима),

читање Јеванђеља о Васкрсењу,

присуство мноштва ходочасника из целог света.

Посебан елемент био је и долазак епископа усред службе, што је постало литургичко дејство само по себи. Из те праксе касније се развио и мали излаз, који се данас служи на вечерњој.

Многи делови савремене јутрење – „непорочни“, библијске песме,  псалми, читање јеванђеља у средини службе, велико славословље – потичу управо из ове древне палестинске праксе.

Древна основа, савремени поредак

Током векова јутрења је постепено добијала облик који данас познајемо. Неке су се старе форме сачувале готово неизмењене, друге су се развити и постале сложеније. Али основни ткањ службе остао је исти.

Данашња јутрења, ма колико богата, вишеслојна и свечана била, и даље стоји на древној основи:

очекује светлост,

прожета је покајањем,

води вернике ка сусрету са Васкрслим Христом.

Дмитриј Троицки/СПЖ